Proteklih dana, što sedim na internetu, što na telefonu, te se s Nemcima borim da ih razumem, a verujem da je borba obostrana. Pre svakog poziva telefonom, naprave se teze, kako i šta pitati, mogući odgovori, želje i pozdravi.

Ne znam da li je dobro ili loše imati iskustvo sa ruskim stanovima, ali moji kriterijumi su se tamo definitivno drastično smanjili. Tako da sa stanovima u Nemačkoj praktično i nemam nekih većih problema. Dogod bubašvabe ne trče po zidovima, i ne gledam tapete s ružama u kupatilu i na plafonu, sve je u savršenom redu. Ipak, čula sam i ovde za interesantna ponude.

Oglas za stan br. 1, opis kupatila: “S obzirom da je kupatilo vrlo malo, kada se nalazi u kuhinji. “ Ja naravno zamišljam moje goste, mamu, tatu, sestru ili prijatelje, kako ja spremam doručak a oni se, sreće li, predamnom golišavi kupaju u kadi odmah pored. Sjajna slika zar ne? Hmm, ipak ne. Danke schoen.

Oglas za stan br 2, opis poda: ” U stanu je prethodni stanar postavio novi laminat, te je potrebno da onaj ko se useli plati za taj laminat. U suprotnom će prethodni stanar odneti svoj laminat sa sobom.” Ovo stvarno nema nikakvog smisla. Zamišljam tipa sa sekirom i dletom, koji odlepljuje svoj laminat i cela ta zabava ga košta što  vremena što živaca, a zatim pokušava tako poluuništen laminat da postavi u svoj novi stan. Prosto neki ljudi idu u krajnost sa cicijašenjem. Oprosti se od prokletog laminata za 100 evra, nećeš propasit! Aman!

Sećam se kako sam u nekom međuperiodu u Moskvi tražila stan. Bilo je to moje vatreno krštenje sa ruskim stanovima. Posle nekoliko bezuspešnih poseta, nazvala sam plačnim glasom kuću i bila spremna da se sutradan vratim za Srbiju ako ništa pristojno ne nađem. Sledećeg dana sam prihvatila najmanje odvratnu ponudu. Posle nekoliko meseci, čovek se na sve navikne. Igrate se žmurke sa miševima, bubašvabe su vam kao neke stare cimerke koje, ah štete li, s vremena na vreme potrujete da bi se one opet vratila uporne i trčkarale po podovima… Kitnjaste tapete u baroknom stilu su vam zapravo vrlo stilske i čak simpatično šik, sve dok vas iz tog transa ne probudi panični glas drugarice sa skypa rečenicom: ” Opet imaš te grozomorne tapete!!”

Moja sledeća destinacija nije nikakvo uzbudljivo mesto niti nekakva egzotika. U pitanju je prosečan gradić na prosečnom severozapadu nemačke u kome ne poznajem ama baš nikoga sem tipa koji me je intervjuisao za posao. Ako se dva sata intervjua uopšte mogu nazvati poznanstvom.

Ali!

Grad ima sve što meni trenutno treba. Ima jedno brdo sa tvrđavom kao i grad u kome sam odrasla, ima jedan lep Mineralbad* (koji se ispostavio kao moja najveća strast u Nemačkoj), ima biciklističke staze, i šume u blizini.

A ja, baš u inat svima onima koji mi kažu: Šta ćeš tamo, kad tamo nema ničega! ima da nađem i zabavu i ljude! I da konačno opovrgnem  te tvrdnje!

* Mineralbad je kompleks  sauna i toplih bazena sa različitim mineralnim vodama.

Bielefeld

krevet u vozu

Niko me nije ukrao, nisu mi izvadili bubreg, opljačkali me niti silovali. Šta sve čovek ne pročita po forumima o ovom vozu pa to su potpune budalaštine. Karta u jednom pravcu od Novog Sada do Beča košta oko 60 evra sa sve spavaćim kolima, dobiješ finu sobicu u austrijskom vagonu, sa lavaboom peškirićem i sapunima. Milina prosto jedna. U toku noći te probude na granici sa Mađarskom i to je to. Onda Gute Nacht i Gute Reise.

Sećam se da sam putovala pre par godina istim tim vozom ali u kušet kolima a i tada je bilo sasvim pristojno. Ko ne zna razliku kušet-spavaća kola evo objašnjenja. Kušet je 6 ležajeva u jednom kupeu a spavaća kola su 3 ležaja, udobnija i na ovim našim prostorima ste u većini slučajeva potpuno sami.

lavabo u sobici

Baš, kao neki mini hotelski smeštaj. Ovaj put nisam imala ni pojma da sam sama u sobici, naime razlika u ceni uopšte nije velika, tako da topla preporuka za noćni voz. Nemojte se plašiti šta vam pričaju, ako se nekome ikad i desila neka neugodnost, taj je sigurno ostavio novčanik na izvolte.

