A na tvrđavi,

em nema ljudi

em nema kola,

divno je i tiho,

i svežije nego u gradu.

Austrougarske arhitekte su moram priznati posao odradile majstorski, pa ako se zadesite na tvrđavi u večernje sate imaćete pogled na vatreni zalazak sunca iza Novog Sada, onako, kao sa razglednice.

Pronašla sam novi, simpatičan kafe, usamljen i izdvojen od ostalih, okružen ateljeima i potpuno prazan. Sela sam, popila kafu i šta drugo nego čitala. Ko se upusti sa mnom u raspravu, teško njemu.

Stanem ja.

Stane i ona.

I tako se gledamo nekoliko trenutaka.

Ja sam uvek mislila da divlje zivotinje bas i ne vole ljude, te da će se životinja jednostavno uplašiti čoveka i pobeći, al ne lezi vraže. Gledamo se mi tako nekoliko trenutaka, meni naravno već počinju u glavi da se odvijaju scene iz Besnila Borislava Pekića, zatim razmišljam o brzini kojom mogu da potrčim i da li je jedna lisica brža od mene, o onom ključu od stana koji mi je u ruci i da li cu moći ključ da koristim kao nož… sve to naravno prolazi u 5 sekundi, posle čega se okrećem i trčim nazad, a i lisica se isto tako okreće i vraća u svoje stanište. Lepo smo se izanalizirale i rastale u miru. Ako može, više bih volela da ubuduce trčim sama.

Odlučim se ja kao i svaki normalni Rus da napokon iskoristim priliku i zaputim se ka južnim ruskogovorećim predelima. Hurgada je otprilike isto toliko ruska kao na primer jedan Suzdalj nedaleko od Moskve. Em svi govore ruski em je sve napisano na ruskom. Mamma mia.

Elem, ideja je bila-pobeći na nedelju dana iz prethodnice ruske zime (čitaj bljuzga, sneg i kiša, vetruština i mrak do 8 ujutru) i odspavati koje jutro na plaži. Zatim  popiti pokoji koktejl, bućnuti se u krasnom moru par puta,… hmm možda jedna knjiga kao šlag na tortu, ah da, uživati u all inclusive-u (tj raditi na proširenju želuca koliko god se može).

Nekoliko upečatljivih događaja (možda za one generacije koje se odluče za Egipat ovo bude od dragocenog značaja).

1. Par, mlad, ruski. Ona našminkana od ranih jutarnjih sati. On nacvrcan od ranih jutarnjih sati. Ona nezadovoljna i po ceo dan mu prebacuje jer je nacvrcan/flertuje sa mlađima od nje. Jer neće da ide na ekskurzije sa njom. Jer joj je upropastio odmor. Vrhunac je u 10 ujutru, on uzima 4 pića odjednom, a ona ga (paj sad) pljune pritom u lice! Lepota. Odlazi u sobu i viče da uzima sledeći let iz Hurgade. Čini mi se da su zapravo njih dvoje savršeni jedno za drugo.

2. Hello! Where are you from? Where are you staying? First time in Egypt? Na ova i slična pitanja ako ste pomislili da je simpatično što svaki stanovnik Egipta traži odgovor,  e pa grdno ste se prevarili. Ova pitanja su samo puka uvertira za BILO ŠTA što egipćani žele da vam uvale. Od taksi vožnje preko suvenira, papirusa, ekskurzije, ronjenja masaže…Na ulicama Egipta važi zlatno pravilo Ne okreći se sine. Ako vas neko pita nešto, ako vas neko ponudi nečim, nipošto ali nipošto ne odgovarajte. A što je još važnije-nikada ni po koju cenu ne ulazite u radnju na nagovor prodavca. Ko jednom uđe u egipatsku radnju taj izaći u skorije vreme neće!

3. Egipatska klopa je super. Kogod vam kaže suprotno nema pojma šta je dobar zalogaj. Imaju odlične zakuske, humus, kuskus, okru, patlidžane na sto načina, supe raznorazne, kolačiće svih tekstura i ukusa, ma svašta raste oko tog Nila i svašta imaju. I kad pročitate da je neki tamo Englez bio nezadovoljan klopom u Egiptu razmislite dva puta. Taj mora da jede onu njihovu marmeladu  od luka po ceo dan i kobasice. Egipatska hrana je njam! Zato trenutno patim od proširenja želuca, je l te.

