Posle 6 nedelja provedenih u Švabiji, evo i prvih “noćnih” utisaka. Nisam ja neka noćna ptica nego imam faze. Jedna faza podrazumeva sedenje u stanu nedeljama, i čitanje, gledanje filmova i kontemplaciju, ali druga, druga  kad me uhvati podrazumeva izlaske do zore kao da mi je poslednji dan u zivotu. Al da volim da izlazim, volim. To mi od Moskve ostala navika.

Pa da krenemo, sa krajnje naučne strane. Kako Srbi izlaze i provode se?

Ulica Laze Telečkog u Novom Sadu

Ako ste od onih koji su u srednjoj školi-blago vama. Mogućnosti su velike. Od klubova, do kafana, preko kafića dok se beži sa fizike ili matematike, sve do onog sjajnog studentskog otpadanja ispred prodavnice otvorene po celu noć i ispijanja nekog jeftinog maligana usled nedostatka love. Kad se setim samo bambusa (koka kola i vino) ili špricera, beše to vreme gde se samo jeftino pilo, pa štagod. Ili šta sam ja volela specijalno je izlazak, a onda ujutru po burek ili jos bolje pljeskavicu. Ah, ta vremena, ta mladost… Ako pak spadate u onu malo vremešniju populaciju (ne daj bože tridesete) e tu već imate problem. Vaši su se prijatelji što poženili ili poudavali, čekaju bebe ili rade na stvaranju istih, a vi i dalje  sa nesmanjenim žarom želite jos malo da se provedete. Zaostalo odrastanje, ili hormonski poremecaj, kako je kome drago. Ostaju vam zato pozorišta, bioskopi, poneki festival  ili koncert. Tu se i dalje mogu videti “oni zašli u tridesete” a da se ne osećaju kao totalni luzeri. Dragi moji tridesetogodišnjaci, samo napred u izlaske, bolje je izaci i provesti se nego sedeti kod kuće i dosadjivati se:)  E tako.

Кризис жанра, Москва

Ono što sam strašno volela u Moskvi je upravo to-bezgeneracijski izlasci.Videćete ruku pod ruku studente  i pedesetogodišnjake  kako đuskaju, ili pak pijuckaju piće u nekom od milion klubova velegrada. Meni je to super. Ko voli, što da ne. Tamo se nikako nećete osećati kao luzer vec samo kao deo jedne velike noćne nacije. Karakteristika za Moskvu su žene. Žene u izlascima, žene u kafićima, žene na ulici. Muškarci su retka pojava, a i ako ih ima, hm khm, kvalitet im nije jača strana. Kao sto sam već sto puta pisala, Rusi su za mene lično najveće razočaranje. Od ruskih bajki gde vladaju plavi visoki muškarci dolazite u prestonicu gde vladaju niski crnpurasti uzbekistanski, tadžikistanski i kazahstanski muškarci.   Slovenska lepota se kanda zadržala samo na ženama. Žene u Rusiji vladaju i ima da bude onako kako ona kaže. Ako se pravi scena, pravi se i to baš sa sve šamaranjem ili vikom i cikom. Nije lako ruskim ženama, em konkurencija jaka, em navatati muško je problem. Nikako im ne zavidim. Ali kao informacija, mislim da bilo koji tip evropskog muškarca  može u Rusiji da ima odličnu prođu. Pa ko voli nek izvoli.

Theodor Heuss Strasse, Stuttgart

U Nemačkoj pak sve nekako drugačije izgleda. Moj prvi utisak je: pa ovde samo muškarci izlaze. Gde su Nemice? Gde su žene? Šta rade? S kim se druže? Ova pitanja su za mene posle 6 nedelja i dalje misterija. Da li od nedostatka žena ili zbog toga što žene nisu neke lepotice pa bilo kakva “egzotika” ovde prolazi, osećaćete se u jednom prosečnom nemačkom klubu ili baru kao “na tapetu”. Ovde se odmah prelazi na stvar. Odmah će vam neko prići, nema tu oklevanja kao na primer kod Srba. Ima onaj stari novosadski vic, koji sve govori o lalama, je l te. “Vraćaju se dva  momka iz izlaska, kad kaže jedan drugom: Ala sam je šmeknuoo…” Za one slabo informisane o žargonu, šmekanje znači gledanje. U prevodu, naši su muškarci  jaki na gledanju, al kad treba da se radi, tu je stani pani. Nema toga kod Nemaca. Ovo je kanda nacija kojom vlada testosteron. Redovi pred klubovima ogromni, i umesto da kao u Moskvi žene ne puštaju, ovde se zabrana odnosi na muškarce. Zašto, jer na kraju večeri uvek nekako ispadne mnogo veći broj muških nego žena. Molim, one koji se razumeju u nemačku naciju da mi objasne gde su žene petkom i subotom uveče i šta rade?

