Comments (22)

By elektrokuhinja, 24/11/2009 00:05

Pre neko veče imala sam interesantnu konverzaciju o tome koje su to glavne karakteristike koje jedan muškarac treba da ima da bi osvojio Ruskinju. Ovo ujedno može biti i podsetnik ili možda upozorenje, za one koji se odluče na ovaj rizičan i pun uzbuđenja potez.

1. Muškarac treba dobro da izgleda, bude fino obučen a još ako je stranac, šanse vam se povećavaju.

2. Obavezno je da ima dosta para jer Ruskinje u principu ništa ne plaćaju. Koncept podele računa u restoranu, kafiću, bioskopu ili bilo gde drugde je u ovim krajevima potpuno nepoznat. Sve ali apsolutno sve plaća muškarac. To je naprosto njegova dužnost.

3. Pokloni su takođe još jedna obaveza. Uobičajeno je da se donosi cveće, bombonjera ili šampanjac, a najbolja varijanta je ako uspete sve odjednom da joj kupite.Vaša Ruskinja (nadalje VR) će vam u svakoj situaciji dati znak, ili mig šta bi volela da joj poklonite. Primera radi, upoznali ste se na žurci, videli jednom, drugi put i sad treći put šetate gradom, pri čemu će VR pri pogledu na izlog zlatare/parfimerije reći:  Ah kakav divan prsten parfem!

5. Posle izlaska, potrebno je da je VR otpratite do kuće. Treba napomenuti da je Moskva jedan višemilionski prostorno ogroman grad i ako se desi da VR živi na potpuno drugom kraju grada od vas, za ovakav poduhvat će vam trebati bar dva sata. Obaveze su obaveze, i to do vrata!

4. Muškarac mora da zna sve u vezi sa kućom. Da promeni osigurače, popravi veš mašinu, zakrpi gde curi, jer kakav je to muškarac koji to ne zna!

5. Ovde sam prvi put videla muškarce sa ženskim torbama. Prvo sam mislila da je to neka vrsta ruske mode, ali kasnije mi je objašnjeno da je poželjno da muškarac nosi ženinu torbu ako je njoj teška. I sad zamislite jednog muškarca, sa ženskom, štrasiranom tašnom preko ramena. Vrlo interesantan prizor ako mene pitate.

Nabrojala sam samo najbitnije karakteristike, Verujem da će se sa mojim daljim boravkom ova lista širiti a za sve one koji se odluče za lov, good luck guys!

Comments (9)

By elektrokuhinja, 10/09/2009 22:43

U Kazanju nas je dočekalo pravo letnje vreme. Sunce, toplo, milina, prosto sam zaboravila kako izgleda kad te sunce oprži po koži (ovo leto je u Moskvi bilo vrlo oskudno što se toplote tiče). Bauljamo do centra u potrazi za kafanom/restoranom otvorenim u 8 ujutru. Ne nalazimo ništa sem takozvane Блинная-e, gde se mogu pojesti 1. palačinke sa tvorogom i suvim grožćem ili 2. palačinke sa tvorogom i sušenim jabukama. Ok, jedemo palačinke kad ničeg drugog nema, pijemo kafu, piš-pauza a zatim šetamo po glavnoj pešačkoj zoni.

Moj prvi utisak je da je grad miran i tih. Nema ljudi na ulici tako rano, iako je milionski grad. Iznenadilo me  je da se kazanci pridržavaju saobraćajnih pravila. Svi su vezani dok voze, propuštaju pešake, staju na crveno, ne sviraju sirene na svakom koraku, za razliku od Moskve gde važe potpuno suprotna pravila.

Ono što sam naučila je da svaki ruski grad ima: kremlj (tvrđavu), crkve, fabričke dimnjake i bar jedan Lenjinov spomenik. Tako i Kazanj ima svoj kremlj sa pravoslavnom crkvom i džamijom jer polovinu stanovništva čine rusi a polovinu tatari koji su muslimanske vere. Sa kremlja se lepo vidi  druga obala  na kojoj je još u izgradnji biznis-deo grada, ultra moderan, sa visokim soliterima i šljaštećim hotelima.

Cene u Rusiji su obrnuto srazmerne udaljenosti od Moskve. Što dalje, to su cene niže. Tako je i naš super fensi novi hotel u samom centru grada koštao smešnu sumu para. Za tako nešto morali biste u centru Moskve da platite oko 200 evra za no, u Kazanju, samo 60 za trokrevetnu sobu.

