Jaroslavski kremlj

Kako sam već pomenula, prva noć je protekla u mom odmrzavanju. Stan je sasvim fin, nov, što bi rusi rekli-evroremont, dakle novi prozori, lepo novo kupatilo, stilizovane tapete (po zidovima a i na plafonu).

Ujutru, ili bolje rečeno, oko podneva doručak, zatim spremanje za zimu i plan sledeći (koji sam naravno ja smislila). Odlazak u centar, autobusom. Brzinski obilazak starog dela grada, crkve, trga, zatim ekspres šetnja pored Volge i posle toga kafana/restoran/šta god, samo da je unutra.

Na svaki komentar tipa” vidi, kako je lepo, vidi kakav divan park, crkva, mora da izgleda divno leti.”, ja bih rekla, “brrr brrr jako je lepo ali vidi ti tamo onaj restoran!”

Da li treba reći da sam postala profesionalni poznavalac jaroslavske restoranske i kafanske scene. Prvo Bristol, restoran, gde smo jeli neku rusku klopu, pili konjak jermenski i čaj cejlonski . Zatim su se meni prijele palačinke, inače manje više nacionalni ruski specijalitet (blini) i moram priznati da smo u glavnoj pešačkoj ulici overili bar 3 kafea koja nisu imala palačinke u ponudi.

Na kraju je izbor pao na Akter, bar/restoran. Jedna porcija palačinki sa čokoladnim prelivom, i jedna porcija sa jagodma i sladoledom (sladoled naravno nisam ja naručila. Ni u ludilu!Dosta mi je sladoleda napolju bilo!)

Zaleđena Volga u Jaroslavlju

Posle Aktera, odlučili smo se za kuvano vino u nekakvom baru odmah na izlasku iz Aktera. Između ovih nekoliko mesta prepešačili smo svega nekoliko koraka. Sreća pa je Jaroslavska pešačka zona vrlo mala.

Kremlj noću

Povratak u stan autobusom (naravno), zatim  gledanje do kasno nekoliko filmova na tv-u gde Harison Ford priča tečno ruski (ah kako volim sinhronizaciju) i spavanje. Za doručak jedenje preostale klope dakle-testenina, sušena riba, kukuruz, masline, hleb, mleko, čaj, sok i krem sir. Kakva kombinacija. Al želudac je sve uredno svario, i bejasmo siti do kasnih sati toga dana.

Odlazimo do Jaroslavskog vokzala (železničke stanice) da bimo shvatili kako nijedan voz nema do Rostova tad kad nama odgovara, te odlučujemo da odemo na Moskovksi vokzal (druge stanice) i tamo oprobamo sreću. Do druge železničke stanice idemo vozom , punih 5 minuta, kao iskusni. Za 10 rubalja. Krstimo ovaj prevoz kao jaroslavski metro. Za sada smo isprobali, autobus, maršrutku, trolejbus, *metro*, a ko zna šta nas još čeka. Shvatamo da ni sa druge stanice nemamo voz do Rostova te hvatamo autobus do međugradske autobuske stanice. Pošto smo tako iskusni, promašujemo našu stanicu i vozamo se ceo jedan krug, tešeći se kako bismo ionako stigli sat vremena ranije, i kako je eto baš lepo što imamo turu gradom za samo 10 rubalja.

Zaključujemo kako je divno putovati Rusijom kad znaš jezik. Svi hoće da pomognu, sve njihove čudne vidove prevoza možeš da koristiš i sve je mnogo mnogo jednostavnije nego kako izgleda. Moram da priznam da je maršrutka za mene bila jedno zastrašujuće iskustvo u početku. Ako sedneš na mesto najbliže vozaču, ostali putnici ti daju pare i ti treba nekako da se razabereš i platiš vozaču za sve, plus vratiš kusur. A još ne znaš ruski ama ič i pitaš se zašto ti ljudi u maršrutki daju pare uopšte, i šta se to dođavola dešava, a tek kako da saopštiš vozaču da stane i pusti te napolje, jer drugačije stajališta ne funkcionišu (ili se moliš bogu da će neko baš na onoj stanici koja tebi odgovara da zaustavi vozilo). Eh, bili su to dani… puni iznenađenja i uzbuđenja. Kao što rekoh, lepo je znati jezik.

Nego, da se vratim ja na Rostov. Uspevamo da uhvatimo autobus, i sedamo u njega željni nove avanture (ali ne i novih smrzavanja). A u nastavku, snežna odiseja u selu iz bajke.