Beč me je dočekao sunčan, nova stanica Westbahnhof je pre neki dan otvorena potpuno renovirana i sad je to jedan veliki tržni centar. Wifi internet pokriva celu stanicu, što je meni odmah veliki plus. Neki su ovisnici o kafi, neki o cigaretama i alkoholu, a ja, meni samo internet direkt u venu. Loše, znam, znam, ali mora se bar neki porok imati, da se zna da smo ljudi a ne roboti.:)

Pojela sam sendvič i mandarinu i pravac Minhen.

austrijska jezera

Do Minhena se prolazi pored nekih silnih jezera i pašnjaka sa kravama, prava seoska idila. Malo sam čitala, malo posmatrala okolinu i prođoše nekako i tih 4 sata.

Railjet u Austriji

A sad, evo me sedim u vozu za Štutgart i slušam interesantnu konverzaciju. Jedan vrlo otvoren Turčin i jedna feministkinja Nemica slučajno su zapodenuli konverzaciju o muško ženskim odnosima i kulturološkim razlikama na relaciji Turska Nemačka. Ona čini mi se malo isfrustrirana a on očigledno zainteresovan za nju. Da li ja to upravo prisustvujem razvoju jedne romanse? Upoznavanje je već palo, još samo čekam poziv na romantičnu kebab večeru.

Dopada mi se ova raznovrsnost putnika. Iza mene jedna mala priča ruski, ispred mene Turčin-Nemica romansa, pored mene jedna postarija holanđanka putuje za Amsterdam, a dijagonalno sede dva afrikanca (da ne bude da sam politički nekorektna). Ja stigla u moju obećanu zemlju.

Napisano 28.11.2011 u 16.22, objavljeno čim se dočepam interneta.:)

Superlepku sam se pomolila za samo još ovo jedno oproštajno  putovanje.  Zalepila sam i zavrtnjeve, a i sebe pride.  Ko ne zna, superlepak se skida acetonom a ako ne ide (kako meni nije išlo) onda pomaže jedino turpija. A onda više nemate otisak prsta pa uz sve ove krize možete i  u lopovluk da krenete, garantovano vas neće pronaći.

Karta za voz preko pola Evrope je kupljena. Taman da proverim tu famoznu ozloglašenost Mađarske na putu do Beča, hoće li me ukrasti ili neće? Kod mene će se ovajdati samo onaj ko ima fetiš za kreme protiv podočnjaka ili eventualno stare jakne. Ili Ljudmilu Ulicku na ruskom. Nekoliko kilograma.

Mnogo mi zvuči to romantično.  I Alpi i Salzburg i nešto što se zove Sankt Polten. Skoro da se osećam kao grofica (intelektualna klošar-grofica). Sa koferom, rancem, sendvičima, kosom kao da sam se petardama češljala, ali grofica wannabe po vozovima Austrougarske. Molim lepo.

Bar ovaj avion sa naslovne strane mogu da sklonim, više nije tolika neizvesnost gde ću aterirati.

Pa se javim kad stignem. Il negde sa po puta.

Odlučim se ja kao i svaki normalni Rus da napokon iskoristim priliku i zaputim se ka južnim ruskogovorećim predelima. Hurgada je otprilike isto toliko ruska kao na primer jedan Suzdalj nedaleko od Moskve. Em svi govore ruski em je sve napisano na ruskom. Mamma mia.

Elem, ideja je bila-pobeći na nedelju dana iz prethodnice ruske zime (čitaj bljuzga, sneg i kiša, vetruština i mrak do 8 ujutru) i odspavati koje jutro na plaži. Zatim  popiti pokoji koktejl, bućnuti se u krasnom moru par puta,… hmm možda jedna knjiga kao šlag na tortu, ah da, uživati u all inclusive-u (tj raditi na proširenju želuca koliko god se može).

Nekoliko upečatljivih događaja (možda za one generacije koje se odluče za Egipat ovo bude od dragocenog značaja).

1. Par, mlad, ruski. Ona našminkana od ranih jutarnjih sati. On nacvrcan od ranih jutarnjih sati. Ona nezadovoljna i po ceo dan mu prebacuje jer je nacvrcan/flertuje sa mlađima od nje. Jer neće da ide na ekskurzije sa njom. Jer joj je upropastio odmor. Vrhunac je u 10 ujutru, on uzima 4 pića odjednom, a ona ga (paj sad) pljune pritom u lice! Lepota. Odlazi u sobu i viče da uzima sledeći let iz Hurgade. Čini mi se da su zapravo njih dvoje savršeni jedno za drugo.

