Proteklih dana, što sedim na internetu, što na telefonu, te se s Nemcima borim da ih razumem, a verujem da je borba obostrana. Pre svakog poziva telefonom, naprave se teze, kako i šta pitati, mogući odgovori, želje i pozdravi.

Ne znam da li je dobro ili loše imati iskustvo sa ruskim stanovima, ali moji kriterijumi su se tamo definitivno drastično smanjili. Tako da sa stanovima u Nemačkoj praktično i nemam nekih većih problema. Dogod bubašvabe ne trče po zidovima, i ne gledam tapete s ružama u kupatilu i na plafonu, sve je u savršenom redu. Ipak, čula sam i ovde za interesantna ponude.

Oglas za stan br. 1, opis kupatila: “S obzirom da je kupatilo vrlo malo, kada se nalazi u kuhinji. “ Ja naravno zamišljam moje goste, mamu, tatu, sestru ili prijatelje, kako ja spremam doručak a oni se, sreće li, predamnom golišavi kupaju u kadi odmah pored. Sjajna slika zar ne? Hmm, ipak ne. Danke schoen.

Oglas za stan br 2, opis poda: ” U stanu je prethodni stanar postavio novi laminat, te je potrebno da onaj ko se useli plati za taj laminat. U suprotnom će prethodni stanar odneti svoj laminat sa sobom.” Ovo stvarno nema nikakvog smisla. Zamišljam tipa sa sekirom i dletom, koji odlepljuje svoj laminat i cela ta zabava ga košta što  vremena što živaca, a zatim pokušava tako poluuništen laminat da postavi u svoj novi stan. Prosto neki ljudi idu u krajnost sa cicijašenjem. Oprosti se od prokletog laminata za 100 evra, nećeš propasit! Aman!

Sećam se kako sam u nekom međuperiodu u Moskvi tražila stan. Bilo je to moje vatreno krštenje sa ruskim stanovima. Posle nekoliko bezuspešnih poseta, nazvala sam plačnim glasom kuću i bila spremna da se sutradan vratim za Srbiju ako ništa pristojno ne nađem. Sledećeg dana sam prihvatila najmanje odvratnu ponudu. Posle nekoliko meseci, čovek se na sve navikne. Igrate se žmurke sa miševima, bubašvabe su vam kao neke stare cimerke koje, ah štete li, s vremena na vreme potrujete da bi se one opet vratila uporne i trčkarale po podovima… Kitnjaste tapete u baroknom stilu su vam zapravo vrlo stilske i čak simpatično šik, sve dok vas iz tog transa ne probudi panični glas drugarice sa skypa rečenicom: ” Opet imaš te grozomorne tapete!!”

Moja sledeća destinacija nije nikakvo uzbudljivo mesto niti nekakva egzotika. U pitanju je prosečan gradić na prosečnom severozapadu nemačke u kome ne poznajem ama baš nikoga sem tipa koji me je intervjuisao za posao. Ako se dva sata intervjua uopšte mogu nazvati poznanstvom.

Ali!

Grad ima sve što meni trenutno treba. Ima jedno brdo sa tvrđavom kao i grad u kome sam odrasla, ima jedan lep Mineralbad* (koji se ispostavio kao moja najveća strast u Nemačkoj), ima biciklističke staze, i šume u blizini.

A ja, baš u inat svima onima koji mi kažu: Šta ćeš tamo, kad tamo nema ničega! ima da nađem i zabavu i ljude! I da konačno opovrgnem  te tvrdnje!

* Mineralbad je kompleks  sauna i toplih bazena sa različitim mineralnim vodama.

Bielefeld

Bibliothek

Danas sam posetila novu štutgartsku biblioteku. Ne samo što je moderne spoljašnjosti sa specijalnim svetlosnim efektima noću, već je sama procedura pozajmljivanja knjiga na vrlo tehnološki naprednom nivou. Pogotovo za nekog kao ja ko dolazi iz kamenog doba. Sve je u fazonu touch screena, barkod čitača, te prisloni knjigu ovde,te karticu onde, pomeri se tri koraka unazad, (pljuni i reci om). Pa dobro, otprilike nekako tako. Na poslednjem spratu nalazi se kafe, a svaki  nivo raspolaže čitaonicama, krevetima, foteljama, trosedima, dvosedima, nekakvim nišama za čitanje, kompjuterima… Na raspolaganju za iznajmljivanje stoje knjige, dvd filmovi i muzički cd-i.

