Comments (16)

By elektrokuhinja, 17/05/2010 23:18

Vladimir

Nikako da sednem i napišem ovaj post, a želim već duže vreme. Nedostatak inspiracije, da se ne pravdam kao uvek na vreme. Vremena ima ako hoćeš da ga nađeš. Manje cheta, manje interneta, manje facebooka i gle! sat više života.

Malo smo se šetali po okolini. Ovaj put Vladimir, Suzdalj i još nešto vrlo malo malecko al ispade pun pogodak. Pa da krenemo od Vladimira.

Krenuli smo u subotnje divno letnje jutro, prvi pravi letnji dan ove godine. To je otprilike jedino lepo vreme na koje možete sasvim sigurno računati u Rusiji. Praznik 9. maj nema šanse da bude ni oblačan, ni sa kišom, ni hladan. Veliki praznik mora da bude savršen!

Ovaj put smo se iz praktičnih razloga odlučili za autobus. Neka 4 sata u putu, jedna piš pauza, gomila kola oko nas i zastoji na sve strane, jer Rusi koriste svaki vikend od maja do oktobra za posete svojoj dači, pa makar sedeli u kolima 3 sata za 20 kilometara. Kakva želja za prirodom!

Hotel Zarya

Doklacksmo se već nekako te uradismo jedan brzinski tour-de-Vladimir i zatim pravac ka prelepoj nam gostinici. Komunistički hotel, u samom centru, sa ruskim doručkom (o ovome nešto kasnije). U pitanju je betonska građevina od 12 spratova, ali! molim lepo sa najboljim pogledom na grad i okolinu. A ima i šta da se vidi. Za nas napaćene Moskviče, koji u najboljem slučaju kroz prozor vide betonsku susednu zgradu, ovaj vladimirski pogled u daljinu ka šumama, poljima i rečici je bio pravo zadovoljstvo.

Popodne smo se prosto prošetali.

Tipična ruska seoska kuća

Malo stari grad, malo fotkanja, i puno puno gledanja u daljinu. Samo to. Ništa drugo nam nije trebalo.

Pa sedneš na travicu, na bregu, i gledaš ispod sebe.

Idila. Pa još toplo, pa povetarac. Gledaš ljude. I shvataš koliko je Moskva veštačka.

U Vladimiru se mogu videti i normalne žene, što znači bez štikala, bez mini sukanja, u patikama, bez šminke, sa viškom kilograma a ne samo izgladnele nimfice.

Uveče smo zaređali po kafanama. Kome treba savet gde i šta u Vladimiru, molim da mi se obrati. I gde kafu popiti, gde je jeftin konjak, kakva pica se može pojesti, gde se utakmice gledaju, gde je glavni pub, bowling klub i gde se može đuskati u bašti. Sve sam saznala za jedno veče.

Više fotki ima na mom flickeru, a ovde jedna mala foto-priča.

Spomenik posvećen fabrici traktora

Prešli smo reku Kljazmu, i gledali grad sa druge strane. Grad je na brežuljku i vide se lepo sve crkvice. Pored reke se može prošetati a i poroštiljati. Za kupanje nisam baš sigurna.

Da ne bude da samo pričam, evo i dokaza. Sedeli smo, uživali i popili po pivo na brežuljku. Kad si u Rimu, ponašaj se kao rimljani. Još malo pa asimilacija završena. Samo nikako te štikle da nadenem, to neće biti tako lak proces.

U crkve nismo ulazili. Al lepo ih je slikati.

Pogled sa našeg hotela. To sad kao ja sedim na prozoru i experimentišem s fotografisanjem:)

Šta smo jeli sledeće jutro i kako smo se otisnuli do Suzdalja u sledećem postu. Dotad, mogu da vam poželim samo lepo vreme kao u Moskvi ovih dana, čujem da je u Srbiji zahladnelo.;)

Comments (9)

By elektrokuhinja, 11/03/2010 01:11

Зеленый домик

Put od Jaroslavlja do Rostova traje oko sat vremena. Autobus je mali, popunjen dupke, sa zavesicama na prozorima, koje ja profesionalno uklanjam spajalicom kako bih uspela da nešto vidim napolju. Kao i obično, pejzaž kroz koji prolazimo je šuma, šuma i još šume prekrivne belinom. Sam autoput izgleda pristojno (iako sam čula da su putevi van Moskve u očajnom stanju), sem što gume potpuno ulaze u 20 centimetara snega.

