Comments (13)

By elektrokuhinja, 23/02/2010 23:28

Kostroma, 7 ujutru na -21C

Najzgodniji način putovanja do Kostrome je, naravno voz. Sada kao već iskusni putnik namernik znam kako šta i gde. Prvo-plackart, tj spavaći najjeftiniji vagon. Sedneš na svoj krevet/sedište, popiješ čaj, ponekad razmeniš pokoje slovo sa susedima ( jedan Čečen i jedan nedefinisani tadžikistansko-izgledajući mladić), a onda sledi nameštanje kreveta, gašenje svetla, skidanje (moš i u gaćama spavati, nikog savršeno nije briga, svi se lepo razgolite i spavaju) i pravo na spavanjac. Slušalice na uši, muzika specijalno odabrana za tajgu, i onda lagano padanje u san uz klackanje. Ćebe definitivno nije potrebno iako je napolju debeli minus (ogrneš se čaršavom). U vagonima greju, alal im vera. Onda sledi buđenje negde oko 6 i to uz obaveznu rusku muziku,  paljenje svetla, ko se domogne kupatila odlično, a ko ne, ide smrdljivih zuba napolje.

6 sati ujutru nije baš idealno vreme za poseti Kostromi, pa smo proveli nekih sat vremena u staničnom kafeu. Kafa-10 rubalja instant, 25 rubalja turska. Zašto u ovim krajevima služe tursku nikako mi nije jasno. Proučavanje mape uz ćaskanje sa drugim turistima zalutalim u ove krajeve po zimi.

Kostroma je otprilike veličine Novog Sada, ali deluje mnogo manje. Centar se može prepešačiti za 10 minuta, tu je požarna kula, statua Jurija Dolgorukog (koji je osnovao grad) i naravno, ukras svakog ruskog grada-Lenjin. U momentu kad sam izašla iz gradskog autobusa, smrzla sam se. Temperatura je bila oko -21C plus vetar koji je ceo dan duvao sa Volge. Nekih 20 minuta sam izdržala napolju uz već bolne prste na nogama, i potpuno smrznuto i utrnulo lice. Potraga za otvorenim kafeom ili bilo kakvim mestom, samo da se sklonim sa brzoprodiruće hladnoće, urodila je plodom kao poseta Evrosetu (radnji za prodaju mobilnih telefona i kredita za mobilni). Toliko je neizdržljivo bilo! U radnji dobijamo informaciju da se u Kostromi ništa ne otvara pre 10 ujutru! (Ja sam naravno bila potpuno spremna da provedem više od dva sata razgledajući razne nokije, soni eriksone i samsunge-čisto da se zna. Tako izgleda krajnje stanje očaja.). Ovo deluje vrlo uznemirujuće na mene i ne želeći da se pomirimo sa situacijom krećemo u ubrzanu potragu za BILO KAKVIM mestom koje se nalazi unutra a ne na ulici. Spas stiže nepunih minut kasnije u vidu takozvane Zakusočne, štagod to bilo, zvuči kao mesto gde ima da se jede i mi ulećemo ni ne razmišljajući. Unutra-drveni šank, babuška sa dva bokala vode, prodaje čaj, pokoji čips i kafu. Kupujemo čaj i onda gledamo oko sebe. Za jedinim stolom koji postoji sedi četvoro podjednako napaćenih turista. Započinjemo konverzaciju i ispostavlja se da smo u istom sosu. Smrznuti, a nigde da se uđe. Ostajemo sa novopečenim drugarima u zakusočnoj dok se bar delimično ne odmrznemo, a zatim, spremni na novi ujed hladnoće izlazimo u grad.

Samovari-suveniri ispred Kremlja

Kostromski Kremlj

Plan je brzinska poseta kremlju, a zatim do prve kafane. Brzinska poseta crkvi a zatim do restorana. Hodanje po zaleđenoj  Volgi (na moje insistiranje), i pravac na voz.

Popodne  svi zajedno putujemo do Jaroslavlja. Ja-bez osećaja u prstima na nogama. U Jaroslavlj stižemo popodne, uzimamo autobus do centra, i onda pravac iznajmljeni stan. Kako sam izula čizme tako sam shvatla da su promrzline na prstima postale sasvim ozbiljne. Još koji sat napolju i verovatno bih mogla da se oprostim od svojih prstiju vo vjeki vjekov. Prsti su bili potpuno crveni a neki od njih sa plavičastom nijansom. Veče provodim odmrzavajući ih postepeno.

