Avioni
Comments (13) Kasnim na avion. Imam 7 minuta da stignem. Probijam se kroz neke tunele, kola me obilaze, trčim kilometrima… Usput srećem ruskog vojnika koji tuguje za nekakvom Dorotejom, u prolazu on mi priča celu svoju nesrećnu sudbinu. Trčim dalje, kroz šumu, dolazim u podnožje planine. Treba se popeti skroz na vrh jer tamo je pista. Krećem, hvatam se za stene, rukama se odupirem, klizim, upadam u sneg, verem se sve više i više, zadihana sam, umorna, al znam da moram da stignem. Još nekoliko poteza i gore sam, pista je na samom vrhu planine, ne znam kako odande poleću avioni ali ni ne pitam se, samo hoću da stignem na vrh. Teško mi je, pentram se još više, celo telo me boli, znojim se… i budim. Potpuno mokra od znoja. Ruke me bole od veranja. Uh, ipak nisam zakasnila na let…
Themocracy