Kao i uvek, foto priča:

Naš super duper hotel. Plaža i bazeni, i swim-up bar da pijuckate direkt iz vode, i ležaljke, i sunce...milina jedna

Ovako izgledaju tipične Egipatske zgrade. Ova je konkretno sa puta u Luxor.

Moi i hram Karnak. Pričao je nešto naš vodič na egipatsko ruskom, ja sam polaprespavala, al da impozantno deluje, to svakako. Ovaj niz stubova me posebno dojmio, te sam se međ njima i slikala.

Karnak

90 posto stanovništva Egipta živi u ovom uskom pojasu doline Nila. Ostatak zemlje čine stene i pustinja. Ah da i resorti na moru. Fascinantno.

Hram Hathepshut. Uklesan u steni. Bili smo i u dolini kraljeva ali je fotografisanje bilo strogo zabranjeno. Dolina kraljeva je zapravo skup grobnica (Ramzes ovaj, Ramzes onaj, Tutankamon itd... unutra su hijeroglifi po zidovima a najveća blaga iz grobnica se nalaze po Londonu Parizu i Sankt Petersburgu.:)

Ovo nas je slikao neki lokalni mudžahedin. Ja sam se iskreno brinula za svoju kameru, ali na kraju ispade da je, kao i svi egipćani samo želeo pokoju paru tj bakšiiiš. Od bakšiša se pobeći ne može.

Zalazak sunca i Kolosi Memnona. Isklesani iz jedne stene, visine oko 23 metra!

Ovaj mi je pogled bio omiljen. Upravo u sumrak, ivica bazena se stapa sa crvenim morem koje se stapa sa nebom i sve nekako izgleda sanjivo. Tako ja sednem na ivicu bazena, sa koktelčićem u ruci i samo gledam ispred sebe. I ništa ti više ne treba. Odmor savršen.

Moj trenutni projekat se zove: Obići što više mesta na kojima nikad nisam bila. Spremam odstupnicu i koristim vreme maksimalno.

Strelka. Dok je jos moglo da se sedi napolju, pre neke dve nedelje, seli smo u bastu super cool novog bara, na reci Moskvi. Na caj se ceka sat i po, na klopu takodje. Kome je do brze usluge, nikako ne ovde. Al da je lep pogled na Hram i na Kremlj, to stoji...

Strelka

Ulica Ogi je kafe-galerija koja je u petak uveče bila prilično praznjikava. Neka mnogo bitna utakmica se održavala pa pretpostavljam da su rusi sedeli kod kuće i gledali. Mislim da je ovo prvi put da sam sedeći popila svoje piće petkom uveče.

Ulica Ogi

Ulazak u Karma-bar

Ni ovde nije bilo previše ljudi. Ili se možda kasnije dolazi, to saznali nismo.Karma bar je tipičan ruski klub. Nekoliko dekadentno nameštenih soba, dancefloor, glasna muzika, mnoštvo cica u mini suknjama i štiklama i manjak muškaraca. Pored svega ovoga prisutne su bile i igračice po stolovima i u kavezima, a na moje veliko iznenađenje neke su bile khm khm u toplesu. Ja kao svaki bloger-neostvareni novinar, uživala sam gledajući ovu perverznost. Nažalost ne uhvatih curice u kavezima (ne verujem da bi se to dopalo security momku pored) ali skupiću ja hrabrost i uslikati sve ovo.:)

Sta se radi u Moskvi ovih dana? Radi se. Uci se nemacki. Kuva se.

Valjda kako krene losije vreme, kisa, vetar i hladnoca, tako ti i sopstvena soba izgleda izuzetno privlacno. Sta sve mozes u jednoj sobi? Pa mozes da citas, slazes puzzle, ucis nemacki, a ako iz sobe izadjes do kujne, mozes svasta nesto lepo i da skuvas. Hajde da ne gnjavim da sam isprobala gomile nekakve ribe, od pecenog сибаса (stagod to bilo na srpskom) te треску, форель,  палтус, кефаль, карп…Pola od ovoga nemam pojma sta je. Bitno je jedino da se u radnji kupi fino ociscena riba, a recept generalno glasi:

Posolis ribu, pobiberis, namazes belim lukom, nauljis maslinovim uljem i direkt u rernu. Treba nekih pola sata do 45 minuta da se fino ispece. Zatim klasika, iscedis malo limuna, a sluzis sa krompir salatom. Savrsenstvo!