Potpuno zaleđena Volga, po kojoj se može skakati, šetati, skijati sankati i klizati. Plivati teško.

Iznajmljen stan na dva dana a ne hotelski smeštaj, ispostavio se kao pravo rešenje. Em je jeftinje em se osećaš kao domaći. O tome kako smo se mi odomaćili u Jaroslavlju, u sledećem postu.:)

Comments (8)

By elektrokuhinja, 27/01/2010 21:45

Metro-ovski. Jutarnja gužva, sa gurkanjem, tuđa ruka na stomaku, tvoja ruka na nečijoj glavi. Malo trčanja po eskalatorima. Pa na voz za aerodrom. Pola sata spavanja-buđenja-reklama, spavanja-buđenja-reklama i tako u krug.

Avionski. U roku od tri sata prebaciš se sa istočno evropskih granica do balkanskih. Uz vegetarijanski obrok, malo spavanja ili bolje rečeno kljucanja sa otvorenim ustima (glava padne, pa se vrati, pa padne i tako stalno…), wc radi protezanja nogu, pa opet nekog bunovnog spavanja. Kao šlag na tortu dolazi aplauz. Kapetanu broda. Što smo sleteli a ne slupali negde u ukrajinskoj ravnici se je’lte.

Taxijevski. Još malo spavanja, slušanja bajage i instruktora, dobrodošla kući! smsovanja sa drugarima, gledanja u sneg…

Autobuski. Večito neke vize vadim, više nisam sigurna ni šta će mi, ni koja mi važi ni koja ne, ni koliko dana, ni da li se registrujem, ni da li radim za jedne ili za druge. Sve mi se pomešalo. Tako razmišljam dok u poluležećem stavu u autobusu za Beograd, pokušavam da uhvatim još koji minut spavanja. Glavoboljna i umorna večito. Naspavaću se ja, kad tad mislim. Samo da ovo još prođe.

Pešacki. Malo muvanja po Beogradu, šta je to novo u knjižarama, al samo gledam, ništa ne kupujem, ne mogu da se odlučim. A imam sve u Moskvi, pa još na engleskom. Cipele mokre od snega, čarape dobrano namočene, opet u bus pa za Novi Sad.

Autobuski. Pokušavam da ignorišem mozgo-otupljujući film na tv-u uz knjigu. Ipak, probijaju se fraze tipa, “U Višnjinom stanu je tako cvetno!” ili “Bezi baba, jedi govna” i slično, tipično za nasu domaću novu kinematografiju. Sa sve onim veštačkim facama i frazama.

Taxijevski. Sa top-100 Cecinih pesama. Ah, kako mi ovo nije nedostajalo uopšte…

Comments (6)

By elektrokuhinja, 30/10/2009 01:04

Kad ustaneš mrak.

Kad se vraćaš s posla-mrak.

Na prozoru-kiša.

A kaže prognoza sutra i sneg.

Al baš me briga.

Ima nekog šarma u tom mraku u Moskvi. I u vetru. I u kiši. Ionako idem kući kad ovde zaveje. Pa vidimo se drugari za nekih mesec dana… Primam želje, čestitke i pozdrave, kome šta treba, naručujte!

Comments (9)

By elektrokuhinja, 10/09/2009 22:43

U Kazanju nas je dočekalo pravo letnje vreme. Sunce, toplo, milina, prosto sam zaboravila kako izgleda kad te sunce oprži po koži (ovo leto je u Moskvi bilo vrlo oskudno što se toplote tiče). Bauljamo do centra u potrazi za kafanom/restoranom otvorenim u 8 ujutru. Ne nalazimo ništa sem takozvane Блинная-e, gde se mogu pojesti 1. palačinke sa tvorogom i suvim grožćem ili 2. palačinke sa tvorogom i sušenim jabukama. Ok, jedemo palačinke kad ničeg drugog nema, pijemo kafu, piš-pauza a zatim šetamo po glavnoj pešačkoj zoni.

Moj prvi utisak je da je grad miran i tih. Nema ljudi na ulici tako rano, iako je milionski grad. Iznenadilo me  je da se kazanci pridržavaju saobraćajnih pravila. Svi su vezani dok voze, propuštaju pešake, staju na crveno, ne sviraju sirene na svakom koraku, za razliku od Moskve gde važe potpuno suprotna pravila.