2. Hello! Where are you from? Where are you staying? First time in Egypt? Na ova i slična pitanja ako ste pomislili da je simpatično što svaki stanovnik Egipta traži odgovor,  e pa grdno ste se prevarili. Ova pitanja su samo puka uvertira za BILO ŠTA što egipćani žele da vam uvale. Od taksi vožnje preko suvenira, papirusa, ekskurzije, ronjenja masaže…Na ulicama Egipta važi zlatno pravilo Ne okreći se sine. Ako vas neko pita nešto, ako vas neko ponudi nečim, nipošto ali nipošto ne odgovarajte. A što je još važnije-nikada ni po koju cenu ne ulazite u radnju na nagovor prodavca. Ko jednom uđe u egipatsku radnju taj izaći u skorije vreme neće!

3. Egipatska klopa je super. Kogod vam kaže suprotno nema pojma šta je dobar zalogaj. Imaju odlične zakuske, humus, kuskus, okru, patlidžane na sto načina, supe raznorazne, kolačiće svih tekstura i ukusa, ma svašta raste oko tog Nila i svašta imaju. I kad pročitate da je neki tamo Englez bio nezadovoljan klopom u Egiptu razmislite dva puta. Taj mora da jede onu njihovu marmeladu  od luka po ceo dan i kobasice. Egipatska hrana je njam! Zato trenutno patim od proširenja želuca, je l te.

Kao i uvek, foto priča:

Naš super duper hotel. Plaža i bazeni, i swim-up bar da pijuckate direkt iz vode, i ležaljke, i sunce...milina jedna

Ovako izgledaju tipične Egipatske zgrade. Ova je konkretno sa puta u Luxor.

Moi i hram Karnak. Pričao je nešto naš vodič na egipatsko ruskom, ja sam polaprespavala, al da impozantno deluje, to svakako. Ovaj niz stubova me posebno dojmio, te sam se međ njima i slikala.

Karnak

90 posto stanovništva Egipta živi u ovom uskom pojasu doline Nila. Ostatak zemlje čine stene i pustinja. Ah da i resorti na moru. Fascinantno.

Hram Hathepshut. Uklesan u steni. Bili smo i u dolini kraljeva ali je fotografisanje bilo strogo zabranjeno. Dolina kraljeva je zapravo skup grobnica (Ramzes ovaj, Ramzes onaj, Tutankamon itd... unutra su hijeroglifi po zidovima a najveća blaga iz grobnica se nalaze po Londonu Parizu i Sankt Petersburgu.:)

Ovo nas je slikao neki lokalni mudžahedin. Ja sam se iskreno brinula za svoju kameru, ali na kraju ispade da je, kao i svi egipćani samo želeo pokoju paru tj bakšiiiš. Od bakšiša se pobeći ne može.

Zalazak sunca i Kolosi Memnona. Isklesani iz jedne stene, visine oko 23 metra!

Ovaj mi je pogled bio omiljen. Upravo u sumrak, ivica bazena se stapa sa crvenim morem koje se stapa sa nebom i sve nekako izgleda sanjivo. Tako ja sednem na ivicu bazena, sa koktelčićem u ruci i samo gledam ispred sebe. I ništa ti više ne treba. Odmor savršen.

Bila sam napokon i ja u severnoj ruskoj prestonici, instant poseta, čisto da osetim duh grada, i isplatilo se. Dva dana ni blizu nisu dovoljna za (kako ga rusi zovu) Piter, ali toliko smo imali, a treba ponešto i za drugi put ostaviti.

Kao i sva moja putovanja po Rusiji, i ovaj put smo se odlučili za voz. Može se do Pitera i avionom, ali vozom, em si odmah u centru, em nema čekanja prtljaga, nema dolaska i odlaska na aerodrom.

Nevski Prospekt u 5 ujutro

Stigosmo mi negde oko 5 u subotnje jutro, napolju dan, jel te bele noći su, svi restorani, kafići su otvoreni, ljudi na ulici se ili vraćaju iz noćnog provoda, ili možda tek prelaze u drugi bar po još jedno piće… uglavnom grad je u 5 sati ujutro pun puncijat!

Sedamo na kafu, gledamo mapu i pravimo plan. Ono što se prvo primeti je prosto neverovatan broj kafića na sve strane. Dakle, šetaš Nevskim prospektom, i jedna do druge, kafane su nanizane, a onda još i sve sporedne ulice, gdegod da zaviriš, vidiš što coffee house, što shokoladnitsu, coffee bean, coffee place, costa coffee… Taj grad kao da živi na kafi i od kafe. Jedini zaključak do koga smo kasnije došli je da je grad turistička meka, definitivno mnogo više turista dolazi u Piter nego u Moskvu, a izgleda da turisti piju nenormalne količine kafe.

