Comments (6)

By elektrokuhinja, 28/08/2009 23:42

Da li sam već spomenula kako mi je sad posao vrlo vrlo blizu stana? E pa da se zna da jeste. Biti na 10min  od posla, ne koristiti metro je, pa, skoro nemoguća misija u Moskvi. U početku mi je trebalo sat vremena do grada, živela sam u spavaonici. Posle sam se pomerila ka centru, samo na dve stanice od kruga (krug inače označava granicu centra, dakle na dve stanice od centra, to jest pola sata do posla. Sad, sa najnovijom selidbom, čuvenih 10 minuta i to bez metroa.

Izađem iz zgrade, krenem Vekovayom ulicom, prođem pored kioska s pićima, tu svakodnevno stoje dva tadžika i čekaju da l tramvaj il maršrutku, nemam pojma, al počeću uskoro da im se javljam. Onako, zbog redovnog viđanja. Kad pređem ulicu i tramvajske šine, nastavljam jednom mirnom uličicom, u to rano doba dana, obično sretnem jedino čistače. Kola skoro da nema, mala neka ulica i tiha. Prođem pored Muzeja kulinarija (još nisam provalila šta se tačno u muzeju može videti, da li nekakvi specijaliteti, hrana ili možda nema apsolutno nikakve veze s kuvanjem? Ko zna…). Još malo i dolazim do redovnog sastajališta lokalnih pasa, jedan beli i dva siva. Obično leže ne izgledajući previše zainteresovano za svet oko sebe. Zatim preprečim kroz jedno dvorište, gde ako pada kiša, postoji ogromno jezero koje preskačem i uvek hoću da ga uslikam zbog odraza kao u ogledalu, al nikako da se uhvatim mobilnog. Žurba, valjda.

Iz dvorišta izlazim na da prostite Fakeljni pereulok, zvuči interesantno, al zapravo to je jedna mikro ulica, potpuno nebitna, u njoj se ne nalazi apsolutno ništa što bi vam privuklo i tračak pažnje. Zapravo nalazi se jedna radnja u sovjetskom stilu, gde dobijate namirnice onako preko pulta. Mrzim takve radnje. Ne ulazim sem ako nisam baš u frci.

Skrećem desno, u Tovariševski pereulok i tu se oglednem u izlogu, jedan dva tri puta, pređem ulicu, i hop, već sam kod biroa.

Prija mi ta šetnja. Taman se razbudim, i razmrdam. Ima nekoliko varijanti, jedna čak podrazumeva prolazak kroz park, a druga kroz prometnu ulicu.

Evo i par fotki, kao ilustracija. A da nije turistička Moskva već onako, malo zavučenija.

3iwmczgte8

Comments (10)

By elektrokuhinja, 22/08/2009 21:14

Već skoro dve  nedelje, gledam u olovno nebo. Onako, pravo novembarsko. Malo pada kiša, pa se pojavi tračak sunca, nekih dvanaestak stepeni jutarnja temperatura, a dođe čak do 20 tokom dana. Eheej 20 u avgustu! Kakav uspeh! Ujutru kad se probudiš, brzo do ormana po trenerku, jer je hladno čim se iz kreveta izađe. To je kao onaj period u Srbiji kad se u toplanama nećkaju da l’ da puste narod da se smrzava ili da ranije aktiviraju grejnu sezonu.  Moskovsko leto traje dva meseca a i šta će ti više. Puno tražim očigledno.

Možda od vremena, možda od previše izlazaka, tražim svoj mir. Uz knjigu, film ili tako neki vid zabave. Najnoviji zadatak-baviti se učenjem jezika. Što ruski što nemački. I jedan i drugi trpe na račun engleskog. Moje znanje ruskog čini mi se da se značajno pogoršalo od prethodne godine. Potpuni apsurd s obzirom da živim u Rusiji.

Malo sam se umorila.  Previše je bilo nekakvih površnih poznanstava o tako svojstvenih za ovaj grad. Troje ljudi već čini grupu. I sasvim je dovoljno. Ako imaš troje u svojoj blizini s kojima možeš o svemu da pričaš, i sve da podeliš, srećan si čovek. Površne stvari me menjaju. Postajem i ja sama nekako površna i nezainteresovana. A tad treba staviti prst na čelo i pripupitati se-dokle i čemu sve to?

Comments (8)

By elektrokuhinja, 12/08/2009 23:20

Kao sto frizeri imaju najgoru frizuru a obucari suplje cipele, tako i jedan arhitekta i gradjevinski inzenjer zive u stanu koji se, pa recimo raspada. Tri malera u istom danu. Kao da se stan urotio protiv nas.

