Comments (4)

By elektrokuhinja, 06/09/2011 15:11

U poslednje vreme vrlo se često srećem sa izgovorom “Neću da počinjem ispočetka”. Ova izjava bi u neku ruku pristajala jednom penzioneru koji sedi u parku, ima reumu, igra šah i čeka da mu starost prođe a svi znamo šta se dešava kad starost prođe, no ovakvu konstataciju  sam čula od mojih vršnjaka.

Šta uopšte znači “Početi ispočetka”?

Da li to znači promeniti radno mesto? Ili naučiti novi jezik ili veštinu koju od tebe posao zahteva? Ili izaći iz nekvalitetne veze/braka i pokušati da pronađeš nekog ko ti stvarno odgovara, ko će te voleti i paziti na tebe i s kim se nećeš svađati? Ili možda znači otići u neki potpuno nepoznat grad i krenuti da gradiš nove veze, nova poznanstva i prijateljstva, jedan novi život?

Sve gore nabrojano.

Neko ko misli da može kroz život da prolazi bez novih početaka na ovaj ili onaj način, e pa grdno se vara. To je možda nekad moglo, u našoj kominističkoj prošlosti da se čovek zalepi za stolicu i na njoj ostane 30 godina, ali danas slabe su šanse za nešto tako. Uostalom, da li bi IKO voleo da sedi u jednoj firmi, sa istim ljudima, na istim pozicijama sve do kraja radnog veka pogotovo ako je nezadovoljan?  Ja sigurno ne bih. Al to mi je verovatno nešto genetski, kod nas se u familiji gaji tako neki avanturističko spontani pristup životu.

Nema ništa strašno u novim počecima, a može da bude i prilično uzbudljivo. I uostalom, iskustvo je zlata vredno. Što više naučite da prolazite kroz različite nove početke, to će vam sledeći put biti lakše. Pa kad vas devojka ostavi, ili dobijete otkaz, lepo se sredite, izađete u grad i tražite novu ljubav, ili pak odmah sednete, sročite cv i šibate ga na sve strane. I posle nekoliko sličnih akcija početak vam postane kao rutina, i straha jednostavno nema.

Comments (6)

By elektrokuhinja, 30/08/2011 23:24

Petrovaradinska tvrđava je potpuno savršena predveče. Kako su se malo dani rashladili, pa je moguće izaći iz sobe, počela sam da pravim izlete po okolini. Jedan dan centar, drugi dan tvrđava… jedino se bojim da će mi vrlo brzo ponestati putanja za šetanje, jer  ipak, Novi Sad je mali… Pa dobro, u tom slučaju tu su Karlovci

A na tvrđavi,

em nema ljudi

em nema kola,

divno je i tiho,

i svežije nego u gradu.

Austrougarske arhitekte su moram priznati posao odradile majstorski, pa ako se zadesite na tvrđavi u večernje sate imaćete pogled na vatreni zalazak sunca iza Novog Sada, onako, kao sa razglednice.

Pronašla sam novi, simpatičan kafe, usamljen i izdvojen od ostalih, okružen ateljeima i potpuno prazan. Sela sam, popila kafu i šta drugo nego čitala. Ko se upusti sa mnom u raspravu, teško njemu.

Comments (11)

By elektrokuhinja, 26/08/2011 11:50

Kad ste u tako nekakvom životnom procepu kao sto se ja trenutno nalazim, najbitnije je ne potpasti u rutinu, tj ne čekati da vam se nešto desi, već samom sebi praviti sadržaje koji će vas ispunjavati. Evo nekih saveta kad vam sve izgleda potpuno besmisleno, kako da se naterate da ustanete iz kreveta:

1.Joga, trčanje ili bilo koji drugi vid bavljenja svojim telom. Kad već nisam imala vremena ranije (to je uglavnom bio izgovor), sad bar imam vremena na pretek, pa što to vreme ne bih iskoristila da izgledam potpuno fenomenalno. Ujutru joga, uveče, kad vreme dozvoli-trčanje, i eto idealne linije već za mesec dana.

2. Rešavanje problema. Pa kakav on god bio, bila to neka funkcija s dve nepoznate koju ste poslednji put videli pre cirka 13 godina ili pokušaj pisanja propratnog pisma na jeziku kojim nikako ne vladate, smislite nekakav problem i usredsredite se na rešavanje. Tako ja sebi pronađem smisao i kazem-pa eto, danas si nešto novo naučila. Ma koliko besmisleno bilo.