Ko je čitao ruske autore, zna za Nevski prospekt.To je centralna ulica grada, gde se sve dešava.  Izlazi na Nevu, načičkana je restoranima i kafićima, knjižarama, tržnim centrima i naravno ljudima. Kasnije u toku dana sudaraš se sa prolaznicima, jer mesta na pločniku nema, a nekako se ceo grad kreće baš kroz ovu ulicu.

Kanal

Kad se zađe u sporedne ulice, grad počinje da liči na Amsterdam. Isti kanali, mostići, slična arhitektura, čak se jedan deo grada zove Новая Голландия.

Negde oko 2 na jedvite jade pronalazimo naš hostel. Ulazi su neobeleženi, nema brojeva na zgradama, a pritom je sam raspored stanova prilično blesavo urađen. Dakle, u jednoj zgradi stanovi su na primer 36, 37, 64, 72, a u drugoj 25, 26, 27 i 89. Tako da je snalaženje bilo otežano. Telefon hostela takođe nije radio. A lepo su oni napisali na sajtu-dobro proučite mapu jer je prilično teško naći nas. Odmah da vam kažem tajnu-ni mapa vam pomoći neće. A ljudi koji tamo žive-ni oni ne znaju gde se šta nalazi. Interesantan komšiluk neki, ali šta da se radi, hostel je naručen i ima da ga nađemo.

Hostelska soba

Na kraju izlazimo iz dvorišta za koje smo bili ubeđeni da je naše, ulazimo u neku slepu ulicu i pokušavamo kod za ulazak u svakoj od zgrada, na jednoj napokon uspevamo i penjemo se u naš piterski stan za jednu noć. Voda se u Piteru ne pije. Puna je bakterija, i ako se nešto zapati, teško se rešiti. Stomačni problemi vam nikako nisu potrebni, te je potrebno sa sobom uvek imati flaširanu vodu. Veče provodimo šetajući se-po kiši ali jedno veče kiše ne čini potop. Jedemo neke zanimljive školjke u belgijskom restoranu, pijemo vino, kasnije fudbal (prvenstvo je tada bilo u jeku a utakmice se ne propuštaju) a zatim u naš hostel na spavanjac. Umorna sam, oči mi se sklapaju i koliko god želela da osetim subotnje veče u gradu, ipak odluka pada na krevet i spavanje.. Od 5 ujutru na nogama nije mala stvar.

Sutradan posle skromnog ali zadovoljavajućeg hostelskog doručka, uzimamo hydrofoil (neka vrsta glisera) i plovimo, tj jezdimo do Peterhofa. Peterhof je mesto gde su se ruski carevi odmarali, šetali, pravili palate, igrali se sa fontanama bahanalisali i provodili. Sada je to park sa gomilom turista, gde se u svaku palatu može ući, ali po odgovarajuću cenu. Mi se odlučujemo kao pravi budžetni turisti za jeftinu opciju-samo park, a građevine razgledamo spolja. I sasvim sam zadovoljna sa takvom organizacijom. Uostalom, treba ponešto i za drugi put ostaviti…;)

Foto priča

Ja-matrjoska

Peterhof

Finski zaliv

Fontane u Peterhofu

Trg

Jezero u Gusu

Na prvi pogled može vam zvučati vrlo romatično što zapravo u neku ruku i jeste, ali nevezano za kristal.

Treći dan smo se odličili za istraživanje nepoznatog, po principu, izabrati nešto u okolini Vladimira, ni suviše daleko, ni suviše blizu, a da može bar na kafu da se sedne (da nije totalno selo), a da može i negde da se u prirodi odmori… i tako nam je google earth dao rešenje u vidu ovog industrijskog sela. Ovakvih mesta ima puno u Rusiji: izgradi se grad, samo zato što je neka specifična industrija u okolini. Izgradiš nuklearnu elektranu, i napraviš grad okolo. Iskopaš rudnik, a gde će rudari da žive-pa naravno u gradu koji je napravljen odmah pored rudnika. I tako isto napraviš fabriku kristala, i naseliš mesto radnicima koji rade u fabrici

Vozili smo se ovaj put udobnim autobusom, sa sedećim mestima. Zaustavljanje na stanicama je po principu, mahni rukom, i autobus staje. Nema klasičnih stanica već kogod želi u autobus, stane na ivicu puta i maše vozaču. Ovaj staje i to je to. Ima smisla, jer gde inače po bespućima praviti stanice… ovako je jednostavnije, a treba i tim ljudima što žive daleko od civilizacije omogućiti kakvu/takvu komunikaciju sa svetom.