Ono što sam naučila je da svaki ruski grad ima: kremlj (tvrđavu), crkve, fabričke dimnjake i bar jedan Lenjinov spomenik. Tako i Kazanj ima svoj kremlj sa pravoslavnom crkvom i džamijom jer polovinu stanovništva čine rusi a polovinu tatari koji su muslimanske vere. Sa kremlja se lepo vidi  druga obala  na kojoj je još u izgradnji biznis-deo grada, ultra moderan, sa visokim soliterima i šljaštećim hotelima.

Cene u Rusiji su obrnuto srazmerne udaljenosti od Moskve. Što dalje, to su cene niže. Tako je i naš super fensi novi hotel u samom centru grada koštao smešnu sumu para. Za tako nešto morali biste u centru Moskve da platite oko 200 evra za no, u Kazanju, samo 60 za trokrevetnu sobu.

Čekiramo se u hotel napokon, gledamo kazino-deo grada kroz prozor, prosto leškarimo malo na udobnim krevetima, neko spava a neko se tušira, i predveče se opet sastajemo sa ostalim saputnicima. U samom centru grada nalazi se poprilično veliko jezero sa starim tatarskim naseljem na obali.  Ovo zaboravih, svaki grad u Rusiji ima po bar jedno jezero u centru, fascinantno zar ne? Šetamo se, sedamo u bar sa terasom (kad li sam poslednji put sedela napolju, ne mogu da se setim) i pijuckamo natenane. Ovo su sigurno poslednji letnji dani, mislim,već za mesec dana će biti hladno i mračno, verovatno sa kišom, trudim se da u tom momentu ne mislim na osmomesečnu zimu i već da upijem to toplo vikend-vreme koje smo dobili kao poklon.

Još malo se šetamo i zatim preumorni odlazimo u hotel gde nastupa kolektivno onesvešćivanje. Kako je lepo otići iz Moskve! Promeniti klimu, krajolik i ljude!

Comments (11)

By elektrokuhinja, 07/09/2009 23:08

Moskva-Kazanj

Opet sam se odlučila za mini-putovanje. Ovaj put u grad Kazanj-glavni grad Tatarstana. Još malo pa ću se navići da za dva dana prelazim hiljade kilometara, ili što bi naša ruska drugarica rekla: “Kazanj je tako blizu Moskve, a tako drugačije kulture”. (Kazanj je na samo 800 km od Moskve, da se zna). I dalje sam fascinirana razdaljinama, kao što se može zaklučiti.

Noć smo provele u vozu, moja nova austrijska drugarica i ja. Ovaj put nije bilo plackart mesta već kupe.  Dakle, u jednom kupeu su 4 ležaja. Postoji razlika između mekog kupea i običnog. Meki je stvarno mek, i izgleda lepše, a  obični je od materijala sličnog skaju plus dobijete i jedan dušek, da ga umekša, je l te.

Restoran

Taman smo se privikle na okruženje, kad se ispostavilo da u susednom vagonu putuju još neki poznanici moskovski, pa smo se svi zajedno skupili u restoranu, vrlo tipičnom. Neljubazna konobarica sa brkovima,  uvučena u nešto vrlo usko, na štiklama, u poodmaklim godinama. Prosto se osećao taj šmek komunizma iz prošlih vremena. Gde su mladi tu je i šala, kome sok, kome pivo, i onda svi na spavanjac. Ja sam naravno prvo puštala sentimentalnu muziku, ne bih li se uspavala, zatim rok, zatim neku vrlo romantičnu etno melodiju, onda mi je sve to dosadilo, pa sam odlučila da se oprobam u spavanju. E baš onda je voz stao, na pauzu od 15 minuta, što je značilo, obavezno napolje, sve u pidžami. Da se proluftiramo i protegnemo noge, ipak treba izdržati 13 sati klackanja.

Opet sam se nadala da ću kroz prozor videti bilo šta drugo sem nepregledne šume, ali avaj… ništa od mojih nadanja. Šuma, šuma, mesec i to je sve čitav prizor. Verovatno mi je u nekom momentu dosadilo pa sam tako i zaspala.

Ujutru, zora, i molim lepo! nešto potpuno drugačije! Putujemo pored Volge dok sunce izlazi. Čini mi se da romantičniji prizor nisam videla. Ili se bar ne sećam. U svakom slučaju, Volga u zoru je nešto mnogo lepo. Kako se sunce samo presijava na površini… kako je velika ta reka i moćna… Pijemo čaj i uživamo u pejzažu. A onda- Kazanj!

Caj