Mnogi bioskopi prikazuju besplatne projekcije filmova za pregrejane potrovane Moskviče.

Putin se zaputio u požarom zahvaćena područja da i on gasi vatru.

U nekim delovima grada otvoreni su socijalni centri, klimatizovani, gde može da se odmori od smoga, posedi, pogleda tv i popije čaj.

Moja jučerašnja noć je izgledala ovako: kvašenje čaršava, pokrivanje istim, otvaranje prozora, zatvaranje prozora. Stavljanje mokrih marama na prozor, pokušaj spavanja. Buđenje, kvašenje sebe, kvašenje posteljine i marama po prozorima, pokušaj spavanja. I tako bar 5 puta. Ujutru sreća zbog odlaska na posao, u klimatizovano i zatvoreno.

Ovako je sad

Ovako je sa smogom

Probudis se ujutru kasljuci, guseci se, sa suznim ocima. Napolju magla, i vidi se skiljavo sunce koje greje li greje.

Razlicite metode prezivljavanja sam cula ovih dana. Pa da krenemo:

1. Postaviti na prozore mokre tkanine, jer se stetne cestice iz vazduha zadrzavaju na mokrom i ne ulaze u sobu u tolikoj koncentraciji. Probala. Mozda smanjuje smrad sve ukupno za 20%.

2. Obavijes se mokrim peskirom. Ovo protiv vrucine uglavnom. Probala. Ako ne zakacim neku upalu bubrega bice super Bar mi je bilo prijatno.

3. Polijes se vodom, hladnom, i tako mokar legnes u krevet. Deluje na nekih 15 minuta.

4. Pokrijes se carsavom prethodno namocenim u vodu. Ni ovo nije lose ali pitam se sta se sa bubrezima desava. Molim doktore da pojasne posledice. Ima li takvih?

5. Stavis masku. Hm. Maski vise nema u apotekama. Napravis uradi-sam-masku. Namocis maramicu u vodu i diiises kroz nju. Kazu da deluje, a ja cu ako se ovaj pakao napolju nastavi, ovo sutra da isprobam.

6. Zatvoris prozore u extremnom slucaju. Danas je slucaj extreman. Odlucila da cu radije da se kuvam i znojim u svom krevetu nego da umrem od gusenja.. Parola dana: Zatvori prozore da bi ziveo!

Ko prezivi pricace. Ovo ako potraje, spasavaj se ko moze. Na prvi avion i sto dalje.

Moskva u smogu, 04. avgust 2010. Foto by Tijana

I još jedna stvar-smrad će proći sa prvim snegom. Vrlo utešno. Verovatno ćemo za desetak godina saznati šta smo to lepo udahnuli tog leta, 2010…

Prospekt Mira u smogu

Požari u Rusiji:

Лесные пожары на территории России

Bila sam napokon i ja u severnoj ruskoj prestonici, instant poseta, čisto da osetim duh grada, i isplatilo se. Dva dana ni blizu nisu dovoljna za (kako ga rusi zovu) Piter, ali toliko smo imali, a treba ponešto i za drugi put ostaviti.

Kao i sva moja putovanja po Rusiji, i ovaj put smo se odlučili za voz. Može se do Pitera i avionom, ali vozom, em si odmah u centru, em nema čekanja prtljaga, nema dolaska i odlaska na aerodrom.

Nevski Prospekt u 5 ujutro

Stigosmo mi negde oko 5 u subotnje jutro, napolju dan, jel te bele noći su, svi restorani, kafići su otvoreni, ljudi na ulici se ili vraćaju iz noćnog provoda, ili možda tek prelaze u drugi bar po još jedno piće… uglavnom grad je u 5 sati ujutro pun puncijat!

Sedamo na kafu, gledamo mapu i pravimo plan. Ono što se prvo primeti je prosto neverovatan broj kafića na sve strane. Dakle, šetaš Nevskim prospektom, i jedna do druge, kafane su nanizane, a onda još i sve sporedne ulice, gdegod da zaviriš, vidiš što coffee house, što shokoladnitsu, coffee bean, coffee place, costa coffee… Taj grad kao da živi na kafi i od kafe. Jedini zaključak do koga smo kasnije došli je da je grad turistička meka, definitivno mnogo više turista dolazi u Piter nego u Moskvu, a izgleda da turisti piju nenormalne količine kafe.