Imali smo dakle,  nesto domaće, nesto istočno i nesto zapadno. Pa ko šta voli, nek izvoli. Molim lepo.

Moj trenutni projekat se zove: Obići što više mesta na kojima nikad nisam bila. Spremam odstupnicu i koristim vreme maksimalno.

Strelka. Dok je jos moglo da se sedi napolju, pre neke dve nedelje, seli smo u bastu super cool novog bara, na reci Moskvi. Na caj se ceka sat i po, na klopu takodje. Kome je do brze usluge, nikako ne ovde. Al da je lep pogled na Hram i na Kremlj, to stoji...

Strelka

Ulica Ogi je kafe-galerija koja je u petak uveče bila prilično praznjikava. Neka mnogo bitna utakmica se održavala pa pretpostavljam da su rusi sedeli kod kuće i gledali. Mislim da je ovo prvi put da sam sedeći popila svoje piće petkom uveče.

Ulica Ogi

Ulazak u Karma-bar

Ni ovde nije bilo previše ljudi. Ili se možda kasnije dolazi, to saznali nismo.Karma bar je tipičan ruski klub. Nekoliko dekadentno nameštenih soba, dancefloor, glasna muzika, mnoštvo cica u mini suknjama i štiklama i manjak muškaraca. Pored svega ovoga prisutne su bile i igračice po stolovima i u kavezima, a na moje veliko iznenađenje neke su bile khm khm u toplesu. Ja kao svaki bloger-neostvareni novinar, uživala sam gledajući ovu perverznost. Nažalost ne uhvatih curice u kavezima (ne verujem da bi se to dopalo security momku pored) ali skupiću ja hrabrost i uslikati sve ovo.:)

Bila sam napokon i ja u severnoj ruskoj prestonici, instant poseta, čisto da osetim duh grada, i isplatilo se. Dva dana ni blizu nisu dovoljna za (kako ga rusi zovu) Piter, ali toliko smo imali, a treba ponešto i za drugi put ostaviti.

Kao i sva moja putovanja po Rusiji, i ovaj put smo se odlučili za voz. Može se do Pitera i avionom, ali vozom, em si odmah u centru, em nema čekanja prtljaga, nema dolaska i odlaska na aerodrom.

Nevski Prospekt u 5 ujutro

Stigosmo mi negde oko 5 u subotnje jutro, napolju dan, jel te bele noći su, svi restorani, kafići su otvoreni, ljudi na ulici se ili vraćaju iz noćnog provoda, ili možda tek prelaze u drugi bar po još jedno piće… uglavnom grad je u 5 sati ujutro pun puncijat!

Sedamo na kafu, gledamo mapu i pravimo plan. Ono što se prvo primeti je prosto neverovatan broj kafića na sve strane. Dakle, šetaš Nevskim prospektom, i jedna do druge, kafane su nanizane, a onda još i sve sporedne ulice, gdegod da zaviriš, vidiš što coffee house, što shokoladnitsu, coffee bean, coffee place, costa coffee… Taj grad kao da živi na kafi i od kafe. Jedini zaključak do koga smo kasnije došli je da je grad turistička meka, definitivno mnogo više turista dolazi u Piter nego u Moskvu, a izgleda da turisti piju nenormalne količine kafe.

Ko je čitao ruske autore, zna za Nevski prospekt.To je centralna ulica grada, gde se sve dešava.  Izlazi na Nevu, načičkana je restoranima i kafićima, knjižarama, tržnim centrima i naravno ljudima. Kasnije u toku dana sudaraš se sa prolaznicima, jer mesta na pločniku nema, a nekako se ceo grad kreće baš kroz ovu ulicu.

Kanal

Kad se zađe u sporedne ulice, grad počinje da liči na Amsterdam. Isti kanali, mostići, slična arhitektura, čak se jedan deo grada zove Новая Голландия.

Negde oko 2 na jedvite jade pronalazimo naš hostel. Ulazi su neobeleženi, nema brojeva na zgradama, a pritom je sam raspored stanova prilično blesavo urađen. Dakle, u jednoj zgradi stanovi su na primer 36, 37, 64, 72, a u drugoj 25, 26, 27 i 89. Tako da je snalaženje bilo otežano. Telefon hostela takođe nije radio. A lepo su oni napisali na sajtu-dobro proučite mapu jer je prilično teško naći nas. Odmah da vam kažem tajnu-ni mapa vam pomoći neće. A ljudi koji tamo žive-ni oni ne znaju gde se šta nalazi. Interesantan komšiluk neki, ali šta da se radi, hostel je naručen i ima da ga nađemo.