Bibliothek

Pored toga mogu i da se prelistaju sve moguće novine, časopisi, i ko zna šta još… Vrlo me je zainteresovao deo koji se zove Schlaflos Bibliothek koji je otvoren 24 časa, u prevodu biblioteka za nesanicu. Za moje nesanice to bi taman bilo rešenje, no ovih dana mi se dešava da u 10 odmarširam u krevet tako da, sačekaću do nekog novog napada, a onda pravac u biblioteku.

Ja prosto volim biblioteke. Vrlo su praktičan izum. Iznajmiš knjigu, vratiš je kad je pročitaš, i to obično za neku vrlo simboličnu godišnju sumu. Da se ja pitam, živela bih u biblioteci.

Библиотека Имени Ленина

Sećam se svoje posete moskovskoj Biblioteci Imeni Lenjina. Ranom zorom zaputismo se nas nekoliko u biblioteku. Zašto ranom zorom, ne sećam se sad ali mora da je bio neki dobar razlog. Sećam se da je godišnja karta bila nešto tipa 5 evra, plus dobiješ divnu karticu za koju te tamo ufotografišu na licu mesta. S obzirom da smo prethodno veče svi izašli a ustali rano, ne čudi me da su te fotke nešto najjezivije što sam ikad videla. Od knjiga nažalost ne može ništa da se vidi  jer se Rusi verovatno boje da se nešto ne pokrade. U pitanju je vrlo komplikovana i mukotrpna procedura pozajmljivanja knjiga, piše se na neke papiriće, pa se papirić preda na šalteru, a na sve to se čeka priličnu večnost, a nekad čekaš da ti donesu knjigu po tri dana. Tako da odustasmo od ideje pozajmljivanja, i umesto da uplatimo jos 5 evra za zvaničnu turu po biblioteci, zaputismo se u ekskurziju u sopstvenoj režiji. Protrčali smo kroz sve čitaonice, pomirisali wc-e, šunjali se ne bi li uspeli da  pronađemo bar neku prostoriju sa knjigama ali avaj…Moskovska biblioteka je jedna velika čitaonica, a knjige se ne smeju iznositi napolje. Čitaonice su klasične, sa visokim plafonima, onim zelenim lampama kao iz starih filmova, starinskim klupamai foteljama a čak mi je palo napamet da je ta biblioteka jedna velika zavera jer od knjiga tamo nema ni traga. Šta su oni silni ljudi po čitaonicama čitali za mene će verovatno ostati zauvek misterija.

A sad, knjigu u ruke!

]]> http://elektrokuhinja.com/2011/12/02/biblioteke/feed/ 9 http://elektrokuhinja.com/2011/11/29/voz-beograd-bec/ http://elektrokuhinja.com/2011/11/29/voz-beograd-bec/#comments Tue, 29 Nov 2011 08:40:40 +0000 elektrokuhinja http://elektrokuhinja.com/?p=1498

krevet u vozu

Niko me nije ukrao, nisu mi izvadili bubreg, opljačkali me niti silovali. Šta sve čovek ne pročita po forumima o ovom vozu pa to su potpune budalaštine. Karta u jednom pravcu od Novog Sada do Beča košta oko 60 evra sa sve spavaćim kolima, dobiješ finu sobicu u austrijskom vagonu, sa lavaboom peškirićem i sapunima. Milina prosto jedna. U toku noći te probude na granici sa Mađarskom i to je to. Onda Gute Nacht i Gute Reise.

Sećam se da sam putovala pre par godina istim tim vozom ali u kušet kolima a i tada je bilo sasvim pristojno. Ko ne zna razliku kušet-spavaća kola evo objašnjenja. Kušet je 6 ležajeva u jednom kupeu a spavaća kola su 3 ležaja, udobnija i na ovim našim prostorima ste u većini slučajeva potpuno sami.

lavabo u sobici

Baš, kao neki mini hotelski smeštaj. Ovaj put nisam imala ni pojma da sam sama u sobici, naime razlika u ceni uopšte nije velika, tako da topla preporuka za noćni voz. Nemojte se plašiti šta vam pričaju, ako se nekome ikad i desila neka neugodnost, taj je sigurno ostavio novčanik na izvolte.

Beč me je dočekao sunčan, nova stanica Westbahnhof je pre neki dan otvorena potpuno renovirana i sad je to jedan veliki tržni centar. Wifi internet pokriva celu stanicu, što je meni odmah veliki plus. Neki su ovisnici o kafi, neki o cigaretama i alkoholu, a ja, meni samo internet direkt u venu. Loše, znam, znam, ali mora se bar neki porok imati, da se zna da smo ljudi a ne roboti.:)

Pojela sam sendvič i mandarinu i pravac Minhen.

austrijska jezera

Do Minhena se prolazi pored nekih silnih jezera i pašnjaka sa kravama, prava seoska idila. Malo sam čitala, malo posmatrala okolinu i prođoše nekako i tih 4 sata.