Stižemo popodne u Rostov, i, kako napolju nije toliko hladno kao prethodna dva dana, odlučujemo se za šetnju od stanice do sela. To se ispostavlja kao prava odluka jer seoce obiluje živopisnim kućicama u ruskom stilu, sto znači: male, slatke, drvene, raznobojne kućice. Sve to uz još snega, koji nije kao u Moskvi-crn, vec netaknut,beo, čedan nekako.

U centru nailazimo na daleko poznati kremlj, jedan od najlepših u čitavoj Rusiji, i za početak se penjemo na vrh kule uskim stepeništem. Pogled-bajkovit. Tu jedna crkvica, tamo toranj, tu deo zidine i belo u nedogled…

Šetamo okolo-naokolo, i prosto uživamo u pogledu. Sve je tako idilično, tiho, lepo, nigde ništa suvišno, nema ni ljudi (nije sezona), a čak sa snegom, ovo mesto ima poseban šarm. Verovatno je lepo posetiti ga i  leti, ali nekako, sneg, pa zima, pa Rusija, to je meni bar pravi doživljaj.

Rostovski kremlj

Posle Kemlja, odlučujemo se za  gruzinski restoran gde klopamo sve i svašta, opet za mnogo manje para nego u Moskvi. Otprilike, platiš duplo manje a dobiješ duplo veće porcije. Šta smo jeli, vidi se na slici. Nekakva supa, od pola litre sigurna sam, zatim marinirani plavi patlidžani sa paradajzom i lukom, i krompir pečen.

Klopa

Nema nista bolje od supe kad si smrznut (ovo vam je jedna mnogo velika mudrost koju vredi zapamtiti i upotrebljavati u smrznutim situacijama). Tu je još i čaj ,koji se u ovim krajevima služi kao desert-dakle posle jela pa ako ste mislili da pijete nešto dok čekate na vaše jelo, potrebno je posebno napomenuti.

Još jedan obrt po selu, i odlazak do jezera Nero (da li Nero zvuči ruski? meni uopšte ne). Gledanje u tminu, gde se nazire ostrvo, zamišljanje kako mora da je fino imati vikendicu (daču) ovde i kupati se u jezeru leti, daleko od Moskve, frke, metroa u buke… Eh, ali putovanju je nažalost skoro kraj. Vraćamo se u Moskvu autobusom, a putovanje nije uopšte naivno. Traje punih 5 sati, uz dve piš-pauze koje vrlo rado koristimo (s obzirom na količinu čaja i supe prethodno pejedene). A onda povratak u realnost-metro, buka i frka, i sanjanje o nekim novim destinacijama čim  malo otopli…

Rostov u tmini

Ostrvo na jezeru Nero

Comments (9)

By elektrokuhinja, 26/02/2010 00:41

Jaroslavski kremlj

Kako sam već pomenula, prva noć je protekla u mom odmrzavanju. Stan je sasvim fin, nov, što bi rusi rekli-evroremont, dakle novi prozori, lepo novo kupatilo, stilizovane tapete (po zidovima a i na plafonu).

Ujutru, ili bolje rečeno, oko podneva doručak, zatim spremanje za zimu i plan sledeći (koji sam naravno ja smislila). Odlazak u centar, autobusom. Brzinski obilazak starog dela grada, crkve, trga, zatim ekspres šetnja pored Volge i posle toga kafana/restoran/šta god, samo da je unutra.

Na svaki komentar tipa” vidi, kako je lepo, vidi kakav divan park, crkva, mora da izgleda divno leti.”, ja bih rekla, “brrr brrr jako je lepo ali vidi ti tamo onaj restoran!”

Da li treba reći da sam postala profesionalni poznavalac jaroslavske restoranske i kafanske scene. Prvo Bristol, restoran, gde smo jeli neku rusku klopu, pili konjak jermenski i čaj cejlonski . Zatim su se meni prijele palačinke, inače manje više nacionalni ruski specijalitet (blini) i moram priznati da smo u glavnoj pešačkoj ulici overili bar 3 kafea koja nisu imala palačinke u ponudi.

Na kraju je izbor pao na Akter, bar/restoran. Jedna porcija palačinki sa čokoladnim prelivom, i jedna porcija sa jagodma i sladoledom (sladoled naravno nisam ja naručila. Ni u ludilu!Dosta mi je sladoleda napolju bilo!)

Zaleđena Volga u Jaroslavlju

Posle Aktera, odlučili smo se za kuvano vino u nekakvom baru odmah na izlasku iz Aktera. Između ovih nekoliko mesta prepešačili smo svega nekoliko koraka. Sreća pa je Jaroslavska pešačka zona vrlo mala.