Hostelska soba

Na kraju izlazimo iz dvorišta za koje smo bili ubeđeni da je naše, ulazimo u neku slepu ulicu i pokušavamo kod za ulazak u svakoj od zgrada, na jednoj napokon uspevamo i penjemo se u naš piterski stan za jednu noć. Voda se u Piteru ne pije. Puna je bakterija, i ako se nešto zapati, teško se rešiti. Stomačni problemi vam nikako nisu potrebni, te je potrebno sa sobom uvek imati flaširanu vodu. Veče provodimo šetajući se-po kiši ali jedno veče kiše ne čini potop. Jedemo neke zanimljive školjke u belgijskom restoranu, pijemo vino, kasnije fudbal (prvenstvo je tada bilo u jeku a utakmice se ne propuštaju) a zatim u naš hostel na spavanjac. Umorna sam, oči mi se sklapaju i koliko god želela da osetim subotnje veče u gradu, ipak odluka pada na krevet i spavanje.. Od 5 ujutru na nogama nije mala stvar.

Sutradan posle skromnog ali zadovoljavajućeg hostelskog doručka, uzimamo hydrofoil (neka vrsta glisera) i plovimo, tj jezdimo do Peterhofa. Peterhof je mesto gde su se ruski carevi odmarali, šetali, pravili palate, igrali se sa fontanama bahanalisali i provodili. Sada je to park sa gomilom turista, gde se u svaku palatu može ući, ali po odgovarajuću cenu. Mi se odlučujemo kao pravi budžetni turisti za jeftinu opciju-samo park, a građevine razgledamo spolja. I sasvim sam zadovoljna sa takvom organizacijom. Uostalom, treba ponešto i za drugi put ostaviti…;)

Foto priča

Ja-matrjoska

Peterhof

Finski zaliv

Fontane u Peterhofu

Trg

Jezero u Gusu

Na prvi pogled može vam zvučati vrlo romatično što zapravo u neku ruku i jeste, ali nevezano za kristal.

Treći dan smo se odličili za istraživanje nepoznatog, po principu, izabrati nešto u okolini Vladimira, ni suviše daleko, ni suviše blizu, a da može bar na kafu da se sedne (da nije totalno selo), a da može i negde da se u prirodi odmori… i tako nam je google earth dao rešenje u vidu ovog industrijskog sela. Ovakvih mesta ima puno u Rusiji: izgradi se grad, samo zato što je neka specifična industrija u okolini. Izgradiš nuklearnu elektranu, i napraviš grad okolo. Iskopaš rudnik, a gde će rudari da žive-pa naravno u gradu koji je napravljen odmah pored rudnika. I tako isto napraviš fabriku kristala, i naseliš mesto radnicima koji rade u fabrici

Vozili smo se ovaj put udobnim autobusom, sa sedećim mestima. Zaustavljanje na stanicama je po principu, mahni rukom, i autobus staje. Nema klasičnih stanica već kogod želi u autobus, stane na ivicu puta i maše vozaču. Ovaj staje i to je to. Ima smisla, jer gde inače po bespućima praviti stanice… ovako je jednostavnije, a treba i tim ljudima što žive daleko od civilizacije omogućiti kakvu/takvu komunikaciju sa svetom.

Po dolasku u Gus-Hrustaljni, tražimo wc (za mene je jedna od bitnijih stvari pronalazak pouzdanog wc-a gdegod da sam u Rusiji, kome se može čovek vratiti, i na koji može računati). U Gusu nažalost zaključujem da ću se suzdržati od posete staničnom wc-u jer to prevazilazi moje civilizacijske standarde. Sećam se u Boliviji da sam u jednom takvom wc-u bila, ali pošto je Bolivija-Bolivija a ne razvijena evropska država, takve stvari se tolerišu. U takozvanu shit-hole ovaj put nisam imala želju da zavirim. Moj saputnik se snašao kao i svi muškarci (gdegod nađeš zgodno drvo tu… posadi). Wc je jedna prostorija, odvojena od stanice, gde na nekakvom betonskom uzvišenju, bez vrata, bez wc-šolje ili bilo čega meni znanog, čučneš ispred betosnke rupe (gde se u momentu kad sam ja ušla u prostoriju, jedna starija žena olakšavala, na videlo mene i svih ostalih prisutnih). O mirisima i higijeni neću pričati, ne znam kakav želudac imaju moji čitaoci

Krećemo ka centru, i u međuvremenu posećujemo muzej kristala u nadi da bar tamo ima normalan wc. Ispostavlja se da je wc sa plaćanjem u zgradi preko puta ulice. Unutra su dve babuške koje nude toalet papir, i prodaju čašice za vodku od kristala. Dakle, imaš sve, i wc i suvenirnicu.

