Comments (17)

By elektrokuhinja, 15/12/2011 23:41

S obzirom da se Elektrokuhinja sprema za još jednu selidbu  a sve po starom dobrom principu ” trbuhom za kruhom”, vreme provodi u pokušaju da tamo negde na severu svije gnezdo. Kako će to gnezdo izgledati, u svakom slučaju ćete saznati uskoro.

Proteklih dana, što sedim na internetu, što na telefonu, te se s Nemcima borim da ih razumem, a verujem da je borba obostrana. Pre svakog poziva telefonom, naprave se teze, kako i šta pitati, mogući odgovori, želje i pozdravi.

Ne znam da li je dobro ili loše imati iskustvo sa ruskim stanovima, ali moji kriterijumi su se tamo definitivno drastično smanjili. Tako da sa stanovima u Nemačkoj praktično i nemam nekih većih problema. Dogod bubašvabe ne trče po zidovima, i ne gledam tapete s ružama u kupatilu i na plafonu, sve je u savršenom redu. Ipak, čula sam i ovde za interesantna ponude.

Oglas za stan br. 1, opis kupatila: “S obzirom da je kupatilo vrlo malo, kada se nalazi u kuhinji. “ Ja naravno zamišljam moje goste, mamu, tatu, sestru ili prijatelje, kako ja spremam doručak a oni se, sreće li, predamnom golišavi kupaju u kadi odmah pored. Sjajna slika zar ne? Hmm, ipak ne. Danke schoen.

Oglas za stan br 2, opis poda: ” U stanu je prethodni stanar postavio novi laminat, te je potrebno da onaj ko se useli plati za taj laminat. U suprotnom će prethodni stanar odneti svoj laminat sa sobom.” Ovo stvarno nema nikakvog smisla. Zamišljam tipa sa sekirom i dletom, koji odlepljuje svoj laminat i cela ta zabava ga košta što  vremena što živaca, a zatim pokušava tako poluuništen laminat da postavi u svoj novi stan. Prosto neki ljudi idu u krajnost sa cicijašenjem. Oprosti se od prokletog laminata za 100 evra, nećeš propasit! Aman!

Sećam se kako sam u nekom međuperiodu u Moskvi tražila stan. Bilo je to moje vatreno krštenje sa ruskim stanovima. Posle nekoliko bezuspešnih poseta, nazvala sam plačnim glasom kuću i bila spremna da se sutradan vratim za Srbiju ako ništa pristojno ne nađem. Sledećeg dana sam prihvatila najmanje odvratnu ponudu. Posle nekoliko meseci, čovek se na sve navikne. Igrate se žmurke sa miševima, bubašvabe su vam kao neke stare cimerke koje, ah štete li, s vremena na vreme potrujete da bi se one opet vratila uporne i trčkarale po podovima… Kitnjaste tapete u baroknom stilu su vam zapravo vrlo stilske i čak simpatično šik, sve dok vas iz tog transa ne probudi panični glas drugarice sa skypa rečenicom: ” Opet imaš te grozomorne tapete!!”

Moja sledeća destinacija nije nikakvo uzbudljivo mesto niti nekakva egzotika. U pitanju je prosečan gradić na prosečnom severozapadu nemačke u kome ne poznajem ama baš nikoga sem tipa koji me je intervjuisao za posao. Ako se dva sata intervjua uopšte mogu nazvati poznanstvom.

Ali!

Grad ima sve što meni trenutno treba. Ima jedno brdo sa tvrđavom kao i grad u kome sam odrasla, ima jedan lep Mineralbad* (koji se ispostavio kao moja najveća strast u Nemačkoj), ima biciklističke staze, i šume u blizini.

A ja, baš u inat svima onima koji mi kažu: Šta ćeš tamo, kad tamo nema ničega! ima da nađem i zabavu i ljude! I da konačno opovrgnem  te tvrdnje!

* Mineralbad je kompleks  sauna i toplih bazena sa različitim mineralnim vodama.

Bielefeld

Comments (6)

By elektrokuhinja, 28/08/2009 23:42

Da li sam već spomenula kako mi je sad posao vrlo vrlo blizu stana? E pa da se zna da jeste. Biti na 10min  od posla, ne koristiti metro je, pa, skoro nemoguća misija u Moskvi. U početku mi je trebalo sat vremena do grada, živela sam u spavaonici. Posle sam se pomerila ka centru, samo na dve stanice od kruga (krug inače označava granicu centra, dakle na dve stanice od centra, to jest pola sata do posla. Sad, sa najnovijom selidbom, čuvenih 10 minuta i to bez metroa.