Kremlj noću

Povratak u stan autobusom (naravno), zatim  gledanje do kasno nekoliko filmova na tv-u gde Harison Ford priča tečno ruski (ah kako volim sinhronizaciju) i spavanje. Za doručak jedenje preostale klope dakle-testenina, sušena riba, kukuruz, masline, hleb, mleko, čaj, sok i krem sir. Kakva kombinacija. Al želudac je sve uredno svario, i bejasmo siti do kasnih sati toga dana.

Odlazimo do Jaroslavskog vokzala (železničke stanice) da bimo shvatili kako nijedan voz nema do Rostova tad kad nama odgovara, te odlučujemo da odemo na Moskovksi vokzal (druge stanice) i tamo oprobamo sreću. Do druge železničke stanice idemo vozom , punih 5 minuta, kao iskusni. Za 10 rubalja. Krstimo ovaj prevoz kao jaroslavski metro. Za sada smo isprobali, autobus, maršrutku, trolejbus, *metro*, a ko zna šta nas još čeka. Shvatamo da ni sa druge stanice nemamo voz do Rostova te hvatamo autobus do međugradske autobuske stanice. Pošto smo tako iskusni, promašujemo našu stanicu i vozamo se ceo jedan krug, tešeći se kako bismo ionako stigli sat vremena ranije, i kako je eto baš lepo što imamo turu gradom za samo 10 rubalja.

Zaključujemo kako je divno putovati Rusijom kad znaš jezik. Svi hoće da pomognu, sve njihove čudne vidove prevoza možeš da koristiš i sve je mnogo mnogo jednostavnije nego kako izgleda. Moram da priznam da je maršrutka za mene bila jedno zastrašujuće iskustvo u početku. Ako sedneš na mesto najbliže vozaču, ostali putnici ti daju pare i ti treba nekako da se razabereš i platiš vozaču za sve, plus vratiš kusur. A još ne znaš ruski ama ič i pitaš se zašto ti ljudi u maršrutki daju pare uopšte, i šta se to dođavola dešava, a tek kako da saopštiš vozaču da stane i pusti te napolje, jer drugačije stajališta ne funkcionišu (ili se moliš bogu da će neko baš na onoj stanici koja tebi odgovara da zaustavi vozilo). Eh, bili su to dani… puni iznenađenja i uzbuđenja. Kao što rekoh, lepo je znati jezik.

Nego, da se vratim ja na Rostov. Uspevamo da uhvatimo autobus, i sedamo u njega željni nove avanture (ali ne i novih smrzavanja). A u nastavku, snežna odiseja u selu iz bajke.

Comments (13)

By elektrokuhinja, 23/02/2010 23:28

Kostroma, 7 ujutru na -21C

Najzgodniji način putovanja do Kostrome je, naravno voz. Sada kao već iskusni putnik namernik znam kako šta i gde. Prvo-plackart, tj spavaći najjeftiniji vagon. Sedneš na svoj krevet/sedište, popiješ čaj, ponekad razmeniš pokoje slovo sa susedima ( jedan Čečen i jedan nedefinisani tadžikistansko-izgledajući mladić), a onda sledi nameštanje kreveta, gašenje svetla, skidanje (moš i u gaćama spavati, nikog savršeno nije briga, svi se lepo razgolite i spavaju) i pravo na spavanjac. Slušalice na uši, muzika specijalno odabrana za tajgu, i onda lagano padanje u san uz klackanje. Ćebe definitivno nije potrebno iako je napolju debeli minus (ogrneš se čaršavom). U vagonima greju, alal im vera. Onda sledi buđenje negde oko 6 i to uz obaveznu rusku muziku,  paljenje svetla, ko se domogne kupatila odlično, a ko ne, ide smrdljivih zuba napolje.

6 sati ujutru nije baš idealno vreme za poseti Kostromi, pa smo proveli nekih sat vremena u staničnom kafeu. Kafa-10 rubalja instant, 25 rubalja turska. Zašto u ovim krajevima služe tursku nikako mi nije jasno. Proučavanje mape uz ćaskanje sa drugim turistima zalutalim u ove krajeve po zimi.