Ko je čitao ruske autore, zna za Nevski prospekt.To je centralna ulica grada, gde se sve dešava.  Izlazi na Nevu, načičkana je restoranima i kafićima, knjižarama, tržnim centrima i naravno ljudima. Kasnije u toku dana sudaraš se sa prolaznicima, jer mesta na pločniku nema, a nekako se ceo grad kreće baš kroz ovu ulicu.

Kanal

Kad se zađe u sporedne ulice, grad počinje da liči na Amsterdam. Isti kanali, mostići, slična arhitektura, čak se jedan deo grada zove Новая Голландия.

Negde oko 2 na jedvite jade pronalazimo naš hostel. Ulazi su neobeleženi, nema brojeva na zgradama, a pritom je sam raspored stanova prilično blesavo urađen. Dakle, u jednoj zgradi stanovi su na primer 36, 37, 64, 72, a u drugoj 25, 26, 27 i 89. Tako da je snalaženje bilo otežano. Telefon hostela takođe nije radio. A lepo su oni napisali na sajtu-dobro proučite mapu jer je prilično teško naći nas. Odmah da vam kažem tajnu-ni mapa vam pomoći neće. A ljudi koji tamo žive-ni oni ne znaju gde se šta nalazi. Interesantan komšiluk neki, ali šta da se radi, hostel je naručen i ima da ga nađemo.

Hostelska soba

Na kraju izlazimo iz dvorišta za koje smo bili ubeđeni da je naše, ulazimo u neku slepu ulicu i pokušavamo kod za ulazak u svakoj od zgrada, na jednoj napokon uspevamo i penjemo se u naš piterski stan za jednu noć. Voda se u Piteru ne pije. Puna je bakterija, i ako se nešto zapati, teško se rešiti. Stomačni problemi vam nikako nisu potrebni, te je potrebno sa sobom uvek imati flaširanu vodu. Veče provodimo šetajući se-po kiši ali jedno veče kiše ne čini potop. Jedemo neke zanimljive školjke u belgijskom restoranu, pijemo vino, kasnije fudbal (prvenstvo je tada bilo u jeku a utakmice se ne propuštaju) a zatim u naš hostel na spavanjac. Umorna sam, oči mi se sklapaju i koliko god želela da osetim subotnje veče u gradu, ipak odluka pada na krevet i spavanje.. Od 5 ujutru na nogama nije mala stvar.

Sutradan posle skromnog ali zadovoljavajućeg hostelskog doručka, uzimamo hydrofoil (neka vrsta glisera) i plovimo, tj jezdimo do Peterhofa. Peterhof je mesto gde su se ruski carevi odmarali, šetali, pravili palate, igrali se sa fontanama bahanalisali i provodili. Sada je to park sa gomilom turista, gde se u svaku palatu može ući, ali po odgovarajuću cenu. Mi se odlučujemo kao pravi budžetni turisti za jeftinu opciju-samo park, a građevine razgledamo spolja. I sasvim sam zadovoljna sa takvom organizacijom. Uostalom, treba ponešto i za drugi put ostaviti…;)

Foto priča

Ja-matrjoska

Peterhof

Finski zaliv

Fontane u Peterhofu

Trg

Riba iz rerne

Napravili krompir salatu. Kuvani krompir, pa luka crnoga mnogo, soli i sirce balzamiko ali beli, od belog vina.

Krompir salata

A volim salatu svakojaku, pa smo jos iseckali sve sveze sto nadjosmo u frizideru. Zelena salata, rotkvice, paradajz i krastavci. Za osvezenje na +30C.

Salatica

I bilo je odlicno.

Приятного апетита!

Jezero u Gusu

Na prvi pogled može vam zvučati vrlo romatično što zapravo u neku ruku i jeste, ali nevezano za kristal.

Treći dan smo se odličili za istraživanje nepoznatog, po principu, izabrati nešto u okolini Vladimira, ni suviše daleko, ni suviše blizu, a da može bar na kafu da se sedne (da nije totalno selo), a da može i negde da se u prirodi odmori… i tako nam je google earth dao rešenje u vidu ovog industrijskog sela. Ovakvih mesta ima puno u Rusiji: izgradi se grad, samo zato što je neka specifična industrija u okolini. Izgradiš nuklearnu elektranu, i napraviš grad okolo. Iskopaš rudnik, a gde će rudari da žive-pa naravno u gradu koji je napravljen odmah pored rudnika. I tako isto napraviš fabriku kristala, i naseliš mesto radnicima koji rade u fabrici

Vozili smo se ovaj put udobnim autobusom, sa sedećim mestima. Zaustavljanje na stanicama je po principu, mahni rukom, i autobus staje. Nema klasičnih stanica već kogod želi u autobus, stane na ivicu puta i maše vozaču. Ovaj staje i to je to. Ima smisla, jer gde inače po bespućima praviti stanice… ovako je jednostavnije, a treba i tim ljudima što žive daleko od civilizacije omogućiti kakvu/takvu komunikaciju sa svetom.

