Lepo smo mi danas sve isplanirali. Krenuli metroom, kulturno, posle rucka. Posle metroa zelja je bila da se uhvati autobus koji vozi direkt do trznog centra, ali avaj! Autobusa nije bilo dobrih pola sata. S obzirom da nam zelja nije bila da citavo popodne provedemo na kraju grada ispred kioska s novinama cekajuci autobus, odlucili smo  se za taksi. Kao, daj sta das, da obavimo, pa da se kulturno vratimo.

taksi

I tu pocinje nasa odiseja. Sto bi rusi rekli: пробка dokle god nam pogled seze! Jedan za drugim nanizani automobili, autobusi kamioni, u tri trake, i svi idu u istom pravcu-naravno ka ikei. Sreca nasa pa je vozac bio iskusni moskovljanin i tom prilikom koristio sve sto se od puta koristiti moze (u prevodu i ono sto nije put). U jednom momentu, silazimo sa asfalta, i krecemo da se vozimo po blatu pored, ispred nas nekoliko dzipova sa identicnom idejom, iza nas smela marsrutka a sam krajolik vise lici na avganistan nego podmoskovlje. Upadamo u rupe, klackamo se, zatim jos malo vozimo po asfaltu, bezobrazno ulecemo finim vozacima koji ocigledno cekaju satima, u nekom momentu opet izlazimo van asfaltiranog puta, po blatu i tako nekoliko puta. Kad nam se ikea pojavila u vidokrugu, posle dobrih pola sata reli-voznje, odlucujemo da ostatak predjemo peske, jer nam izgleda kao brza varijanta.

MKAD

Taksista ostaje zarobljen u gomili vozila, mi iskacemo u blato, veremo se uz put, prolazimo pored neceg sto se zove pticija pijaca (a ptice se ne prodaju), i probijamo se peske kroz kolonu kola.

Prelazimo veliki MKAD peske i napokon, trzni centar je na samo 5 minuta od nas.

Cini mi seda Moskva ima poprilican problem sa saobracajem. Samo, da li su oni toga svesni? Stajati u guzvi dva sata svaki dan na putu za posao, i natrag, pa cak i vikendom, za mene nema nikakav smisao. Sto se mene tice-nikad vise vikendom u ikeu.

Izađem iz zgrade, krenem Vekovayom ulicom, prođem pored kioska s pićima, tu svakodnevno stoje dva tadžika i čekaju da l tramvaj il maršrutku, nemam pojma, al počeću uskoro da im se javljam. Onako, zbog redovnog viđanja. Kad pređem ulicu i tramvajske šine, nastavljam jednom mirnom uličicom, u to rano doba dana, obično sretnem jedino čistače. Kola skoro da nema, mala neka ulica i tiha. Prođem pored Muzeja kulinarija (još nisam provalila šta se tačno u muzeju može videti, da li nekakvi specijaliteti, hrana ili možda nema apsolutno nikakve veze s kuvanjem? Ko zna…). Još malo i dolazim do redovnog sastajališta lokalnih pasa, jedan beli i dva siva. Obično leže ne izgledajući previše zainteresovano za svet oko sebe. Zatim preprečim kroz jedno dvorište, gde ako pada kiša, postoji ogromno jezero koje preskačem i uvek hoću da ga uslikam zbog odraza kao u ogledalu, al nikako da se uhvatim mobilnog. Žurba, valjda.

Iz dvorišta izlazim na da prostite Fakeljni pereulok, zvuči interesantno, al zapravo to je jedna mikro ulica, potpuno nebitna, u njoj se ne nalazi apsolutno ništa što bi vam privuklo i tračak pažnje. Zapravo nalazi se jedna radnja u sovjetskom stilu, gde dobijate namirnice onako preko pulta. Mrzim takve radnje. Ne ulazim sem ako nisam baš u frci.