Kostroma je otprilike veličine Novog Sada, ali deluje mnogo manje. Centar se može prepešačiti za 10 minuta, tu je požarna kula, statua Jurija Dolgorukog (koji je osnovao grad) i naravno, ukras svakog ruskog grada-Lenjin. U momentu kad sam izašla iz gradskog autobusa, smrzla sam se. Temperatura je bila oko -21C plus vetar koji je ceo dan duvao sa Volge. Nekih 20 minuta sam izdržala napolju uz već bolne prste na nogama, i potpuno smrznuto i utrnulo lice. Potraga za otvorenim kafeom ili bilo kakvim mestom, samo da se sklonim sa brzoprodiruće hladnoće, urodila je plodom kao poseta Evrosetu (radnji za prodaju mobilnih telefona i kredita za mobilni). Toliko je neizdržljivo bilo! U radnji dobijamo informaciju da se u Kostromi ništa ne otvara pre 10 ujutru! (Ja sam naravno bila potpuno spremna da provedem više od dva sata razgledajući razne nokije, soni eriksone i samsunge-čisto da se zna. Tako izgleda krajnje stanje očaja.). Ovo deluje vrlo uznemirujuće na mene i ne želeći da se pomirimo sa situacijom krećemo u ubrzanu potragu za BILO KAKVIM mestom koje se nalazi unutra a ne na ulici. Spas stiže nepunih minut kasnije u vidu takozvane Zakusočne, štagod to bilo, zvuči kao mesto gde ima da se jede i mi ulećemo ni ne razmišljajući. Unutra-drveni šank, babuška sa dva bokala vode, prodaje čaj, pokoji čips i kafu. Kupujemo čaj i onda gledamo oko sebe. Za jedinim stolom koji postoji sedi četvoro podjednako napaćenih turista. Započinjemo konverzaciju i ispostavlja se da smo u istom sosu. Smrznuti, a nigde da se uđe. Ostajemo sa novopečenim drugarima u zakusočnoj dok se bar delimično ne odmrznemo, a zatim, spremni na novi ujed hladnoće izlazimo u grad.

Samovari-suveniri ispred Kremlja

Kostromski Kremlj

Plan je brzinska poseta kremlju, a zatim do prve kafane. Brzinska poseta crkvi a zatim do restorana. Hodanje po zaleđenoj  Volgi (na moje insistiranje), i pravac na voz.

Popodne  svi zajedno putujemo do Jaroslavlja. Ja-bez osećaja u prstima na nogama. U Jaroslavlj stižemo popodne, uzimamo autobus do centra, i onda pravac iznajmljeni stan. Kako sam izula čizme tako sam shvatla da su promrzline na prstima postale sasvim ozbiljne. Još koji sat napolju i verovatno bih mogla da se oprostim od svojih prstiju vo vjeki vjekov. Prsti su bili potpuno crveni a neki od njih sa plavičastom nijansom. Veče provodim odmrzavajući ih postepeno.

Potpuno zaleđena Volga, po kojoj se može skakati, šetati, skijati sankati i klizati. Plivati teško.

Iznajmljen stan na dva dana a ne hotelski smeštaj, ispostavio se kao pravo rešenje. Em je jeftinje em se osećaš kao domaći. O tome kako smo se mi odomaćili u Jaroslavlju, u sledećem postu.:)

Comments (12)

By elektrokuhinja, 17/12/2009 00:14

Ujutru ustanem, inje na prozoru. Sa unutrasnje strane. Dobrodosla zimo! O, bolje vas nasla, kaze ona meni! Steta sto su prozori iz 5otih godina samo. Nema veze, tu je dodatni uljani radijator koji je predvidjen za temperature <20°C.

Navlacim dugacke carape po prvi put ove sezone, jer Rusija te ocelici. Sta, samo minus 10? Ma dajte molim vas, za 10 minuta peske necu valjda carape da navlacim… Svasta. Oni koji su 3-4 godine u Moskvi se presaltaju na -30. Sve sto je iznad, za njih je sasvim okej. Ja sam jos pocetnik-amater u ovim klimatskim egzibicijama pa su mi minusi ovih dana ipak malo previse.

Izadjem iz stana, skoro trcecim korakom na posao. S posla, direkt kuci. Nema nikakve setnje naokolo. A metro mi ovih dana dodje kao spas. Kad udjem u njegove podzemne odaje, toplota me ogreje!

Drustveni zivot se svodi na cekanje i docekivanje u unutrasnjosti metroa, zatim skoro trcecim korakom do kafane/restorana. O nekim daljinama preko 5 minuta pesacenja se ni ne pomislja.

Jedina stvar lepa u vezi sa minusom je sunce. Ne vidis ga mesecima, tmurno je i mracno, a onda, odjednom, sa naglim snizenjem, oblaci se otvore i da nisi u toploj sobi, pokriven sa jorganom do grla, pomislio bi da je prolece. Al nece ono jos dugo dugo…

Ima i zima svojih cari. Sezonu klizanja sam otvorila, upalu misica zaradila, a za sledecu seansu sacekacu da “malo otopli”.