Posle mog srećnog wc iskustva, krećemo ka centru i tu nas čeka fino iznenađenje. Jezero, sa lepo uređenim šetalištem, i ljudima koji sede na klupama u kafićima pored, muzika se čuje, i ako prekriješ levu polovinu vidika gde se uzdiže nekoliko dimnjaka, osećaj je skoro kao na moru. Sedamo u kafić pored jezera, jedemo odličnu pizzu , pijemo najbolji kapućino od celog ovog putešestvija i prosto gledamo ljude okolo.

Jezero. Samo malo zažmuriš na levo oko, i ne vidiš dimnjake. (Pogledati prvu sliku).

Mnogo nam se dopada ovo mesto. U daljini se vidi plaža sa ljudima koji leže na obali, i odlučujemo se da se prošetamo do tamo. Šetnja je prijatna, kroz šumu, rastinje skoro mediteranskog mirisa, sa malim uvalama i samo onog dimnjaka da nema i da voda nije nekako crvenkasta na drugi pogled, stvarno bi čovek mogao da se zabuni. Nama je to sasvim dovoljno i prosto uživamo u ovom neobičnom pejzažu.

Vamos a la playa. Niko se ne kupa. Voda izgleda lepo izdaleka, al kad se priblizis, nekako je crvenkasta.

Plaža je puna ljudi, neki se sunčaju, neki igraju odbojku, a mi se kao pravi penzosi odlučujemo za duboki hlad, u četinarskoj šumi. Da se dragi čitaoci ne iznenade, pivo je u Rusiji jedna sasvim normalna stvar, i ako se ide u šetnju uglavnom se pije pivo (nisam videla vodku za ove dve godine koliko sam u Rusiji). Pivo je prosto ovde kao sok. Ne smatra se alkoholom. Kako bismo dobili potpuni ruski ugođaj, kupujemo pivo i pravimo se da smo rusi.

Četinarska šuma i mi

Pronalazimo put kroz šumu koji vodi do drugog dela grada, još jednom se zaustavljamo na kafi ovaj put u bloku zgrada, a društvo nam pravi jedan crni olindrali ker i konobarica. Prava kafana u nigdincima. Još jedna poseta pozdanom wc-u i to je to. Bio je ovo jedan krajnje relaksirajući dan, i ako se već zadesite u ovim krajevima, Gus je obavezna lektira. I pored wc-a i čudnih pejzaža, moram priznati da smo se odlično proveli.

Restoran našeg hotela se zvao Slepi miš, po istoimenoj operi, i bio je u, hm, karnevalskom stilu. Maske, čipka, sjaj i svila. Uz sve to dolazi i ruski doručak koji ni u kom smislu ne liči na švedski. Dobijamo meni sa tri mogućnosti. Ne sećam se tačno kako je svaki ponaosob izgledao, ali izabrali smo najmanje bolnu varijantu za mene, kvazi vegetarijanski

1. hleb i maslac (ovde napominjam da se radi o polovini parčeta crnog hleba i minijaturnom parčetu belog hleba, plus kašičica maslaca)

2. jaja na oko komada dva, i jedna kobasica

3. voćni jogurt

4. kafa instant, malezijskog porekla, 3 u jedan, sa sve dodatim šećerom pri čemu je ukus, paaa, ni nalik na kafu, već više neki bućkuriš hemijski. Kafa ostade nepopijena).

Da još jednom napomenem da je ovo bila najvegetarijanskija varijanta.

Moj saputnik je radi raznolikosti izabrao  varijantu koja se sastojala iz

1. siroka (nekakva vrsta dezerta iz tvoroga-ruskog sira) u čokoladnoj glazuri.

2. palačinke sa mlevenim mesom

3. mog poklona u vidu kobasice iz tačke  2. prethodne varijante

4. pirožno, to mu dođe opet nekakav dezert

4. kafe gorepomenute, ali u ovom slučaju popijene.

Za Suzdalj smo dakle krenuli prilično punog stomaka, ali ne baš zadovoljni. Nema veze, u Suzdalju je obilje zgodnih restorana, nešto će se već pronaći.

Veza Vladimir- Suzdalj je u vidu maršrutke, takođe sa stojećim kartama, a mi kako nismo profesionalni korisnici Suzdaljskog transporta, te nismo rezervisali kartu, uzimamo stojeća mesta i klackamo se nekih 45 minuta sa ostalim turistima.