Scena 1: Perem ruke natenane, ogledam se i, je l te razmisljam o onim stvarima o kojima se razmislja pri pranju ruku.. Tj, ni o cemu posebno. Posle pranja ruku ispod lavaboa se stvorila bara. Ok, neka cev propusta, ali nista strasno, imamo kadu, pa mogu se i iznad nje prati zubi. Problem skoro resen.

Scena 2: Cimerka pokusava bezuspesno da pokrene nasu staru, grcajucu masinu za ves. I napokon ne uspeva. Dosad je pomagalo cimanje, guranje i eventualno pevusenje. Bacanje cini jos nismo probale, ali kao alternativni metod podrzavam sasvim. Uglavnom, masina  je odbila da se pokrene. Nichts.

Scena 3: Tusiram se. Zavesica je uredno postavljena protiv prskanja. Sva mirisljava, ko nova, izlazim iz kade, i hop! ulazim u nekih 10tak centimetara vodenog stuba na podu kupatila. Sve cevi su p(r)opustile, u kupatilu je omanje jezero i ja zovem ukucane da mi pomognu pri skupljaju i isusivanju kupatila.

Nevolja nikad ne ide sama. Obicno u trojci.

Da ne spominjem da su nam: sve stolice u stanu apsolutno nefunkcionalne. Provaljene. Ko sedne, zagarantovano slamanje kicme. Plus sipka u ormanu nam se slomila. Pa jakne i kaputi vise nekako cudno okaceni na policu. Dok se i ona ne provali.

Kvalitet je ovde (kao sto se da videti) zaista vrhunski. Sta li je sledece? Ja nesto tipujem na terasu. Nekako nam blago nakrivo stoji.

Comments (9)

By elektrokuhinja, 02/08/2009 20:23

Prvo što nas je dočekalo u Pskovu su socijalistička arhitektura i (sasvim neobično) gomile mačaka lutalica. Moskva ima pse (mačaka po gradu nema, zasto ne znam) a u provinciji su mačke izgleda još neistrebljena vrsta.

Zaputismo se u kratku šetnju oko stanice, a zatim u dvočasovnu vožnju autobusom  prema Puškinskim Gorama. Koliko sam shvatila svaki drugi grad u Rusiji ima nešto Puškinovo. Ili muzej, ili kuću, ili trg na kojem se igrao, kuću njegove dadilje, letnjikovac. Da, Puškin je bio svuda. I svi su vrlo ponosni na to.

Napokon izlazimo iz autobusa u prirodu. Prostranstvo… sunce, reka, šuma… Kuće u daljini. Šetamo se, zavirujemo u starinski uredjene kuće, ali uglavnom dan provodimo napolju. Mir, tišina, pokoji biciklista, šetač i to je to. Klopamo ribu u jedinom restoranu, još malo se muvamo, i uveče opet autobusom za Pskov.

Upadamo u paradu jer je dan grada. Mase ljudi su na ulici, šetaju, piju pivo ( a šta drugo), devojčice su u balskim haljinama, svi se vesele, vreme je lepo, a mi smo u potrazi za restoranom otvorenim posle 11 uveče. Nalazimo jedva nešto što se zove Briz, a u ponudi je ono što kuvarica-babuška skuva. Svi naručujemo isto-piletinu i pomrit. Klopa ispada sasvim pristojna uprkos očajnom enterijeru i prilicno čudnoj usluzi. Još malo se muvamo po gradu dok nas umor ne savlada a zatim odlazimo u hotel i onesvešćujemo se.

Ujutru, još jedan sunčan dan, prosto neverovatno za toliki sever. Krećemo prvo do kremlja (tvrdjave) a onda polako, rekom istražujemo obalu. Sve je mirno, nema ljudi, verovatno od prethodne burne noći još svi spavaju, sve deluje uljujlkano i ušuškano. Fotkamo jedan trg, pijemo sok na obali, i opet u potragu za restoranom. Ovaj put česka pivnica. Odlazimo na obalu i dan provodimo ležeći na travi i gledajući brodove, ljude, galebove… Zatim opet na stanicu, gegamo se po suncu, jedemo sladoled i to je otprilike to. Još jedna noć u vozu, gde opet uspevam da spavam (bravo za mene), dolazak u Moskvu ranom zorom, brzinsko tuširanje i trk na posao.

Lepo je pobeći iz grada, pa makar i na dva dana. Kao da mi je ovaj put zamenio moja vikend-planinarenja. Kakvo osveženje. Moraću da ustalim, pa makar jednom mesečno na neko slično putešestvije.