Po dolasku u Gus-Hrustaljni, tražimo wc (za mene je jedna od bitnijih stvari pronalazak pouzdanog wc-a gdegod da sam u Rusiji, kome se može čovek vratiti, i na koji može računati). U Gusu nažalost zaključujem da ću se suzdržati od posete staničnom wc-u jer to prevazilazi moje civilizacijske standarde. Sećam se u Boliviji da sam u jednom takvom wc-u bila, ali pošto je Bolivija-Bolivija a ne razvijena evropska država, takve stvari se tolerišu. U takozvanu shit-hole ovaj put nisam imala želju da zavirim. Moj saputnik se snašao kao i svi muškarci (gdegod nađeš zgodno drvo tu… posadi). Wc je jedna prostorija, odvojena od stanice, gde na nekakvom betonskom uzvišenju, bez vrata, bez wc-šolje ili bilo čega meni znanog, čučneš ispred betosnke rupe (gde se u momentu kad sam ja ušla u prostoriju, jedna starija žena olakšavala, na videlo mene i svih ostalih prisutnih). O mirisima i higijeni neću pričati, ne znam kakav želudac imaju moji čitaoci

Krećemo ka centru, i u međuvremenu posećujemo muzej kristala u nadi da bar tamo ima normalan wc. Ispostavlja se da je wc sa plaćanjem u zgradi preko puta ulice. Unutra su dve babuške koje nude toalet papir, i prodaju čašice za vodku od kristala. Dakle, imaš sve, i wc i suvenirnicu.

Posle mog srećnog wc iskustva, krećemo ka centru i tu nas čeka fino iznenađenje. Jezero, sa lepo uređenim šetalištem, i ljudima koji sede na klupama u kafićima pored, muzika se čuje, i ako prekriješ levu polovinu vidika gde se uzdiže nekoliko dimnjaka, osećaj je skoro kao na moru. Sedamo u kafić pored jezera, jedemo odličnu pizzu , pijemo najbolji kapućino od celog ovog putešestvija i prosto gledamo ljude okolo.

Jezero. Samo malo zažmuriš na levo oko, i ne vidiš dimnjake. (Pogledati prvu sliku).

Mnogo nam se dopada ovo mesto. U daljini se vidi plaža sa ljudima koji leže na obali, i odlučujemo se da se prošetamo do tamo. Šetnja je prijatna, kroz šumu, rastinje skoro mediteranskog mirisa, sa malim uvalama i samo onog dimnjaka da nema i da voda nije nekako crvenkasta na drugi pogled, stvarno bi čovek mogao da se zabuni. Nama je to sasvim dovoljno i prosto uživamo u ovom neobičnom pejzažu.

Vamos a la playa. Niko se ne kupa. Voda izgleda lepo izdaleka, al kad se priblizis, nekako je crvenkasta.

Plaža je puna ljudi, neki se sunčaju, neki igraju odbojku, a mi se kao pravi penzosi odlučujemo za duboki hlad, u četinarskoj šumi. Da se dragi čitaoci ne iznenade, pivo je u Rusiji jedna sasvim normalna stvar, i ako se ide u šetnju uglavnom se pije pivo (nisam videla vodku za ove dve godine koliko sam u Rusiji). Pivo je prosto ovde kao sok. Ne smatra se alkoholom. Kako bismo dobili potpuni ruski ugođaj, kupujemo pivo i pravimo se da smo rusi.

Četinarska šuma i mi

Pronalazimo put kroz šumu koji vodi do drugog dela grada, još jednom se zaustavljamo na kafi ovaj put u bloku zgrada, a društvo nam pravi jedan crni olindrali ker i konobarica. Prava kafana u nigdincima. Još jedna poseta pozdanom wc-u i to je to. Bio je ovo jedan krajnje relaksirajući dan, i ako se već zadesite u ovim krajevima, Gus je obavezna lektira. I pored wc-a i čudnih pejzaža, moram priznati da smo se odlično proveli.

Restoran našeg hotela se zvao Slepi miš, po istoimenoj operi, i bio je u, hm, karnevalskom stilu. Maske, čipka, sjaj i svila. Uz sve to dolazi i ruski doručak koji ni u kom smislu ne liči na švedski. Dobijamo meni sa tri mogućnosti. Ne sećam se tačno kako je svaki ponaosob izgledao, ali izabrali smo najmanje bolnu varijantu za mene, kvazi vegetarijanski

1. hleb i maslac (ovde napominjam da se radi o polovini parčeta crnog hleba i minijaturnom parčetu belog hleba, plus kašičica maslaca)

2. jaja na oko komada dva, i jedna kobasica

3. voćni jogurt

4. kafa instant, malezijskog porekla, 3 u jedan, sa sve dodatim šećerom pri čemu je ukus, paaa, ni nalik na kafu, već više neki bućkuriš hemijski. Kafa ostade nepopijena).