Ponekad se iznerviram u restoranu, kad npr. narucim bruskete i to za citavih 380 rubalja, (oko 9.5 evra) a pritom dobijem 2 parceta hleba i cekam ih jedno dva sata. E onda lepo odem kuci i sebi samoj i dragim osobama napravim bruskete koje em su jeftine em potpuno fenomenalne!

Bruschetta

Recept je vrlo jednostavan: nekoliko parcadi belog hleba ili bageta, premazati maslinovim uljem, poredjati na pleh i staviti u rernu da se malo zapeku oko 10-15 minuta. Kad hleb pocne da mirise, izvaditi ga iz rerne i natrljati belim lukom (ko ima onu masinicu za gnjecenje, moze i ceo  cesanj da izgnjeci i namaze). Dok se hleb pekao isecka se paradajz, posoli, pobiberi i zatim se rasporedi fino na parcad hleba. I da, bosiljak je obavezan, svez a moze i susena zamena. Za svez nema nikakvih izgovora. Ako moze u mojoj moskovskoj sobi da raste moze bilo gde  u svetu. Zato molim lepo drage kuvarice i kuvari, bosiljke u ruke!

Caprese

Ako ste ikada razmisljali na temu sexy klope, evo jedne sasvim jednostavne plus zavodljive vecere. Vegetarijanci, molim, zapusite usi i zatvorite oci, ovo nije mesto za vas! Steak, ili prosto govedja snicla, ispecena brzinski na tiganju, pet minuta s jedne strane, pet sa druge. Dodatak-krompir pire. Nekako mi je krompir pire eroticniji od pomfrita. A salata nesto sto je za svakog super sexi-kapreze. Ko ne zna sta je kapreze- evo ga ovde. Dakle, mozzarela, plus paradajz plus balzamiko plus maslinovo ulje. Sve to rasporediti ukrug servirati. Vino pod obavezno uz ovo. Crno. Suvo. Sta ide posle vecere to cete sami morati da smislite.

Slike odgore nisu moje, nekako uvek prvo pojedem pa se setim da treba mozda da fotkam (ako vec na blog kacim). Moj  kapreze je bio identican kao ovaj samo zamislite jednu tufnastu zutu musemu, i slika ista:)

Do sledeceg kuvanja!

Vladimir

Nikako da sednem i napišem ovaj post, a želim već duže vreme. Nedostatak inspiracije, da se ne pravdam kao uvek na vreme. Vremena ima ako hoćeš da ga nađeš. Manje cheta, manje interneta, manje facebooka i gle! sat više života.

Malo smo se šetali po okolini. Ovaj put Vladimir, Suzdalj i još nešto vrlo malo malecko al ispade pun pogodak. Pa da krenemo od Vladimira.

Krenuli smo u subotnje divno letnje jutro, prvi pravi letnji dan ove godine. To je otprilike jedino lepo vreme na koje možete sasvim sigurno računati u Rusiji. Praznik 9. maj nema šanse da bude ni oblačan, ni sa kišom, ni hladan. Veliki praznik mora da bude savršen!

Ovaj put smo se iz praktičnih razloga odlučili za autobus. Neka 4 sata u putu, jedna piš pauza, gomila kola oko nas i zastoji na sve strane, jer Rusi koriste svaki vikend od maja do oktobra za posete svojoj dači, pa makar sedeli u kolima 3 sata za 20 kilometara. Kakva želja za prirodom!

Hotel Zarya

Doklacksmo se već nekako te uradismo jedan brzinski tour-de-Vladimir i zatim pravac ka prelepoj nam gostinici. Komunistički hotel, u samom centru, sa ruskim doručkom (o ovome nešto kasnije). U pitanju je betonska građevina od 12 spratova, ali! molim lepo sa najboljim pogledom na grad i okolinu. A ima i šta da se vidi. Za nas napaćene Moskviče, koji u najboljem slučaju kroz prozor vide betonsku susednu zgradu, ovaj vladimirski pogled u daljinu ka šumama, poljima i rečici je bio pravo zadovoljstvo.