Čekiramo se u hotel napokon, gledamo kazino-deo grada kroz prozor, prosto leškarimo malo na udobnim krevetima, neko spava a neko se tušira, i predveče se opet sastajemo sa ostalim saputnicima. U samom centru grada nalazi se poprilično veliko jezero sa starim tatarskim naseljem na obali.  Ovo zaboravih, svaki grad u Rusiji ima po bar jedno jezero u centru, fascinantno zar ne? Šetamo se, sedamo u bar sa terasom (kad li sam poslednji put sedela napolju, ne mogu da se setim) i pijuckamo natenane. Ovo su sigurno poslednji letnji dani, mislim,već za mesec dana će biti hladno i mračno, verovatno sa kišom, trudim se da u tom momentu ne mislim na osmomesečnu zimu i već da upijem to toplo vikend-vreme koje smo dobili kao poklon.

Još malo se šetamo i zatim preumorni odlazimo u hotel gde nastupa kolektivno onesvešćivanje. Kako je lepo otići iz Moskve! Promeniti klimu, krajolik i ljude!

Comments (11)

By elektrokuhinja, 07/09/2009 23:08

Moskva-Kazanj

Opet sam se odlučila za mini-putovanje. Ovaj put u grad Kazanj-glavni grad Tatarstana. Još malo pa ću se navići da za dva dana prelazim hiljade kilometara, ili što bi naša ruska drugarica rekla: “Kazanj je tako blizu Moskve, a tako drugačije kulture”. (Kazanj je na samo 800 km od Moskve, da se zna). I dalje sam fascinirana razdaljinama, kao što se može zaklučiti.

Noć smo provele u vozu, moja nova austrijska drugarica i ja. Ovaj put nije bilo plackart mesta već kupe.  Dakle, u jednom kupeu su 4 ležaja. Postoji razlika između mekog kupea i običnog. Meki je stvarno mek, i izgleda lepše, a  obični je od materijala sličnog skaju plus dobijete i jedan dušek, da ga umekša, je l te.

Restoran

Taman smo se privikle na okruženje, kad se ispostavilo da u susednom vagonu putuju još neki poznanici moskovski, pa smo se svi zajedno skupili u restoranu, vrlo tipičnom. Neljubazna konobarica sa brkovima,  uvučena u nešto vrlo usko, na štiklama, u poodmaklim godinama. Prosto se osećao taj šmek komunizma iz prošlih vremena. Gde su mladi tu je i šala, kome sok, kome pivo, i onda svi na spavanjac. Ja sam naravno prvo puštala sentimentalnu muziku, ne bih li se uspavala, zatim rok, zatim neku vrlo romantičnu etno melodiju, onda mi je sve to dosadilo, pa sam odlučila da se oprobam u spavanju. E baš onda je voz stao, na pauzu od 15 minuta, što je značilo, obavezno napolje, sve u pidžami. Da se proluftiramo i protegnemo noge, ipak treba izdržati 13 sati klackanja.

Opet sam se nadala da ću kroz prozor videti bilo šta drugo sem nepregledne šume, ali avaj… ništa od mojih nadanja. Šuma, šuma, mesec i to je sve čitav prizor. Verovatno mi je u nekom momentu dosadilo pa sam tako i zaspala.

Ujutru, zora, i molim lepo! nešto potpuno drugačije! Putujemo pored Volge dok sunce izlazi. Čini mi se da romantičniji prizor nisam videla. Ili se bar ne sećam. U svakom slučaju, Volga u zoru je nešto mnogo lepo. Kako se sunce samo presijava na površini… kako je velika ta reka i moćna… Pijemo čaj i uživamo u pejzažu. A onda- Kazanj!

Caj

Comments (9)

By elektrokuhinja, 02/08/2009 20:23

Prvo što nas je dočekalo u Pskovu su socijalistička arhitektura i (sasvim neobično) gomile mačaka lutalica. Moskva ima pse (mačaka po gradu nema, zasto ne znam) a u provinciji su mačke izgleda još neistrebljena vrsta.

Zaputismo se u kratku šetnju oko stanice, a zatim u dvočasovnu vožnju autobusom  prema Puškinskim Gorama. Koliko sam shvatila svaki drugi grad u Rusiji ima nešto Puškinovo. Ili muzej, ili kuću, ili trg na kojem se igrao, kuću njegove dadilje, letnjikovac. Da, Puškin je bio svuda. I svi su vrlo ponosni na to.

Napokon izlazimo iz autobusa u prirodu. Prostranstvo… sunce, reka, šuma… Kuće u daljini. Šetamo se, zavirujemo u starinski uredjene kuće, ali uglavnom dan provodimo napolju. Mir, tišina, pokoji biciklista, šetač i to je to. Klopamo ribu u jedinom restoranu, još malo se muvamo, i uveče opet autobusom za Pskov.

