U poslednje vreme vrlo se često srećem sa izgovorom “Neću da počinjem ispočetka”. Ova izjava bi u neku ruku pristajala jednom penzioneru koji sedi u parku, ima reumu, igra šah i čeka da mu starost prođe a svi znamo šta se dešava kad starost prođe, no ovakvu konstataciju  sam čula od mojih vršnjaka.

Šta uopšte znači “Početi ispočetka”?

Da li to znači promeniti radno mesto? Ili naučiti novi jezik ili veštinu koju od tebe posao zahteva? Ili izaći iz nekvalitetne veze/braka i pokušati da pronađeš nekog ko ti stvarno odgovara, ko će te voleti i paziti na tebe i s kim se nećeš svađati? Ili možda znači otići u neki potpuno nepoznat grad i krenuti da gradiš nove veze, nova poznanstva i prijateljstva, jedan novi život?

Sve gore nabrojano.

Neko ko misli da može kroz život da prolazi bez novih početaka na ovaj ili onaj način, e pa grdno se vara. To je možda nekad moglo, u našoj kominističkoj prošlosti da se čovek zalepi za stolicu i na njoj ostane 30 godina, ali danas slabe su šanse za nešto tako. Uostalom, da li bi IKO voleo da sedi u jednoj firmi, sa istim ljudima, na istim pozicijama sve do kraja radnog veka pogotovo ako je nezadovoljan?  Ja sigurno ne bih. Al to mi je verovatno nešto genetski, kod nas se u familiji gaji tako neki avanturističko spontani pristup životu.

Nema ništa strašno u novim počecima, a može da bude i prilično uzbudljivo. I uostalom, iskustvo je zlata vredno. Što više naučite da prolazite kroz različite nove početke, to će vam sledeći put biti lakše. Pa kad vas devojka ostavi, ili dobijete otkaz, lepo se sredite, izađete u grad i tražite novu ljubav, ili pak odmah sednete, sročite cv i šibate ga na sve strane. I posle nekoliko sličnih akcija početak vam postane kao rutina, i straha jednostavno nema.