Po dolasku u Gus-Hrustaljni, tražimo wc (za mene je jedna od bitnijih stvari pronalazak pouzdanog wc-a gdegod da sam u Rusiji, kome se može čovek vratiti, i na koji može računati). U Gusu nažalost zaključujem da ću se suzdržati od posete staničnom wc-u jer to prevazilazi moje civilizacijske standarde. Sećam se u Boliviji da sam u jednom takvom wc-u bila, ali pošto je Bolivija-Bolivija a ne razvijena evropska država, takve stvari se tolerišu. U takozvanu shit-hole ovaj put nisam imala želju da zavirim. Moj saputnik se snašao kao i svi muškarci (gdegod nađeš zgodno drvo tu… posadi). Wc je jedna prostorija, odvojena od stanice, gde na nekakvom betonskom uzvišenju, bez vrata, bez wc-šolje ili bilo čega meni znanog, čučneš ispred betosnke rupe (gde se u momentu kad sam ja ušla u prostoriju, jedna starija žena olakšavala, na videlo mene i svih ostalih prisutnih). O mirisima i higijeni neću pričati, ne znam kakav želudac imaju moji čitaoci

Krećemo ka centru, i u međuvremenu posećujemo muzej kristala u nadi da bar tamo ima normalan wc. Ispostavlja se da je wc sa plaćanjem u zgradi preko puta ulice. Unutra su dve babuške koje nude toalet papir, i prodaju čašice za vodku od kristala. Dakle, imaš sve, i wc i suvenirnicu.

Posle mog srećnog wc iskustva, krećemo ka centru i tu nas čeka fino iznenađenje. Jezero, sa lepo uređenim šetalištem, i ljudima koji sede na klupama u kafićima pored, muzika se čuje, i ako prekriješ levu polovinu vidika gde se uzdiže nekoliko dimnjaka, osećaj je skoro kao na moru. Sedamo u kafić pored jezera, jedemo odličnu pizzu , pijemo najbolji kapućino od celog ovog putešestvija i prosto gledamo ljude okolo.

Jezero. Samo malo zažmuriš na levo oko, i ne vidiš dimnjake. (Pogledati prvu sliku).

Mnogo nam se dopada ovo mesto. U daljini se vidi plaža sa ljudima koji leže na obali, i odlučujemo se da se prošetamo do tamo. Šetnja je prijatna, kroz šumu, rastinje skoro mediteranskog mirisa, sa malim uvalama i samo onog dimnjaka da nema i da voda nije nekako crvenkasta na drugi pogled, stvarno bi čovek mogao da se zabuni. Nama je to sasvim dovoljno i prosto uživamo u ovom neobičnom pejzažu.

Vamos a la playa. Niko se ne kupa. Voda izgleda lepo izdaleka, al kad se priblizis, nekako je crvenkasta.

Plaža je puna ljudi, neki se sunčaju, neki igraju odbojku, a mi se kao pravi penzosi odlučujemo za duboki hlad, u četinarskoj šumi. Da se dragi čitaoci ne iznenade, pivo je u Rusiji jedna sasvim normalna stvar, i ako se ide u šetnju uglavnom se pije pivo (nisam videla vodku za ove dve godine koliko sam u Rusiji). Pivo je prosto ovde kao sok. Ne smatra se alkoholom. Kako bismo dobili potpuni ruski ugođaj, kupujemo pivo i pravimo se da smo rusi.

Četinarska šuma i mi

Pronalazimo put kroz šumu koji vodi do drugog dela grada, još jednom se zaustavljamo na kafi ovaj put u bloku zgrada, a društvo nam pravi jedan crni olindrali ker i konobarica. Prava kafana u nigdincima. Još jedna poseta pozdanom wc-u i to je to. Bio je ovo jedan krajnje relaksirajući dan, i ako se već zadesite u ovim krajevima, Gus je obavezna lektira. I pored wc-a i čudnih pejzaža, moram priznati da smo se odlično proveli.