Skrećem desno, u Tovariševski pereulok i tu se oglednem u izlogu, jedan dva tri puta, pređem ulicu, i hop, već sam kod biroa.

Prija mi ta šetnja. Taman se razbudim, i razmrdam. Ima nekoliko varijanti, jedna čak podrazumeva prolazak kroz park, a druga kroz prometnu ulicu.

Evo i par fotki, kao ilustracija. A da nije turistička Moskva već onako, malo zavučenija.

3iwmczgte8

* * *

Danas viđena 4 ( i slovima četiri) zgodna, dobroobučena i normalna ruska muškarca u Stalovaji*.  Šta to podrazumeva-prvo dobru frizuru, ne klasičnu rusku (slepljene šiške na čelu plus neizbežni repovi pozadi). Druga stvar na koju se obraća pažnja su cipele a ako su kojim slučajem patike u pitanju, tip ma kakav je dobija prelaznu ocenu. Dakle ako su cipele normalne vrlo je moguće da se radi o izvanrednom ruskom muškarcu koji je verovatno deo života proveo u inostranstvu ili je puno puno putovao, najverovatnije sluša dobru muziku govori engleski i postoji mogućnost čak da ne pljuje na ulici. Napominjem da je ovo poslednje vrlo redak slučaj. I sad zamislite, 4 takva tipa pojave se danas u našoj kantini! Ne ne ne, mora da su bili stranci…

* * *

Najavljuje se velika vojna parada 9. maja, za Dan Pobede. Jeste da sve to zvuči strašno interesantno, mislim ipak će tamo neki supersonični avioni da nadleću Crveni trg, da se voze tenkovi i šta-ti-ja-znam-šta-sve-ne… Ali! Parada počinje u 9 ujutru, s tim da stanice metroa u centru neće raditi od 7 ujutru. Biće gužva, frka, milioni ljudi…Mislim, šta-treba ustati u 5, naći mesto u gomili i čekićati nekoliko sati, a zatim se peške vratiti jedno 20 km od centra do stana? Neka hvala. Mislim da ću prespavati paradu. Ipak je neradni dan

* Stalovaja=столовая= kantina (može da znači i restoran i trpezarija).

Можно фотографитоват?

Нам нравится ваша мускулатура.

Sad zamislite njega kako se stidljivo prenemaze, pa kao nije siguran pa zasto, al napokon, pristade, cak nam je pomalo i pozirao.

Dakle, definitivno najveci covek u Moskvi juce uvece:

Slika je bez blica, mislim da bi ipak bilo malo previse, i zato je mutna. Poenta je da se vidi

Perehod Teatralnaya-Okhotny Ryad

Danas sam imala pravu podzemnu odiseju. Desi se s vremena na vreme da metro koji inace fantasticno funkcionise (svakih 30 sekundi u spicu) negde zakaze. Udjem u podzemlje, kad ono horde ljudi cekaju na moju liniju. Pa guzva, pa se penju jedni drugima na glavu, a na satu-voza nije bilo citavih 5 minuta! Eh ko bi rekao da se u 5 minuta moze takav haos napraviti. Ne budem lenja, te s koleginicom krenem u suprotnom pravcu. Duzim putem. Preci sa jedne linije na drugu je prava vezba za organizam. Prelazi (Perehodi) su ponekad kratki, a ponekad kilometarski dugacki lavirit tunela, stepenica i eskalatora. I sve to puno ljudi. Imala sam dva perehoda, i oba su bila kilometarska. Jednom se cak kraj nije video. Ponekad tu babuske prodaju cvece, poklanjaju kucne ljubimce, poneko peva a uvek neko  i svira,veselo je u perehodima. U umerenim kolicinama. Ja bih sada na primer u banju. Na oporavak. Perehod-oporavak.