Popodne smo se prosto prošetali.

Tipična ruska seoska kuća

Malo stari grad, malo fotkanja, i puno puno gledanja u daljinu. Samo to. Ništa drugo nam nije trebalo.

Pa sedneš na travicu, na bregu, i gledaš ispod sebe.

Idila. Pa još toplo, pa povetarac. Gledaš ljude. I shvataš koliko je Moskva veštačka.

U Vladimiru se mogu videti i normalne žene, što znači bez štikala, bez mini sukanja, u patikama, bez šminke, sa viškom kilograma a ne samo izgladnele nimfice.

Uveče smo zaređali po kafanama. Kome treba savet gde i šta u Vladimiru, molim da mi se obrati. I gde kafu popiti, gde je jeftin konjak, kakva pica se može pojesti, gde se utakmice gledaju, gde je glavni pub, bowling klub i gde se može đuskati u bašti. Sve sam saznala za jedno veče.

Više fotki ima na mom flickeru, a ovde jedna mala foto-priča.

Spomenik posvećen fabrici traktora

Prešli smo reku Kljazmu, i gledali grad sa druge strane. Grad je na brežuljku i vide se lepo sve crkvice. Pored reke se može prošetati a i poroštiljati. Za kupanje nisam baš sigurna.

Da ne bude da samo pričam, evo i dokaza. Sedeli smo, uživali i popili po pivo na brežuljku. Kad si u Rimu, ponašaj se kao rimljani. Još malo pa asimilacija završena. Samo nikako te štikle da nadenem, to neće biti tako lak proces.

U crkve nismo ulazili. Al lepo ih je slikati.

Pogled sa našeg hotela. To sad kao ja sedim na prozoru i experimentišem s fotografisanjem:)

Šta smo jeli sledeće jutro i kako smo se otisnuli do Suzdalja u sledećem postu. Dotad, mogu da vam poželim samo lepo vreme kao u Moskvi ovih dana, čujem da je u Srbiji zahladnelo.;)

Зеленый домик

Put od Jaroslavlja do Rostova traje oko sat vremena. Autobus je mali, popunjen dupke, sa zavesicama na prozorima, koje ja profesionalno uklanjam spajalicom kako bih uspela da nešto vidim napolju. Kao i obično, pejzaž kroz koji prolazimo je šuma, šuma i još šume prekrivne belinom. Sam autoput izgleda pristojno (iako sam čula da su putevi van Moskve u očajnom stanju), sem što gume potpuno ulaze u 20 centimetara snega.

Stižemo popodne u Rostov, i, kako napolju nije toliko hladno kao prethodna dva dana, odlučujemo se za šetnju od stanice do sela. To se ispostavlja kao prava odluka jer seoce obiluje živopisnim kućicama u ruskom stilu, sto znači: male, slatke, drvene, raznobojne kućice. Sve to uz još snega, koji nije kao u Moskvi-crn, vec netaknut,beo, čedan nekako.

U centru nailazimo na daleko poznati kremlj, jedan od najlepših u čitavoj Rusiji, i za početak se penjemo na vrh kule uskim stepeništem. Pogled-bajkovit. Tu jedna crkvica, tamo toranj, tu deo zidine i belo u nedogled…

Šetamo okolo-naokolo, i prosto uživamo u pogledu. Sve je tako idilično, tiho, lepo, nigde ništa suvišno, nema ni ljudi (nije sezona), a čak sa snegom, ovo mesto ima poseban šarm. Verovatno je lepo posetiti ga i  leti, ali nekako, sneg, pa zima, pa Rusija, to je meni bar pravi doživljaj.

Rostovski kremlj

Posle Kemlja, odlučujemo se za  gruzinski restoran gde klopamo sve i svašta, opet za mnogo manje para nego u Moskvi. Otprilike, platiš duplo manje a dobiješ duplo veće porcije. Šta smo jeli, vidi se na slici. Nekakva supa, od pola litre sigurna sam, zatim marinirani plavi patlidžani sa paradajzom i lukom, i krompir pečen.