Da još jednom napomenem da je ovo bila najvegetarijanskija varijanta.

Moj saputnik je radi raznolikosti izabrao  varijantu koja se sastojala iz

1. siroka (nekakva vrsta dezerta iz tvoroga-ruskog sira) u čokoladnoj glazuri.

2. palačinke sa mlevenim mesom

3. mog poklona u vidu kobasice iz tačke  2. prethodne varijante

4. pirožno, to mu dođe opet nekakav dezert

4. kafe gorepomenute, ali u ovom slučaju popijene.

Za Suzdalj smo dakle krenuli prilično punog stomaka, ali ne baš zadovoljni. Nema veze, u Suzdalju je obilje zgodnih restorana, nešto će se već pronaći.

Veza Vladimir- Suzdalj je u vidu maršrutke, takođe sa stojećim kartama, a mi kako nismo profesionalni korisnici Suzdaljskog transporta, te nismo rezervisali kartu, uzimamo stojeća mesta i klackamo se nekih 45 minuta sa ostalim turistima.

Suzdalj je prilično malo mesto, sa mnogo većim brojem crkava nego stanovnika, tako nam se bar učinilo. Gde god kreneš. što crkva, što manastir…

Vreme provodimo uglavnom šetajući se, pa malo Kremlj, malo rečica, pokoje brdo (oh sreće velike li, za potajnog pasionirnog planinara, uspavanog ruskim ravnicama)… malo muzej drvene arhitekture, malo kafenisanja… i prođe dan brzo..

Kako mi je post pobegao u nepregledna internet prostranstva, uspevam u 00.55 po moskovskom vremenu da povratim ono malo sećanja koja su preostala, molim ne zamerite mi.. prethodni post je bio neuporedivo duhovitiji, inteligentniji i nadahnutiji.

Ovo ovde je samo bledo sećanje. Prokleti wordpress! Ali! Obećanje je obećanje. Post danas ili nikad!

A sada, foto-priča

Svaki ruski grad, selo ili zaseok ima svoju paradu devetog maja, na dan pobede, pa tako i Suzdalj. Upali smo usred Parade, jedan džip, i nekoliko veterana… Tako… dirljivo…

Suzdalj ( Brda, i skakanje po istim!!!)

Kafa tricolore

U sledećem pisaniju, sve o gradu kristalnih lustera! Fenomanalno! Fantastično!!! Pomno pratite!!!

Vladimir

Nikako da sednem i napišem ovaj post, a želim već duže vreme. Nedostatak inspiracije, da se ne pravdam kao uvek na vreme. Vremena ima ako hoćeš da ga nađeš. Manje cheta, manje interneta, manje facebooka i gle! sat više života.

Malo smo se šetali po okolini. Ovaj put Vladimir, Suzdalj i još nešto vrlo malo malecko al ispade pun pogodak. Pa da krenemo od Vladimira.

Krenuli smo u subotnje divno letnje jutro, prvi pravi letnji dan ove godine. To je otprilike jedino lepo vreme na koje možete sasvim sigurno računati u Rusiji. Praznik 9. maj nema šanse da bude ni oblačan, ni sa kišom, ni hladan. Veliki praznik mora da bude savršen!

Ovaj put smo se iz praktičnih razloga odlučili za autobus. Neka 4 sata u putu, jedna piš pauza, gomila kola oko nas i zastoji na sve strane, jer Rusi koriste svaki vikend od maja do oktobra za posete svojoj dači, pa makar sedeli u kolima 3 sata za 20 kilometara. Kakva želja za prirodom!

Hotel Zarya

Doklacksmo se već nekako te uradismo jedan brzinski tour-de-Vladimir i zatim pravac ka prelepoj nam gostinici. Komunistički hotel, u samom centru, sa ruskim doručkom (o ovome nešto kasnije). U pitanju je betonska građevina od 12 spratova, ali! molim lepo sa najboljim pogledom na grad i okolinu. A ima i šta da se vidi. Za nas napaćene Moskviče, koji u najboljem slučaju kroz prozor vide betonsku susednu zgradu, ovaj vladimirski pogled u daljinu ka šumama, poljima i rečici je bio pravo zadovoljstvo.

Popodne smo se prosto prošetali.

Tipična ruska seoska kuća

Malo stari grad, malo fotkanja, i puno puno gledanja u daljinu. Samo to. Ništa drugo nam nije trebalo.

Pa sedneš na travicu, na bregu, i gledaš ispod sebe.