Restoran našeg hotela se zvao Slepi miš, po istoimenoj operi, i bio je u, hm, karnevalskom stilu. Maske, čipka, sjaj i svila. Uz sve to dolazi i ruski doručak koji ni u kom smislu ne liči na švedski. Dobijamo meni sa tri mogućnosti. Ne sećam se tačno kako je svaki ponaosob izgledao, ali izabrali smo najmanje bolnu varijantu za mene, kvazi vegetarijanski

1. hleb i maslac (ovde napominjam da se radi o polovini parčeta crnog hleba i minijaturnom parčetu belog hleba, plus kašičica maslaca)

2. jaja na oko komada dva, i jedna kobasica

3. voćni jogurt

4. kafa instant, malezijskog porekla, 3 u jedan, sa sve dodatim šećerom pri čemu je ukus, paaa, ni nalik na kafu, već više neki bućkuriš hemijski. Kafa ostade nepopijena).

Da još jednom napomenem da je ovo bila najvegetarijanskija varijanta.

Moj saputnik je radi raznolikosti izabrao  varijantu koja se sastojala iz

1. siroka (nekakva vrsta dezerta iz tvoroga-ruskog sira) u čokoladnoj glazuri.

2. palačinke sa mlevenim mesom

3. mog poklona u vidu kobasice iz tačke  2. prethodne varijante

4. pirožno, to mu dođe opet nekakav dezert

4. kafe gorepomenute, ali u ovom slučaju popijene.

Za Suzdalj smo dakle krenuli prilično punog stomaka, ali ne baš zadovoljni. Nema veze, u Suzdalju je obilje zgodnih restorana, nešto će se već pronaći.

Veza Vladimir- Suzdalj je u vidu maršrutke, takođe sa stojećim kartama, a mi kako nismo profesionalni korisnici Suzdaljskog transporta, te nismo rezervisali kartu, uzimamo stojeća mesta i klackamo se nekih 45 minuta sa ostalim turistima.

Suzdalj je prilično malo mesto, sa mnogo većim brojem crkava nego stanovnika, tako nam se bar učinilo. Gde god kreneš. što crkva, što manastir…

Vreme provodimo uglavnom šetajući se, pa malo Kremlj, malo rečica, pokoje brdo (oh sreće velike li, za potajnog pasionirnog planinara, uspavanog ruskim ravnicama)… malo muzej drvene arhitekture, malo kafenisanja… i prođe dan brzo..

Kako mi je post pobegao u nepregledna internet prostranstva, uspevam u 00.55 po moskovskom vremenu da povratim ono malo sećanja koja su preostala, molim ne zamerite mi.. prethodni post je bio neuporedivo duhovitiji, inteligentniji i nadahnutiji.

Ovo ovde je samo bledo sećanje. Prokleti wordpress! Ali! Obećanje je obećanje. Post danas ili nikad!

A sada, foto-priča

Svaki ruski grad, selo ili zaseok ima svoju paradu devetog maja, na dan pobede, pa tako i Suzdalj. Upali smo usred Parade, jedan džip, i nekoliko veterana… Tako… dirljivo…

Suzdalj ( Brda, i skakanje po istim!!!)

Kafa tricolore

U sledećem pisaniju, sve o gradu kristalnih lustera! Fenomanalno! Fantastično!!! Pomno pratite!!!

Vladimir

Nikako da sednem i napišem ovaj post, a želim već duže vreme. Nedostatak inspiracije, da se ne pravdam kao uvek na vreme. Vremena ima ako hoćeš da ga nađeš. Manje cheta, manje interneta, manje facebooka i gle! sat više života.

Malo smo se šetali po okolini. Ovaj put Vladimir, Suzdalj i još nešto vrlo malo malecko al ispade pun pogodak. Pa da krenemo od Vladimira.

Krenuli smo u subotnje divno letnje jutro, prvi pravi letnji dan ove godine. To je otprilike jedino lepo vreme na koje možete sasvim sigurno računati u Rusiji. Praznik 9. maj nema šanse da bude ni oblačan, ni sa kišom, ni hladan. Veliki praznik mora da bude savršen!

Ovaj put smo se iz praktičnih razloga odlučili za autobus. Neka 4 sata u putu, jedna piš pauza, gomila kola oko nas i zastoji na sve strane, jer Rusi koriste svaki vikend od maja do oktobra za posete svojoj dači, pa makar sedeli u kolima 3 sata za 20 kilometara. Kakva želja za prirodom!

Hotel Zarya

Doklacksmo se već nekako te uradismo jedan brzinski tour-de-Vladimir i zatim pravac ka prelepoj nam gostinici. Komunistički hotel, u samom centru, sa ruskim doručkom (o ovome nešto kasnije). U pitanju je betonska građevina od 12 spratova, ali! molim lepo sa najboljim pogledom na grad i okolinu. A ima i šta da se vidi. Za nas napaćene Moskviče, koji u najboljem slučaju kroz prozor vide betonsku susednu zgradu, ovaj vladimirski pogled u daljinu ka šumama, poljima i rečici je bio pravo zadovoljstvo.

