Comments (9)

By elektrokuhinja, 29/03/2010 23:27

Metro

Prvo da se izvinim briznim mojim roditeljima, sto se ne javih odmah, te je mama uspanicena (mogu da zamislim) zvala dok sam jos u metrou bila nedostupna, a tata, verovatno cim je cuo vest odmah pomislio na najgore. Pomislih, eto, bicu online, pa ko me vidi, znace da sam okej. Mea culpa. Pravilo no. 1-javiti se briznim roditeljima ako se nesto lose desava oko vas.

Moj dan je u svoj toj frci bio prilicno standardan. Probudih se, doruckovah, oko 8.30 sam bila u metrou, na mojoj standardnoj ruti. Svetlo-zelena pa narandzasta. Nestandardno je bilo to, sto su na razglasu objavljivali da citav jedan povelik potez od crvene metro linije uopste ne funkcionise. Ja sam se naprezala da cujem u cemu je stvar, ali sve sto sam uspela da uhvatim je da нет движения, sto znaci da nema kretanja na toj liniji. Sto se nikad ne desava. Tj. kao sto se da zakljuciti, desava se ako je neka velika frka u pitanju. Crvena linija je inace najstarija linija, prava zila kucavica grada, koja povezuje sve najbitnije tacke u centru. Osim toga, i nesto vece guzve, nisam nista posebno osetila. Pametni su u metrou, nista ne kazu i panike nema, dogod si u metrou.

Kad sam izasla, shvatim da gomile ljudi cekaju na marsrutku, a i da svaki drugi na eskalatoru prica telefonom. Ok, pomislim, frka je, neko se bacio pod voz ili slicno.

Tek po dolasku u ofis saznajem sta se desava. Prvi poziv-zabrinuti prijatelj zove da vidi da li sam stigla na posao. Ja stigoh, al njemu ce trebati punih dva i sata po prvo peske pa tramvajem da stigne do svog radnog mesta. Zatim krecu pozivi, sms poruke, emailovi i chat pitanja. Ok sam, dobro sam, nije moja linija, ne idem tako rano metroom.

Kazu da su krive zene-samoubice. Teroristicki akt. Ko zna vec oko cega. Sta god da je u pitanju neopisivo je gadno. Ljudi krenu na posao ujutru i umru zbog neke budale ili fanatika.

Dan prolazi u slusanju vesti . Neki iz ofisa se podsecaju 2004. godine kad se slicna stvar desila na jednoj od stanica.

Do 4 sata, ceo metro sistem funkcionise, kao da se nista nije desilo. Sve stanice su osposobljene, svi prelazi rade. Vracam se kuci, ustaljenom rutom ali primecujem da se vrlo malo ljudi odlucilo za metro. Zapravo, ne mogu da razumem zasto ne koristiti metro. Ako je opasnosti i bilo, sada je sigurno mnogo manja. Policija je na svakom koraku a Rusi su prilicno dobri u tome ma sta ko mislio. Ipak 7 miliona ljudi ide metroom, a ovakve stvari se desavaju retko. Isto kao i u bilo kom drugom velikom gradu. Nadas se da se nece desiti. Nikad vise.

Comments (9)

By elektrokuhinja, 11/03/2010 01:11

Зеленый домик

Put od Jaroslavlja do Rostova traje oko sat vremena. Autobus je mali, popunjen dupke, sa zavesicama na prozorima, koje ja profesionalno uklanjam spajalicom kako bih uspela da nešto vidim napolju. Kao i obično, pejzaž kroz koji prolazimo je šuma, šuma i još šume prekrivne belinom. Sam autoput izgleda pristojno (iako sam čula da su putevi van Moskve u očajnom stanju), sem što gume potpuno ulaze u 20 centimetara snega.

Stižemo popodne u Rostov, i, kako napolju nije toliko hladno kao prethodna dva dana, odlučujemo se za šetnju od stanice do sela. To se ispostavlja kao prava odluka jer seoce obiluje živopisnim kućicama u ruskom stilu, sto znači: male, slatke, drvene, raznobojne kućice. Sve to uz još snega, koji nije kao u Moskvi-crn, vec netaknut,beo, čedan nekako.

U centru nailazimo na daleko poznati kremlj, jedan od najlepših u čitavoj Rusiji, i za početak se penjemo na vrh kule uskim stepeništem. Pogled-bajkovit. Tu jedna crkvica, tamo toranj, tu deo zidine i belo u nedogled…

Šetamo okolo-naokolo, i prosto uživamo u pogledu. Sve je tako idilično, tiho, lepo, nigde ništa suvišno, nema ni ljudi (nije sezona), a čak sa snegom, ovo mesto ima poseban šarm. Verovatno je lepo posetiti ga i  leti, ali nekako, sneg, pa zima, pa Rusija, to je meni bar pravi doživljaj.

Rostovski kremlj

Posle Kemlja, odlučujemo se za  gruzinski restoran gde klopamo sve i svašta, opet za mnogo manje para nego u Moskvi. Otprilike, platiš duplo manje a dobiješ duplo veće porcije. Šta smo jeli, vidi se na slici. Nekakva supa, od pola litre sigurna sam, zatim marinirani plavi patlidžani sa paradajzom i lukom, i krompir pečen.

Klopa

Nema nista bolje od supe kad si smrznut (ovo vam je jedna mnogo velika mudrost koju vredi zapamtiti i upotrebljavati u smrznutim situacijama). Tu je još i čaj ,koji se u ovim krajevima služi kao desert-dakle posle jela pa ako ste mislili da pijete nešto dok čekate na vaše jelo, potrebno je posebno napomenuti.

Još jedan obrt po selu, i odlazak do jezera Nero (da li Nero zvuči ruski? meni uopšte ne). Gledanje u tminu, gde se nazire ostrvo, zamišljanje kako mora da je fino imati vikendicu (daču) ovde i kupati se u jezeru leti, daleko od Moskve, frke, metroa u buke… Eh, ali putovanju je nažalost skoro kraj. Vraćamo se u Moskvu autobusom, a putovanje nije uopšte naivno. Traje punih 5 sati, uz dve piš-pauze koje vrlo rado koristimo (s obzirom na količinu čaja i supe prethodno pejedene). A onda povratak u realnost-metro, buka i frka, i sanjanje o nekim novim destinacijama čim  malo otopli…

Rostov u tmini

Ostrvo na jezeru Nero