Idila. Pa još toplo, pa povetarac. Gledaš ljude. I shvataš koliko je Moskva veštačka.

U Vladimiru se mogu videti i normalne žene, što znači bez štikala, bez mini sukanja, u patikama, bez šminke, sa viškom kilograma a ne samo izgladnele nimfice.

Uveče smo zaređali po kafanama. Kome treba savet gde i šta u Vladimiru, molim da mi se obrati. I gde kafu popiti, gde je jeftin konjak, kakva pica se može pojesti, gde se utakmice gledaju, gde je glavni pub, bowling klub i gde se može đuskati u bašti. Sve sam saznala za jedno veče.

Više fotki ima na mom flickeru, a ovde jedna mala foto-priča.

Spomenik posvećen fabrici traktora

Prešli smo reku Kljazmu, i gledali grad sa druge strane. Grad je na brežuljku i vide se lepo sve crkvice. Pored reke se može prošetati a i poroštiljati. Za kupanje nisam baš sigurna.

Da ne bude da samo pričam, evo i dokaza. Sedeli smo, uživali i popili po pivo na brežuljku. Kad si u Rimu, ponašaj se kao rimljani. Još malo pa asimilacija završena. Samo nikako te štikle da nadenem, to neće biti tako lak proces.

U crkve nismo ulazili. Al lepo ih je slikati.

Pogled sa našeg hotela. To sad kao ja sedim na prozoru i experimentišem s fotografisanjem:)

Šta smo jeli sledeće jutro i kako smo se otisnuli do Suzdalja u sledećem postu. Dotad, mogu da vam poželim samo lepo vreme kao u Moskvi ovih dana, čujem da je u Srbiji zahladnelo.;)

Зеленый домик

Put od Jaroslavlja do Rostova traje oko sat vremena. Autobus je mali, popunjen dupke, sa zavesicama na prozorima, koje ja profesionalno uklanjam spajalicom kako bih uspela da nešto vidim napolju. Kao i obično, pejzaž kroz koji prolazimo je šuma, šuma i još šume prekrivne belinom. Sam autoput izgleda pristojno (iako sam čula da su putevi van Moskve u očajnom stanju), sem što gume potpuno ulaze u 20 centimetara snega.

Stižemo popodne u Rostov, i, kako napolju nije toliko hladno kao prethodna dva dana, odlučujemo se za šetnju od stanice do sela. To se ispostavlja kao prava odluka jer seoce obiluje živopisnim kućicama u ruskom stilu, sto znači: male, slatke, drvene, raznobojne kućice. Sve to uz još snega, koji nije kao u Moskvi-crn, vec netaknut,beo, čedan nekako.

U centru nailazimo na daleko poznati kremlj, jedan od najlepših u čitavoj Rusiji, i za početak se penjemo na vrh kule uskim stepeništem. Pogled-bajkovit. Tu jedna crkvica, tamo toranj, tu deo zidine i belo u nedogled…

Šetamo okolo-naokolo, i prosto uživamo u pogledu. Sve je tako idilično, tiho, lepo, nigde ništa suvišno, nema ni ljudi (nije sezona), a čak sa snegom, ovo mesto ima poseban šarm. Verovatno je lepo posetiti ga i  leti, ali nekako, sneg, pa zima, pa Rusija, to je meni bar pravi doživljaj.

Rostovski kremlj

Posle Kemlja, odlučujemo se za  gruzinski restoran gde klopamo sve i svašta, opet za mnogo manje para nego u Moskvi. Otprilike, platiš duplo manje a dobiješ duplo veće porcije. Šta smo jeli, vidi se na slici. Nekakva supa, od pola litre sigurna sam, zatim marinirani plavi patlidžani sa paradajzom i lukom, i krompir pečen.

Klopa

Nema nista bolje od supe kad si smrznut (ovo vam je jedna mnogo velika mudrost koju vredi zapamtiti i upotrebljavati u smrznutim situacijama). Tu je još i čaj ,koji se u ovim krajevima služi kao desert-dakle posle jela pa ako ste mislili da pijete nešto dok čekate na vaše jelo, potrebno je posebno napomenuti.

Još jedan obrt po selu, i odlazak do jezera Nero (da li Nero zvuči ruski? meni uopšte ne). Gledanje u tminu, gde se nazire ostrvo, zamišljanje kako mora da je fino imati vikendicu (daču) ovde i kupati se u jezeru leti, daleko od Moskve, frke, metroa u buke… Eh, ali putovanju je nažalost skoro kraj. Vraćamo se u Moskvu autobusom, a putovanje nije uopšte naivno. Traje punih 5 sati, uz dve piš-pauze koje vrlo rado koristimo (s obzirom na količinu čaja i supe prethodno pejedene). A onda povratak u realnost-metro, buka i frka, i sanjanje o nekim novim destinacijama čim  malo otopli…

Rostov u tmini

Ostrvo na jezeru Nero

Jaroslavski kremlj

Kako sam već pomenula, prva noć je protekla u mom odmrzavanju. Stan je sasvim fin, nov, što bi rusi rekli-evroremont, dakle novi prozori, lepo novo kupatilo, stilizovane tapete (po zidovima a i na plafonu).