Klopa

Nema nista bolje od supe kad si smrznut (ovo vam je jedna mnogo velika mudrost koju vredi zapamtiti i upotrebljavati u smrznutim situacijama). Tu je još i čaj ,koji se u ovim krajevima služi kao desert-dakle posle jela pa ako ste mislili da pijete nešto dok čekate na vaše jelo, potrebno je posebno napomenuti.

Još jedan obrt po selu, i odlazak do jezera Nero (da li Nero zvuči ruski? meni uopšte ne). Gledanje u tminu, gde se nazire ostrvo, zamišljanje kako mora da je fino imati vikendicu (daču) ovde i kupati se u jezeru leti, daleko od Moskve, frke, metroa u buke… Eh, ali putovanju je nažalost skoro kraj. Vraćamo se u Moskvu autobusom, a putovanje nije uopšte naivno. Traje punih 5 sati, uz dve piš-pauze koje vrlo rado koristimo (s obzirom na količinu čaja i supe prethodno pejedene). A onda povratak u realnost-metro, buka i frka, i sanjanje o nekim novim destinacijama čim  malo otopli…

Rostov u tmini

Ostrvo na jezeru Nero

Kostroma, 7 ujutru na -21C

Najzgodniji način putovanja do Kostrome je, naravno voz. Sada kao već iskusni putnik namernik znam kako šta i gde. Prvo-plackart, tj spavaći najjeftiniji vagon. Sedneš na svoj krevet/sedište, popiješ čaj, ponekad razmeniš pokoje slovo sa susedima ( jedan Čečen i jedan nedefinisani tadžikistansko-izgledajući mladić), a onda sledi nameštanje kreveta, gašenje svetla, skidanje (moš i u gaćama spavati, nikog savršeno nije briga, svi se lepo razgolite i spavaju) i pravo na spavanjac. Slušalice na uši, muzika specijalno odabrana za tajgu, i onda lagano padanje u san uz klackanje. Ćebe definitivno nije potrebno iako je napolju debeli minus (ogrneš se čaršavom). U vagonima greju, alal im vera. Onda sledi buđenje negde oko 6 i to uz obaveznu rusku muziku,  paljenje svetla, ko se domogne kupatila odlično, a ko ne, ide smrdljivih zuba napolje.

6 sati ujutru nije baš idealno vreme za poseti Kostromi, pa smo proveli nekih sat vremena u staničnom kafeu. Kafa-10 rubalja instant, 25 rubalja turska. Zašto u ovim krajevima služe tursku nikako mi nije jasno. Proučavanje mape uz ćaskanje sa drugim turistima zalutalim u ove krajeve po zimi.

Kostroma je otprilike veličine Novog Sada, ali deluje mnogo manje. Centar se može prepešačiti za 10 minuta, tu je požarna kula, statua Jurija Dolgorukog (koji je osnovao grad) i naravno, ukras svakog ruskog grada-Lenjin. U momentu kad sam izašla iz gradskog autobusa, smrzla sam se. Temperatura je bila oko -21C plus vetar koji je ceo dan duvao sa Volge. Nekih 20 minuta sam izdržala napolju uz već bolne prste na nogama, i potpuno smrznuto i utrnulo lice. Potraga za otvorenim kafeom ili bilo kakvim mestom, samo da se sklonim sa brzoprodiruće hladnoće, urodila je plodom kao poseta Evrosetu (radnji za prodaju mobilnih telefona i kredita za mobilni). Toliko je neizdržljivo bilo! U radnji dobijamo informaciju da se u Kostromi ništa ne otvara pre 10 ujutru! (Ja sam naravno bila potpuno spremna da provedem više od dva sata razgledajući razne nokije, soni eriksone i samsunge-čisto da se zna. Tako izgleda krajnje stanje očaja.). Ovo deluje vrlo uznemirujuće na mene i ne želeći da se pomirimo sa situacijom krećemo u ubrzanu potragu za BILO KAKVIM mestom koje se nalazi unutra a ne na ulici. Spas stiže nepunih minut kasnije u vidu takozvane Zakusočne, štagod to bilo, zvuči kao mesto gde ima da se jede i mi ulećemo ni ne razmišljajući. Unutra-drveni šank, babuška sa dva bokala vode, prodaje čaj, pokoji čips i kafu. Kupujemo čaj i onda gledamo oko sebe. Za jedinim stolom koji postoji sedi četvoro podjednako napaćenih turista. Započinjemo konverzaciju i ispostavlja se da smo u istom sosu. Smrznuti, a nigde da se uđe. Ostajemo sa novopečenim drugarima u zakusočnoj dok se bar delimično ne odmrznemo, a zatim, spremni na novi ujed hladnoće izlazimo u grad.