Suzdalj je prilično malo mesto, sa mnogo većim brojem crkava nego stanovnika, tako nam se bar učinilo. Gde god kreneš. što crkva, što manastir…

Vreme provodimo uglavnom šetajući se, pa malo Kremlj, malo rečica, pokoje brdo (oh sreće velike li, za potajnog pasionirnog planinara, uspavanog ruskim ravnicama)… malo muzej drvene arhitekture, malo kafenisanja… i prođe dan brzo..

Kako mi je post pobegao u nepregledna internet prostranstva, uspevam u 00.55 po moskovskom vremenu da povratim ono malo sećanja koja su preostala, molim ne zamerite mi.. prethodni post je bio neuporedivo duhovitiji, inteligentniji i nadahnutiji.

Ovo ovde je samo bledo sećanje. Prokleti wordpress! Ali! Obećanje je obećanje. Post danas ili nikad!

A sada, foto-priča

Svaki ruski grad, selo ili zaseok ima svoju paradu devetog maja, na dan pobede, pa tako i Suzdalj. Upali smo usred Parade, jedan džip, i nekoliko veterana… Tako… dirljivo…

Suzdalj ( Brda, i skakanje po istim!!!)

Kafa tricolore

U sledećem pisaniju, sve o gradu kristalnih lustera! Fenomanalno! Fantastično!!! Pomno pratite!!!

Vladimir

Nikako da sednem i napišem ovaj post, a želim već duže vreme. Nedostatak inspiracije, da se ne pravdam kao uvek na vreme. Vremena ima ako hoćeš da ga nađeš. Manje cheta, manje interneta, manje facebooka i gle! sat više života.

Malo smo se šetali po okolini. Ovaj put Vladimir, Suzdalj i još nešto vrlo malo malecko al ispade pun pogodak. Pa da krenemo od Vladimira.

Krenuli smo u subotnje divno letnje jutro, prvi pravi letnji dan ove godine. To je otprilike jedino lepo vreme na koje možete sasvim sigurno računati u Rusiji. Praznik 9. maj nema šanse da bude ni oblačan, ni sa kišom, ni hladan. Veliki praznik mora da bude savršen!

Ovaj put smo se iz praktičnih razloga odlučili za autobus. Neka 4 sata u putu, jedna piš pauza, gomila kola oko nas i zastoji na sve strane, jer Rusi koriste svaki vikend od maja do oktobra za posete svojoj dači, pa makar sedeli u kolima 3 sata za 20 kilometara. Kakva želja za prirodom!

Hotel Zarya

Doklacksmo se već nekako te uradismo jedan brzinski tour-de-Vladimir i zatim pravac ka prelepoj nam gostinici. Komunistički hotel, u samom centru, sa ruskim doručkom (o ovome nešto kasnije). U pitanju je betonska građevina od 12 spratova, ali! molim lepo sa najboljim pogledom na grad i okolinu. A ima i šta da se vidi. Za nas napaćene Moskviče, koji u najboljem slučaju kroz prozor vide betonsku susednu zgradu, ovaj vladimirski pogled u daljinu ka šumama, poljima i rečici je bio pravo zadovoljstvo.

Popodne smo se prosto prošetali.

Tipična ruska seoska kuća

Malo stari grad, malo fotkanja, i puno puno gledanja u daljinu. Samo to. Ništa drugo nam nije trebalo.

Pa sedneš na travicu, na bregu, i gledaš ispod sebe.

Idila. Pa još toplo, pa povetarac. Gledaš ljude. I shvataš koliko je Moskva veštačka.

U Vladimiru se mogu videti i normalne žene, što znači bez štikala, bez mini sukanja, u patikama, bez šminke, sa viškom kilograma a ne samo izgladnele nimfice.

Uveče smo zaređali po kafanama. Kome treba savet gde i šta u Vladimiru, molim da mi se obrati. I gde kafu popiti, gde je jeftin konjak, kakva pica se može pojesti, gde se utakmice gledaju, gde je glavni pub, bowling klub i gde se može đuskati u bašti. Sve sam saznala za jedno veče.

Više fotki ima na mom flickeru, a ovde jedna mala foto-priča.

Spomenik posvećen fabrici traktora

Prešli smo reku Kljazmu, i gledali grad sa druge strane. Grad je na brežuljku i vide se lepo sve crkvice. Pored reke se može prošetati a i poroštiljati. Za kupanje nisam baš sigurna.

Da ne bude da samo pričam, evo i dokaza. Sedeli smo, uživali i popili po pivo na brežuljku. Kad si u Rimu, ponašaj se kao rimljani. Još malo pa asimilacija završena. Samo nikako te štikle da nadenem, to neće biti tako lak proces.

U crkve nismo ulazili. Al lepo ih je slikati.