Upadamo u paradu jer je dan grada. Mase ljudi su na ulici, šetaju, piju pivo ( a šta drugo), devojčice su u balskim haljinama, svi se vesele, vreme je lepo, a mi smo u potrazi za restoranom otvorenim posle 11 uveče. Nalazimo jedva nešto što se zove Briz, a u ponudi je ono što kuvarica-babuška skuva. Svi naručujemo isto-piletinu i pomrit. Klopa ispada sasvim pristojna uprkos očajnom enterijeru i prilicno čudnoj usluzi. Još malo se muvamo po gradu dok nas umor ne savlada a zatim odlazimo u hotel i onesvešćujemo se.

Ujutru, još jedan sunčan dan, prosto neverovatno za toliki sever. Krećemo prvo do kremlja (tvrdjave) a onda polako, rekom istražujemo obalu. Sve je mirno, nema ljudi, verovatno od prethodne burne noći još svi spavaju, sve deluje uljujlkano i ušuškano. Fotkamo jedan trg, pijemo sok na obali, i opet u potragu za restoranom. Ovaj put česka pivnica. Odlazimo na obalu i dan provodimo ležeći na travi i gledajući brodove, ljude, galebove… Zatim opet na stanicu, gegamo se po suncu, jedemo sladoled i to je otprilike to. Još jedna noć u vozu, gde opet uspevam da spavam (bravo za mene), dolazak u Moskvu ranom zorom, brzinsko tuširanje i trk na posao.

Lepo je pobeći iz grada, pa makar i na dva dana. Kao da mi je ovaj put zamenio moja vikend-planinarenja. Kakvo osveženje. Moraću da ustalim, pa makar jednom mesečno na neko slično putešestvije.

Comments (22)

By elektrokuhinja, 27/07/2009 23:07

Istina je da se u Rusiji promeni shvatanje o razdaljinama. Ono što ovde zovu vikend-putovanjima  u Evropi bi za to na primer uzeli godišnji odmor i letovali nedelju dana. Ne verujem da bih se usudila da za dva dana predjem rastojanje od 1400 km plus šetam i turističarim. E pa kad ste u Rusiji ovakva putešestvija su sasvim normalna stvar. Kad se samo setim klackanja busom po obližnjim planinama, a na samo 200 km od Beograda… Da, razdaljine su ovde, pa, drugačije.

Krenuli smo petak, posle posla, vozom za Pskov u 8 uveče. Moja priprema se sastojala u pakovanju dve majice, dvoje gaća i čarapa, četkice za zube, sendviča navrat nanos i zatim trka na stanicu.  Mnogo sam slušala o tim plackartnim vagonima, i sve sam više ubeđena da mi se takav način putovanja  dopada. Vagoni su otvorenog tipa, nema kupea između, a pritom su za spavanje. Postoje samo pregrade koje odvajaju svaka 4 kreveta. Nema vrata, svi smo zajedno, oko 50tak ljudi spava u jednom vagonu. Mislila sam prvo da, kako sam osetljiva na hrkanje i zvuke, nema šanse da zaspim, ali zapravo, vrlo je prijatno i lako zaspati. Prvo svako nađe svoj “kompartman”, može se sedeti i ćaskati sa saputnicima sve dok “provodnica” ne ugasi svetlo u vagonu, oko 11 sati.. A dotad-pije se pivo (ipak smo u Rusiji), jede se pile, ako je voz bolji ima i muzičku podlogu (verovali ili ne čula sam i metallicu u jednom momentu), čita se, ode se u vagon-restoran, pa ko šta preferira. Na ve’im stanicama imate priliku da protegnete noge, jer voz stoji oko 15 minuta, a napolju je prava mala pijaca. Lokalci nude krompir, palačinke iz sopstvene radinosti, pivo, sokove i štošta zanimljivo.

Posle gašenja svetla,  svi kao po komandi se uspentraju u svoje krevete,  i nastavlja se u horizontali.  Klackanje vas polako uspava, a ako ima hrkanja sve se to nekako utopi u zvuke voza tako da se dobije sasvim ujednačen šum koji ne smeta spavanju uopšte (ja sam živi dokaz) Interesantno je, na samom polazištu ste u ravnici, oko vas reke, jezera i šume, a nekih 700 km severno, posle 12 sati imate identičan predeo koji se nije promenio ni za dlaku. Ista ravnica, reke, jezera i šume. Ujutru, u ponudi su čaj ili kafa od 9 rubalja (18 dinara), odlazak u toalet, umivanje, pranje zuba i sve po redu. Još malo, još malo, i eto nas na cilju!