Railjet u Austriji

A sad, evo me sedim u vozu za Štutgart i slušam interesantnu konverzaciju. Jedan vrlo otvoren Turčin i jedna feministkinja Nemica slučajno su zapodenuli konverzaciju o muško ženskim odnosima i kulturološkim razlikama na relaciji Turska Nemačka. Ona čini mi se malo isfrustrirana a on očigledno zainteresovan za nju. Da li ja to upravo prisustvujem razvoju jedne romanse? Upoznavanje je već palo, još samo čekam poziv na romantičnu kebab večeru.

Dopada mi se ova raznovrsnost putnika. Iza mene jedna mala priča ruski, ispred mene Turčin-Nemica romansa, pored mene jedna postarija holanđanka putuje za Amsterdam, a dijagonalno sede dva afrikanca (da ne bude da sam politički nekorektna). Ja stigla u moju obećanu zemlju.

Napisano 28.11.2011 u 16.22, objavljeno čim se dočepam interneta.:)

Superlepku sam se pomolila za samo još ovo jedno oproštajno  putovanje.  Zalepila sam i zavrtnjeve, a i sebe pride.  Ko ne zna, superlepak se skida acetonom a ako ne ide (kako meni nije išlo) onda pomaže jedino turpija. A onda više nemate otisak prsta pa uz sve ove krize možete i  u lopovluk da krenete, garantovano vas neće pronaći.

Karta za voz preko pola Evrope je kupljena. Taman da proverim tu famoznu ozloglašenost Mađarske na putu do Beča, hoće li me ukrasti ili neće? Kod mene će se ovajdati samo onaj ko ima fetiš za kreme protiv podočnjaka ili eventualno stare jakne. Ili Ljudmilu Ulicku na ruskom. Nekoliko kilograma.

Mnogo mi zvuči to romantično.  I Alpi i Salzburg i nešto što se zove Sankt Polten. Skoro da se osećam kao grofica (intelektualna klošar-grofica). Sa koferom, rancem, sendvičima, kosom kao da sam se petardama češljala, ali grofica wannabe po vozovima Austrougarske. Molim lepo.

Bar ovaj avion sa naslovne strane mogu da sklonim, više nije tolika neizvesnost gde ću aterirati.

Pa se javim kad stignem. Il negde sa po puta.

Ah, da… muzika. Wagnerovi Tristan i Izolda su  savršena podloga za ovaj film. I za moje trenutno psihičko stanje.

Šta uopšte znači “Početi ispočetka”?

Da li to znači promeniti radno mesto? Ili naučiti novi jezik ili veštinu koju od tebe posao zahteva? Ili izaći iz nekvalitetne veze/braka i pokušati da pronađeš nekog ko ti stvarno odgovara, ko će te voleti i paziti na tebe i s kim se nećeš svađati? Ili možda znači otići u neki potpuno nepoznat grad i krenuti da gradiš nove veze, nova poznanstva i prijateljstva, jedan novi život?

Sve gore nabrojano.

Neko ko misli da može kroz život da prolazi bez novih početaka na ovaj ili onaj način, e pa grdno se vara. To je možda nekad moglo, u našoj kominističkoj prošlosti da se čovek zalepi za stolicu i na njoj ostane 30 godina, ali danas slabe su šanse za nešto tako. Uostalom, da li bi IKO voleo da sedi u jednoj firmi, sa istim ljudima, na istim pozicijama sve do kraja radnog veka pogotovo ako je nezadovoljan?  Ja sigurno ne bih. Al to mi je verovatno nešto genetski, kod nas se u familiji gaji tako neki avanturističko spontani pristup životu.

Nema ništa strašno u novim počecima, a može da bude i prilično uzbudljivo. I uostalom, iskustvo je zlata vredno. Što više naučite da prolazite kroz različite nove početke, to će vam sledeći put biti lakše. Pa kad vas devojka ostavi, ili dobijete otkaz, lepo se sredite, izađete u grad i tražite novu ljubav, ili pak odmah sednete, sročite cv i šibate ga na sve strane. I posle nekoliko sličnih akcija početak vam postane kao rutina, i straha jednostavno nema.