Pogled sa našeg hotela. To sad kao ja sedim na prozoru i experimentišem s fotografisanjem:)

Šta smo jeli sledeće jutro i kako smo se otisnuli do Suzdalja u sledećem postu. Dotad, mogu da vam poželim samo lepo vreme kao u Moskvi ovih dana, čujem da je u Srbiji zahladnelo.;)

Зеленый домик

Put od Jaroslavlja do Rostova traje oko sat vremena. Autobus je mali, popunjen dupke, sa zavesicama na prozorima, koje ja profesionalno uklanjam spajalicom kako bih uspela da nešto vidim napolju. Kao i obično, pejzaž kroz koji prolazimo je šuma, šuma i još šume prekrivne belinom. Sam autoput izgleda pristojno (iako sam čula da su putevi van Moskve u očajnom stanju), sem što gume potpuno ulaze u 20 centimetara snega.

Stižemo popodne u Rostov, i, kako napolju nije toliko hladno kao prethodna dva dana, odlučujemo se za šetnju od stanice do sela. To se ispostavlja kao prava odluka jer seoce obiluje živopisnim kućicama u ruskom stilu, sto znači: male, slatke, drvene, raznobojne kućice. Sve to uz još snega, koji nije kao u Moskvi-crn, vec netaknut,beo, čedan nekako.

U centru nailazimo na daleko poznati kremlj, jedan od najlepših u čitavoj Rusiji, i za početak se penjemo na vrh kule uskim stepeništem. Pogled-bajkovit. Tu jedna crkvica, tamo toranj, tu deo zidine i belo u nedogled…

Šetamo okolo-naokolo, i prosto uživamo u pogledu. Sve je tako idilično, tiho, lepo, nigde ništa suvišno, nema ni ljudi (nije sezona), a čak sa snegom, ovo mesto ima poseban šarm. Verovatno je lepo posetiti ga i  leti, ali nekako, sneg, pa zima, pa Rusija, to je meni bar pravi doživljaj.

Rostovski kremlj

Posle Kemlja, odlučujemo se za  gruzinski restoran gde klopamo sve i svašta, opet za mnogo manje para nego u Moskvi. Otprilike, platiš duplo manje a dobiješ duplo veće porcije. Šta smo jeli, vidi se na slici. Nekakva supa, od pola litre sigurna sam, zatim marinirani plavi patlidžani sa paradajzom i lukom, i krompir pečen.

Klopa

Nema nista bolje od supe kad si smrznut (ovo vam je jedna mnogo velika mudrost koju vredi zapamtiti i upotrebljavati u smrznutim situacijama). Tu je još i čaj ,koji se u ovim krajevima služi kao desert-dakle posle jela pa ako ste mislili da pijete nešto dok čekate na vaše jelo, potrebno je posebno napomenuti.

Još jedan obrt po selu, i odlazak do jezera Nero (da li Nero zvuči ruski? meni uopšte ne). Gledanje u tminu, gde se nazire ostrvo, zamišljanje kako mora da je fino imati vikendicu (daču) ovde i kupati se u jezeru leti, daleko od Moskve, frke, metroa u buke… Eh, ali putovanju je nažalost skoro kraj. Vraćamo se u Moskvu autobusom, a putovanje nije uopšte naivno. Traje punih 5 sati, uz dve piš-pauze koje vrlo rado koristimo (s obzirom na količinu čaja i supe prethodno pejedene). A onda povratak u realnost-metro, buka i frka, i sanjanje o nekim novim destinacijama čim  malo otopli…

Rostov u tmini

Ostrvo na jezeru Nero

Jaroslavski kremlj

Kako sam već pomenula, prva noć je protekla u mom odmrzavanju. Stan je sasvim fin, nov, što bi rusi rekli-evroremont, dakle novi prozori, lepo novo kupatilo, stilizovane tapete (po zidovima a i na plafonu).

Ujutru, ili bolje rečeno, oko podneva doručak, zatim spremanje za zimu i plan sledeći (koji sam naravno ja smislila). Odlazak u centar, autobusom. Brzinski obilazak starog dela grada, crkve, trga, zatim ekspres šetnja pored Volge i posle toga kafana/restoran/šta god, samo da je unutra.

Na svaki komentar tipa” vidi, kako je lepo, vidi kakav divan park, crkva, mora da izgleda divno leti.”, ja bih rekla, “brrr brrr jako je lepo ali vidi ti tamo onaj restoran!”

Da li treba reći da sam postala profesionalni poznavalac jaroslavske restoranske i kafanske scene. Prvo Bristol, restoran, gde smo jeli neku rusku klopu, pili konjak jermenski i čaj cejlonski . Zatim su se meni prijele palačinke, inače manje više nacionalni ruski specijalitet (blini) i moram priznati da smo u glavnoj pešačkoj ulici overili bar 3 kafea koja nisu imala palačinke u ponudi.