3. Pisanje na zaparloženom blogu. Nemam ama bas baš nikakvu inspiraciju ali ako samu sebe ne poteram nikad je očigledno neću ni dobiti. Ovaj blog je moj privatan prostor i mogu na njemu da pišem štagod mi padne na pamet. Uostalom, pišem isključivo za sebe.

4. Promenite putanju. Bilo da se radi o pravcu kojim svaki dan idete, ili poseti omiljenom kafeu, menjajte. Krenite sporednim ulicama, sedite u kafe koji nikad pre niste videli niti pomislili da bi vas zainteresovao, samo probajte nesto drugačije. Sedenje u istoj kafani, sa istim ljudima oko vas na istim pozicijama tokom godina podseća strašno na Dan Mrmota. Pa čak i kad shvatite da je kafa u tom novom mestu najobičniji bljuvaž, ipak je i taj bljuvaž jedno novo iskustvo pa možete da kažete, e jeste tamo im je kafa potpuno odvratna. Pa ste opet nešto naučili.

5. Budite prisutni. Šatgod radili, makar samo prali tanjire, pili čaj ili ležali u krevetu, budite upravo tu gde ste. Radite stvari potpuno svesno, živite u tom momentu gde ste, budite koncentrisano i usredsređeni na onu radnju kojom se trenutno bavite. Jer kad se živi zapravo? Ni u prošlosti ni u budućnosti već upravo u ovom momentu. I ovom. I baš ovom.

Inspirisano http://zenhabits.net/ i skorašnjom meditativnom nedeljom.

A kako se vi borite sa “Danom mrmota” ?

Comments (5)

By elektrokuhinja, 28/07/2011 10:19

Trčanje na obližnjem nasipu je super. Šuma okolo, svež vazduh, lepo utabana staza, bez ljudi. Sve ima svoje prednosti ali i mane. Pre neki dan trčim ja, ponesena letnjim prilivom energije, kad ono ispred mene nešto. Nije pas. Nije ni koza. Malo je, riđe, sa visko podignutim špicastim ušima.

Stanem ja.

Stane i ona.

I tako se gledamo nekoliko trenutaka.

Ja sam uvek mislila da divlje zivotinje bas i ne vole ljude, te da će se životinja jednostavno uplašiti čoveka i pobeći, al ne lezi vraže. Gledamo se mi tako nekoliko trenutaka, meni naravno već počinju u glavi da se odvijaju scene iz Besnila Borislava Pekića, zatim razmišljam o brzini kojom mogu da potrčim i da li je jedna lisica brža od mene, o onom ključu od stana koji mi je u ruci i da li cu moći ključ da koristim kao nož… sve to naravno prolazi u 5 sekundi, posle čega se okrećem i trčim nazad, a i lisica se isto tako okreće i vraća u svoje stanište. Lepo smo se izanalizirale i rastale u miru. Ako može, više bih volela da ubuduce trčim sama.

Comments (1)

By elektrokuhinja, 12/07/2011 18:09

Kako nisam uspela da nađem orechiette a da ih sama mesim na ovoj vrućini apsolutno nije dolazilo u obzir, odlučila sam da ih zamenim jednostavno-pužićima kikindskim. Pa sad, mora se čovek nekako dovijati. Kad imate jedan klotani brokoli i ne znate šta ćete s njim evo jednog letnje-mediteranskog recepta (inspiraciju sam pronašla u jednom fensi italijanskom resoranu, dokaz da ono što oni kuvaju za 7 evra možete samo kod kuće da napravite za, verovatno manje od 2 evra).

Jedan brokoli se izdeli na sitne komadiće, pa se proprži na maslinovom ulju, a ako krene da zagoreva lepo se doda voda i nema problema.

Kad je brokoli omekšao, posoli se, doda bar 5 čenova belog luka, propasiranog, soli bibera i bosiljka.

Sve to se umeša sa testeninom, najbolje nešto slične veličine kao i brokoli cvetići, dakle pužići ili leptirići ili školjke, i na kraju pospe sa sirom, može parmezan ili bilo koji drugi koji se topi.

A evo kako je kod mene izgledalo. Posle naravno ne izlaziti iz kuće, beli luk je ovde apsolutno glavni sastojak!

Pužići sa brokolijem