A na tvrđavi,

em nema ljudi

em nema kola,

divno je i tiho,

i svežije nego u gradu.

Austrougarske arhitekte su moram priznati posao odradile majstorski, pa ako se zadesite na tvrđavi u večernje sate imaćete pogled na vatreni zalazak sunca iza Novog Sada, onako, kao sa razglednice.

Pronašla sam novi, simpatičan kafe, usamljen i izdvojen od ostalih, okružen ateljeima i potpuno prazan. Sela sam, popila kafu i šta drugo nego čitala. Ko se upusti sa mnom u raspravu, teško njemu.

1.Joga, trčanje ili bilo koji drugi vid bavljenja svojim telom. Kad već nisam imala vremena ranije (to je uglavnom bio izgovor), sad bar imam vremena na pretek, pa što to vreme ne bih iskoristila da izgledam potpuno fenomenalno. Ujutru joga, uveče, kad vreme dozvoli-trčanje, i eto idealne linije već za mesec dana.

2. Rešavanje problema. Pa kakav on god bio, bila to neka funkcija s dve nepoznate koju ste poslednji put videli pre cirka 13 godina ili pokušaj pisanja propratnog pisma na jeziku kojim nikako ne vladate, smislite nekakav problem i usredsredite se na rešavanje. Tako ja sebi pronađem smisao i kazem-pa eto, danas si nešto novo naučila. Ma koliko besmisleno bilo.

3. Pisanje na zaparloženom blogu. Nemam ama bas baš nikakvu inspiraciju ali ako samu sebe ne poteram nikad je očigledno neću ni dobiti. Ovaj blog je moj privatan prostor i mogu na njemu da pišem štagod mi padne na pamet. Uostalom, pišem isključivo za sebe.

4. Promenite putanju. Bilo da se radi o pravcu kojim svaki dan idete, ili poseti omiljenom kafeu, menjajte. Krenite sporednim ulicama, sedite u kafe koji nikad pre niste videli niti pomislili da bi vas zainteresovao, samo probajte nesto drugačije. Sedenje u istoj kafani, sa istim ljudima oko vas na istim pozicijama tokom godina podseća strašno na Dan Mrmota. Pa čak i kad shvatite da je kafa u tom novom mestu najobičniji bljuvaž, ipak je i taj bljuvaž jedno novo iskustvo pa možete da kažete, e jeste tamo im je kafa potpuno odvratna. Pa ste opet nešto naučili.

5. Budite prisutni. Šatgod radili, makar samo prali tanjire, pili čaj ili ležali u krevetu, budite upravo tu gde ste. Radite stvari potpuno svesno, živite u tom momentu gde ste, budite koncentrisano i usredsređeni na onu radnju kojom se trenutno bavite. Jer kad se živi zapravo? Ni u prošlosti ni u budućnosti već upravo u ovom momentu. I ovom. I baš ovom.

Inspirisano http://zenhabits.net/ i skorašnjom meditativnom nedeljom.

A kako se vi borite sa “Danom mrmota” ?

Stanem ja.

Stane i ona.

I tako se gledamo nekoliko trenutaka.

Ja sam uvek mislila da divlje zivotinje bas i ne vole ljude, te da će se životinja jednostavno uplašiti čoveka i pobeći, al ne lezi vraže. Gledamo se mi tako nekoliko trenutaka, meni naravno već počinju u glavi da se odvijaju scene iz Besnila Borislava Pekića, zatim razmišljam o brzini kojom mogu da potrčim i da li je jedna lisica brža od mene, o onom ključu od stana koji mi je u ruci i da li cu moći ključ da koristim kao nož… sve to naravno prolazi u 5 sekundi, posle čega se okrećem i trčim nazad, a i lisica se isto tako okreće i vraća u svoje stanište. Lepo smo se izanalizirale i rastale u miru. Ako može, više bih volela da ubuduce trčim sama.

Jedan brokoli se izdeli na sitne komadiće, pa se proprži na maslinovom ulju, a ako krene da zagoreva lepo se doda voda i nema problema.

Kad je brokoli omekšao, posoli se, doda bar 5 čenova belog luka, propasiranog, soli bibera i bosiljka.

Sve to se umeša sa testeninom, najbolje nešto slične veličine kao i brokoli cvetići, dakle pužići ili leptirići ili školjke, i na kraju pospe sa sirom, može parmezan ili bilo koji drugi koji se topi.

A evo kako je kod mene izgledalo. Posle naravno ne izlaziti iz kuće, beli luk je ovde apsolutno glavni sastojak!

Pužići sa brokolijem