Na kraju je izbor pao na Akter, bar/restoran. Jedna porcija palačinki sa čokoladnim prelivom, i jedna porcija sa jagodma i sladoledom (sladoled naravno nisam ja naručila. Ni u ludilu!Dosta mi je sladoleda napolju bilo!)

Zaleđena Volga u Jaroslavlju

Posle Aktera, odlučili smo se za kuvano vino u nekakvom baru odmah na izlasku iz Aktera. Između ovih nekoliko mesta prepešačili smo svega nekoliko koraka. Sreća pa je Jaroslavska pešačka zona vrlo mala.

Kremlj noću

Povratak u stan autobusom (naravno), zatim  gledanje do kasno nekoliko filmova na tv-u gde Harison Ford priča tečno ruski (ah kako volim sinhronizaciju) i spavanje. Za doručak jedenje preostale klope dakle-testenina, sušena riba, kukuruz, masline, hleb, mleko, čaj, sok i krem sir. Kakva kombinacija. Al želudac je sve uredno svario, i bejasmo siti do kasnih sati toga dana.

Odlazimo do Jaroslavskog vokzala (železničke stanice) da bimo shvatili kako nijedan voz nema do Rostova tad kad nama odgovara, te odlučujemo da odemo na Moskovksi vokzal (druge stanice) i tamo oprobamo sreću. Do druge železničke stanice idemo vozom , punih 5 minuta, kao iskusni. Za 10 rubalja. Krstimo ovaj prevoz kao jaroslavski metro. Za sada smo isprobali, autobus, maršrutku, trolejbus, *metro*, a ko zna šta nas još čeka. Shvatamo da ni sa druge stanice nemamo voz do Rostova te hvatamo autobus do međugradske autobuske stanice. Pošto smo tako iskusni, promašujemo našu stanicu i vozamo se ceo jedan krug, tešeći se kako bismo ionako stigli sat vremena ranije, i kako je eto baš lepo što imamo turu gradom za samo 10 rubalja.

Zaključujemo kako je divno putovati Rusijom kad znaš jezik. Svi hoće da pomognu, sve njihove čudne vidove prevoza možeš da koristiš i sve je mnogo mnogo jednostavnije nego kako izgleda. Moram da priznam da je maršrutka za mene bila jedno zastrašujuće iskustvo u početku. Ako sedneš na mesto najbliže vozaču, ostali putnici ti daju pare i ti treba nekako da se razabereš i platiš vozaču za sve, plus vratiš kusur. A još ne znaš ruski ama ič i pitaš se zašto ti ljudi u maršrutki daju pare uopšte, i šta se to dođavola dešava, a tek kako da saopštiš vozaču da stane i pusti te napolje, jer drugačije stajališta ne funkcionišu (ili se moliš bogu da će neko baš na onoj stanici koja tebi odgovara da zaustavi vozilo). Eh, bili su to dani… puni iznenađenja i uzbuđenja. Kao što rekoh, lepo je znati jezik.

Nego, da se vratim ja na Rostov. Uspevamo da uhvatimo autobus, i sedamo u njega željni nove avanture (ali ne i novih smrzavanja). A u nastavku, snežna odiseja u selu iz bajke.

Kostroma, 7 ujutru na -21C

Najzgodniji način putovanja do Kostrome je, naravno voz. Sada kao već iskusni putnik namernik znam kako šta i gde. Prvo-plackart, tj spavaći najjeftiniji vagon. Sedneš na svoj krevet/sedište, popiješ čaj, ponekad razmeniš pokoje slovo sa susedima ( jedan Čečen i jedan nedefinisani tadžikistansko-izgledajući mladić), a onda sledi nameštanje kreveta, gašenje svetla, skidanje (moš i u gaćama spavati, nikog savršeno nije briga, svi se lepo razgolite i spavaju) i pravo na spavanjac. Slušalice na uši, muzika specijalno odabrana za tajgu, i onda lagano padanje u san uz klackanje. Ćebe definitivno nije potrebno iako je napolju debeli minus (ogrneš se čaršavom). U vagonima greju, alal im vera. Onda sledi buđenje negde oko 6 i to uz obaveznu rusku muziku,  paljenje svetla, ko se domogne kupatila odlično, a ko ne, ide smrdljivih zuba napolje.

6 sati ujutru nije baš idealno vreme za poseti Kostromi, pa smo proveli nekih sat vremena u staničnom kafeu. Kafa-10 rubalja instant, 25 rubalja turska. Zašto u ovim krajevima služe tursku nikako mi nije jasno. Proučavanje mape uz ćaskanje sa drugim turistima zalutalim u ove krajeve po zimi.