Ujutru, ili bolje rečeno, oko podneva doručak, zatim spremanje za zimu i plan sledeći (koji sam naravno ja smislila). Odlazak u centar, autobusom. Brzinski obilazak starog dela grada, crkve, trga, zatim ekspres šetnja pored Volge i posle toga kafana/restoran/šta god, samo da je unutra.

Na svaki komentar tipa” vidi, kako je lepo, vidi kakav divan park, crkva, mora da izgleda divno leti.”, ja bih rekla, “brrr brrr jako je lepo ali vidi ti tamo onaj restoran!”

Da li treba reći da sam postala profesionalni poznavalac jaroslavske restoranske i kafanske scene. Prvo Bristol, restoran, gde smo jeli neku rusku klopu, pili konjak jermenski i čaj cejlonski . Zatim su se meni prijele palačinke, inače manje više nacionalni ruski specijalitet (blini) i moram priznati da smo u glavnoj pešačkoj ulici overili bar 3 kafea koja nisu imala palačinke u ponudi.

Na kraju je izbor pao na Akter, bar/restoran. Jedna porcija palačinki sa čokoladnim prelivom, i jedna porcija sa jagodma i sladoledom (sladoled naravno nisam ja naručila. Ni u ludilu!Dosta mi je sladoleda napolju bilo!)

Zaleđena Volga u Jaroslavlju

Posle Aktera, odlučili smo se za kuvano vino u nekakvom baru odmah na izlasku iz Aktera. Između ovih nekoliko mesta prepešačili smo svega nekoliko koraka. Sreća pa je Jaroslavska pešačka zona vrlo mala.

Kremlj noću

Povratak u stan autobusom (naravno), zatim  gledanje do kasno nekoliko filmova na tv-u gde Harison Ford priča tečno ruski (ah kako volim sinhronizaciju) i spavanje. Za doručak jedenje preostale klope dakle-testenina, sušena riba, kukuruz, masline, hleb, mleko, čaj, sok i krem sir. Kakva kombinacija. Al želudac je sve uredno svario, i bejasmo siti do kasnih sati toga dana.

Odlazimo do Jaroslavskog vokzala (železničke stanice) da bimo shvatili kako nijedan voz nema do Rostova tad kad nama odgovara, te odlučujemo da odemo na Moskovksi vokzal (druge stanice) i tamo oprobamo sreću. Do druge železničke stanice idemo vozom , punih 5 minuta, kao iskusni. Za 10 rubalja. Krstimo ovaj prevoz kao jaroslavski metro. Za sada smo isprobali, autobus, maršrutku, trolejbus, *metro*, a ko zna šta nas još čeka. Shvatamo da ni sa druge stanice nemamo voz do Rostova te hvatamo autobus do međugradske autobuske stanice. Pošto smo tako iskusni, promašujemo našu stanicu i vozamo se ceo jedan krug, tešeći se kako bismo ionako stigli sat vremena ranije, i kako je eto baš lepo što imamo turu gradom za samo 10 rubalja.

Zaključujemo kako je divno putovati Rusijom kad znaš jezik. Svi hoće da pomognu, sve njihove čudne vidove prevoza možeš da koristiš i sve je mnogo mnogo jednostavnije nego kako izgleda. Moram da priznam da je maršrutka za mene bila jedno zastrašujuće iskustvo u početku. Ako sedneš na mesto najbliže vozaču, ostali putnici ti daju pare i ti treba nekako da se razabereš i platiš vozaču za sve, plus vratiš kusur. A još ne znaš ruski ama ič i pitaš se zašto ti ljudi u maršrutki daju pare uopšte, i šta se to dođavola dešava, a tek kako da saopštiš vozaču da stane i pusti te napolje, jer drugačije stajališta ne funkcionišu (ili se moliš bogu da će neko baš na onoj stanici koja tebi odgovara da zaustavi vozilo). Eh, bili su to dani… puni iznenađenja i uzbuđenja. Kao što rekoh, lepo je znati jezik.

Nego, da se vratim ja na Rostov. Uspevamo da uhvatimo autobus, i sedamo u njega željni nove avanture (ali ne i novih smrzavanja). A u nastavku, snežna odiseja u selu iz bajke.