Samovari-suveniri ispred Kremlja

Kostromski Kremlj

Plan je brzinska poseta kremlju, a zatim do prve kafane. Brzinska poseta crkvi a zatim do restorana. Hodanje po zaleđenoj  Volgi (na moje insistiranje), i pravac na voz.

Popodne  svi zajedno putujemo do Jaroslavlja. Ja-bez osećaja u prstima na nogama. U Jaroslavlj stižemo popodne, uzimamo autobus do centra, i onda pravac iznajmljeni stan. Kako sam izula čizme tako sam shvatla da su promrzline na prstima postale sasvim ozbiljne. Još koji sat napolju i verovatno bih mogla da se oprostim od svojih prstiju vo vjeki vjekov. Prsti su bili potpuno crveni a neki od njih sa plavičastom nijansom. Veče provodim odmrzavajući ih postepeno.

Potpuno zaleđena Volga, po kojoj se može skakati, šetati, skijati sankati i klizati. Plivati teško.

Iznajmljen stan na dva dana a ne hotelski smeštaj, ispostavio se kao pravo rešenje. Em je jeftinje em se osećaš kao domaći. O tome kako smo se mi odomaćili u Jaroslavlju, u sledećem postu.:)

Jutros slusam moj omiljen radio na kome kazu da su najcesce novogodisnje odluke vezane za fizicki izgled-tipa: skinuti prekomerne kilograme, vise se baviti sportom, jesti voce i povrce. Kao dokaz da se ja potpuno uklapam u klisee, s tim da kod mene ne dolazi u obzir skidanje kilaze (i dalje na bmi kalkulatoru vazim za neuhranjene) ne bih li se obavezala, pa i ovako “javno” moja zelja se tice skidanja stomaka. I to onog pivskog. Iako pivo ne pijem, u poslednje vreme iskljucivo vino, stomak ocigledno posle tridesete pocinje da raste.

Neka bude prilicno neambiciozno:

1. Joga sa setom trbusnjaka ne mora bas svakodnevno, vec znam da nema sanse. Pa nek bude bar tri puta nedeljno.
2. Ponekad otvoriti knjige za ucenje nemackog i ruskog. Sad sa bezviznim rezimom nadam se da cu cesce da skoknem u evropske krajeve. Knjige su tu, kupljene, stoje na stolu jos samo da se redovno otvaraju. Hm, hajde, bar dvaput nedeljno procitati ponesto.
3. Nema pod tri. Rekoh neambiciozno. Krajnje.

A vase zelje?

1. dobar frizer

2. bar jedna kafana u koju kad dođeš, znaš 50% ljudi

Frizerku sam našla, zna tačno šta volim, i šta mi stoji. A nije ni skupa.

Kafana je ta neka, bezveznjikava al kad odeš jednom mesečno bude baš taman. Sve znaš. I koga će biti, i kakva je atmosfera. Nalaktiš se na šank, pa gledaš okolo. Pa vidiš ko je tu, mahneš nekom, s nekim razmeniš dve tri reči, s nekim i više, nekog ko ti je dosadan ni ne pogledaš. Znaš i bend koji će da svira i svaku pesmu. Znaš i ko će da đuska a ko da zvera okolo. Pa kad vidiš nekog novog prosto ti čudno- čekaj, ko je sad ovaj, nešto ga se ne sećaš. Zgodno je to tako, u malim dozama. Ne treba preterivati da ne postane dosadno. Onda zapamtiš poslednju pesmu, pa pevušiš na putu do metroa. A na putu do metroa osetiš miris ćevapa. Kako? Nemam pojma. Al miris je bio tu. U centru Moskve. Mislim da je vreme da se ide kući. Pa ti nekako milo. I ta Moskva. I jedna, i ona druga kuća. A pesma je baš odgovarajuća.