I jedan kuvarski momenat. Kupila file lososa. Pitala prodavacicu kako ga ona sprema. (Kaze moze u vodi da se kuva, a moze i na tiganju) Izabrala tiganj. Stavila zacine (beli luk, bosiljak, persun so…). Uvaljala u brasno. Direkt na tiganj. 5 minuta s jedne strane, 5 s druge i voila! Nisam imala krompir al i pirinac je posluzio. Plus salata po zelji. Kao sto rekoh, dogod sam u Rusiji, jescu lososa dok mi se ne smuci!

I naravno, neizostavna tema- ruskinje. Kako se hoda u stiklama od 12 centimetara po ledu? Za mene je to misterija. Ko zna molim objasnjenje.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=28HnjLWwRgM]

I još koješta…

U tramvajima po Moskvi postoje grejači za dupe. Kakav genijalan pronalazak! Uđeš u tramvaj smrznut sa -7C direkt na vrelo sedište.

Dvd film na kome piše da pored ruskog sinhronizovanog prevoda ima i originalni engleski je čista laž. Ja kupila i dobila samo ruski. Nema veze, obradovaću neku rusku koleginicu.

Navukla sam se na krošku kartošku. Ruska verzija fast food lanca, a glavni meni je kroška kartoška ili krompir  pečen u rerni, u foliji, sa maslacem i sirom, i raznim salatama po izboru. Kako dobro dođe na ove zimske minuse!

Dani su sve kraći i kraći. Budim se po mrklom mraku, idem na posao po mraku, a tako se i vraćam. Već danima je mračno i sivo, ni traga suncu. Kad oblak zasedne iznad Moskve, taj se ne pomera sve do maja.

I za kraj, pokušavam da se nekako dovučem do kuće za Novu godinu. Ne ostaje mi se 11 neradnih dana u Moskvi. Drž’te mi palčeve!

Nesto me muci prehlada, kanda od ovih visokih temperatura (ipak je decembar, a +5), totalno neprirodno za Moskvu. To se kazu, nije desilo u poslednjih 150 godina.

Bila sam na koncertu. Pravom ruskom rok-koncertu. Odvukla me s posla koleginica. Trebalo mi je nesto drugacije. Htela sam da pricam na ruskom i da gledam nepoznata lica. Oko mene dvadesetogodisnjaci, na bini se smenjuju bendovi iz citave Rusije, a ja cavrljam na losem ruskom sa 4 ruskinje. Nadrealno. Nekako me sve to podsetilo na srednjoskolske dane. Ne secam se kad sam otisla na “svirku”. Ozbiljno. Sto ne znaci da necu ponoviti.

Od Lare sam dobila odlican link, za nedeljno tmurno popodne. U e-novinama izlazi u nastavcima tekst Deca Putina. O  ruskim bespucima, o  kulturi, i citavoj jednoj generaciji. Mnogo mi se dopalo. Uplaticu ja sebi kartu trans-sibirskom zeleznicom. Hocu, hocu. I to zimi, dok pucketa inje po prozorskom oknu. Videcete.

Ako poželite da nađete poštu u mom delu grada, e pa teško ćete je naći. Ono što ćete vrlo  lako naći su dva pijanca (koja na prvi pogled ne izgledaju tako, tek kad otvore usta, o da) koja ćete pitati za pravac, i tek naknadno shvatiti da to i nije bila tako pametna ideja. Posle toga nećete više nikoga ništa pitati, jer svako ko stoji besposlen na ulici u osam uveče, na kiši na plus 2 je il pijan il lud.

Ako pokušavate da na bezbolan način preživite rastanak, nemojte mahati vozu. Kratak pozdrav, brz pogled i nikako na voz pa mahanje. Ne ne! Što kraće to bezbolnije. Lek za posle-okupirati se toliko poslom da vas zaboli očna jabučica, tj očni živac (što je vrlo neprijatna stvar), te pokušati čajem od kamilice da ga opustite (koji ne pomaže da se razumemo). No, bolje bol u očnoj jabučici nego bol od rastanka!