Popodne smo se prosto prošetali.

Tipična ruska seoska kuća

Malo stari grad, malo fotkanja, i puno puno gledanja u daljinu. Samo to. Ništa drugo nam nije trebalo.

Pa sedneš na travicu, na bregu, i gledaš ispod sebe.

Idila. Pa još toplo, pa povetarac. Gledaš ljude. I shvataš koliko je Moskva veštačka.

U Vladimiru se mogu videti i normalne žene, što znači bez štikala, bez mini sukanja, u patikama, bez šminke, sa viškom kilograma a ne samo izgladnele nimfice.

Uveče smo zaređali po kafanama. Kome treba savet gde i šta u Vladimiru, molim da mi se obrati. I gde kafu popiti, gde je jeftin konjak, kakva pica se može pojesti, gde se utakmice gledaju, gde je glavni pub, bowling klub i gde se može đuskati u bašti. Sve sam saznala za jedno veče.

Više fotki ima na mom flickeru, a ovde jedna mala foto-priča.

Spomenik posvećen fabrici traktora

Prešli smo reku Kljazmu, i gledali grad sa druge strane. Grad je na brežuljku i vide se lepo sve crkvice. Pored reke se može prošetati a i poroštiljati. Za kupanje nisam baš sigurna.

Da ne bude da samo pričam, evo i dokaza. Sedeli smo, uživali i popili po pivo na brežuljku. Kad si u Rimu, ponašaj se kao rimljani. Još malo pa asimilacija završena. Samo nikako te štikle da nadenem, to neće biti tako lak proces.

U crkve nismo ulazili. Al lepo ih je slikati.

Pogled sa našeg hotela. To sad kao ja sedim na prozoru i experimentišem s fotografisanjem:)

Šta smo jeli sledeće jutro i kako smo se otisnuli do Suzdalja u sledećem postu. Dotad, mogu da vam poželim samo lepo vreme kao u Moskvi ovih dana, čujem da je u Srbiji zahladnelo.;)

Lepo smo mi danas sve isplanirali. Krenuli metroom, kulturno, posle rucka. Posle metroa zelja je bila da se uhvati autobus koji vozi direkt do trznog centra, ali avaj! Autobusa nije bilo dobrih pola sata. S obzirom da nam zelja nije bila da citavo popodne provedemo na kraju grada ispred kioska s novinama cekajuci autobus, odlucili smo  se za taksi. Kao, daj sta das, da obavimo, pa da se kulturno vratimo.

taksi

I tu pocinje nasa odiseja. Sto bi rusi rekli: пробка dokle god nam pogled seze! Jedan za drugim nanizani automobili, autobusi kamioni, u tri trake, i svi idu u istom pravcu-naravno ka ikei. Sreca nasa pa je vozac bio iskusni moskovljanin i tom prilikom koristio sve sto se od puta koristiti moze (u prevodu i ono sto nije put). U jednom momentu, silazimo sa asfalta, i krecemo da se vozimo po blatu pored, ispred nas nekoliko dzipova sa identicnom idejom, iza nas smela marsrutka a sam krajolik vise lici na avganistan nego podmoskovlje. Upadamo u rupe, klackamo se, zatim jos malo vozimo po asfaltu, bezobrazno ulecemo finim vozacima koji ocigledno cekaju satima, u nekom momentu opet izlazimo van asfaltiranog puta, po blatu i tako nekoliko puta. Kad nam se ikea pojavila u vidokrugu, posle dobrih pola sata reli-voznje, odlucujemo da ostatak predjemo peske, jer nam izgleda kao brza varijanta.

MKAD

Taksista ostaje zarobljen u gomili vozila, mi iskacemo u blato, veremo se uz put, prolazimo pored neceg sto se zove pticija pijaca (a ptice se ne prodaju), i probijamo se peske kroz kolonu kola.

Prelazimo veliki MKAD peske i napokon, trzni centar je na samo 5 minuta od nas.

Cini mi seda Moskva ima poprilican problem sa saobracajem. Samo, da li su oni toga svesni? Stajati u guzvi dva sata svaki dan na putu za posao, i natrag, pa cak i vikendom, za mene nema nikakav smisao. Sto se mene tice-nikad vise vikendom u ikeu.