Kostroma je otprilike veličine Novog Sada, ali deluje mnogo manje. Centar se može prepešačiti za 10 minuta, tu je požarna kula, statua Jurija Dolgorukog (koji je osnovao grad) i naravno, ukras svakog ruskog grada-Lenjin. U momentu kad sam izašla iz gradskog autobusa, smrzla sam se. Temperatura je bila oko -21C plus vetar koji je ceo dan duvao sa Volge. Nekih 20 minuta sam izdržala napolju uz već bolne prste na nogama, i potpuno smrznuto i utrnulo lice. Potraga za otvorenim kafeom ili bilo kakvim mestom, samo da se sklonim sa brzoprodiruće hladnoće, urodila je plodom kao poseta Evrosetu (radnji za prodaju mobilnih telefona i kredita za mobilni). Toliko je neizdržljivo bilo! U radnji dobijamo informaciju da se u Kostromi ništa ne otvara pre 10 ujutru! (Ja sam naravno bila potpuno spremna da provedem više od dva sata razgledajući razne nokije, soni eriksone i samsunge-čisto da se zna. Tako izgleda krajnje stanje očaja.). Ovo deluje vrlo uznemirujuće na mene i ne želeći da se pomirimo sa situacijom krećemo u ubrzanu potragu za BILO KAKVIM mestom koje se nalazi unutra a ne na ulici. Spas stiže nepunih minut kasnije u vidu takozvane Zakusočne, štagod to bilo, zvuči kao mesto gde ima da se jede i mi ulećemo ni ne razmišljajući. Unutra-drveni šank, babuška sa dva bokala vode, prodaje čaj, pokoji čips i kafu. Kupujemo čaj i onda gledamo oko sebe. Za jedinim stolom koji postoji sedi četvoro podjednako napaćenih turista. Započinjemo konverzaciju i ispostavlja se da smo u istom sosu. Smrznuti, a nigde da se uđe. Ostajemo sa novopečenim drugarima u zakusočnoj dok se bar delimično ne odmrznemo, a zatim, spremni na novi ujed hladnoće izlazimo u grad.

Samovari-suveniri ispred Kremlja

Kostromski Kremlj

Plan je brzinska poseta kremlju, a zatim do prve kafane. Brzinska poseta crkvi a zatim do restorana. Hodanje po zaleđenoj  Volgi (na moje insistiranje), i pravac na voz.

Popodne  svi zajedno putujemo do Jaroslavlja. Ja-bez osećaja u prstima na nogama. U Jaroslavlj stižemo popodne, uzimamo autobus do centra, i onda pravac iznajmljeni stan. Kako sam izula čizme tako sam shvatla da su promrzline na prstima postale sasvim ozbiljne. Još koji sat napolju i verovatno bih mogla da se oprostim od svojih prstiju vo vjeki vjekov. Prsti su bili potpuno crveni a neki od njih sa plavičastom nijansom. Veče provodim odmrzavajući ih postepeno.

Potpuno zaleđena Volga, po kojoj se može skakati, šetati, skijati sankati i klizati. Plivati teško.

Iznajmljen stan na dva dana a ne hotelski smeštaj, ispostavio se kao pravo rešenje. Em je jeftinje em se osećaš kao domaći. O tome kako smo se mi odomaćili u Jaroslavlju, u sledećem postu.:)

Navlacim dugacke carape po prvi put ove sezone, jer Rusija te ocelici. Sta, samo minus 10? Ma dajte molim vas, za 10 minuta peske necu valjda carape da navlacim… Svasta. Oni koji su 3-4 godine u Moskvi se presaltaju na -30. Sve sto je iznad, za njih je sasvim okej. Ja sam jos pocetnik-amater u ovim klimatskim egzibicijama pa su mi minusi ovih dana ipak malo previse.

Izadjem iz stana, skoro trcecim korakom na posao. S posla, direkt kuci. Nema nikakve setnje naokolo. A metro mi ovih dana dodje kao spas. Kad udjem u njegove podzemne odaje, toplota me ogreje!

Drustveni zivot se svodi na cekanje i docekivanje u unutrasnjosti metroa, zatim skoro trcecim korakom do kafane/restorana. O nekim daljinama preko 5 minuta pesacenja se ni ne pomislja.

Jedina stvar lepa u vezi sa minusom je sunce. Ne vidis ga mesecima, tmurno je i mracno, a onda, odjednom, sa naglim snizenjem, oblaci se otvore i da nisi u toploj sobi, pokriven sa jorganom do grla, pomislio bi da je prolece. Al nece ono jos dugo dugo…

Ima i zima svojih cari. Sezonu klizanja sam otvorila, upalu misica zaradila, a za sledecu seansu sacekacu da “malo otopli”.