Izađem iz zgrade, krenem Vekovayom ulicom, prođem pored kioska s pićima, tu svakodnevno stoje dva tadžika i čekaju da l tramvaj il maršrutku, nemam pojma, al počeću uskoro da im se javljam. Onako, zbog redovnog viđanja. Kad pređem ulicu i tramvajske šine, nastavljam jednom mirnom uličicom, u to rano doba dana, obično sretnem jedino čistače. Kola skoro da nema, mala neka ulica i tiha. Prođem pored Muzeja kulinarija (još nisam provalila šta se tačno u muzeju može videti, da li nekakvi specijaliteti, hrana ili možda nema apsolutno nikakve veze s kuvanjem? Ko zna…). Još malo i dolazim do redovnog sastajališta lokalnih pasa, jedan beli i dva siva. Obično leže ne izgledajući previše zainteresovano za svet oko sebe. Zatim preprečim kroz jedno dvorište, gde ako pada kiša, postoji ogromno jezero koje preskačem i uvek hoću da ga uslikam zbog odraza kao u ogledalu, al nikako da se uhvatim mobilnog. Žurba, valjda.

Iz dvorišta izlazim na da prostite Fakeljni pereulok, zvuči interesantno, al zapravo to je jedna mikro ulica, potpuno nebitna, u njoj se ne nalazi apsolutno ništa što bi vam privuklo i tračak pažnje. Zapravo nalazi se jedna radnja u sovjetskom stilu, gde dobijate namirnice onako preko pulta. Mrzim takve radnje. Ne ulazim sem ako nisam baš u frci.

Skrećem desno, u Tovariševski pereulok i tu se oglednem u izlogu, jedan dva tri puta, pređem ulicu, i hop, već sam kod biroa.

Prija mi ta šetnja. Taman se razbudim, i razmrdam. Ima nekoliko varijanti, jedna čak podrazumeva prolazak kroz park, a druga kroz prometnu ulicu.

Evo i par fotki, kao ilustracija. A da nije turistička Moskva već onako, malo zavučenija.

3iwmczgte8

Comments (30)

By elektrokuhinja, 09/05/2008 08:23

Od sledećeg petka sam u Moskvi. Valjda ta neka prava nervoza proradi tek onda kad shvatiš ograničen broj dana koji ti ostaje na raspolaganju. Treba se spakovati, ali pametno (kako da znam da je kofer ispod 50 kg, kako?) pozdraviti sa svima, a razmišljanja tipa da-li-sam-uradila-pravu-stvar ostaviti iza sebe. Mnogo sam mudra vidim. Jedva spavala noćas. Od uzbuđenja. Do petka ću se nadam se smiriti.

Jeste primetili kako je danas lep dan? Počela predizborna tišina. Mislim da ćemo kolektivno svi odahnuti.

Comments (38)

By elektrokuhinja, 17/03/2008 19:47

U nedelju sam radila. Ima nešto dobro u tim radnim nedeljama. Kao prvo sama sam. Kao drugo ne zvone telefoni-mir i tišina. Kao treće, sam svoj dj. I kao finale-dragi mi doneo komplet ručak na posao. U šerpici, sa sve escajgom i salvetama. Posle okrepljujućeg ručka stigao šef, a ja hranom obodrena dala otkaz. Dobro je nedeljom dati otkaz. Nekako simbolično. Osećam se lako i poletno. Nemam taj teški kamen nad glavom. Uglavnom, tu sam još dve nedelje, završavam šta se završiti da, a onda odoh…

Viza je od danas u pasošu. Gledam tu jedinu ćiriličnu vizu i mislim se: eto ti. E sad – dobila si je, i šta ćeš sad? Znaš li ti bre gde je Moskva luda ženo?

Čitam Igraj Igraj Igraj, Haruki Murakamija. To sam ja sebe častila za otkaz. Kakva priča! Kakav stil! Oduševljavaju me misterije koje on tako dobro opisuje. U Sputnik, ljubav sam ostala prikovana za onu scenu kada Mju priča kako je osedela, u zabavnom parku u Švajcarskoj. Mislim da sam i ja zbog te priče dobila par sedih. Sve su me žmarci podilazili niz kičmu. A danas, isti taj osećaj i u Igraj igraj igraj. Scena kad recepcionerka ode na 16. sprat hotela Dolphin i svetla se ugase. Ona sama, u mraku, a koraci se približavaju tap-tap-tap. Jeza. Sjajan je taj Murakami.

Comments (26)

By elektrokuhinja, 15/02/2008 13:20

Lepo je kad znaš da uskoro daješ otkaz, pa te baš briga šta će ko da kaže. I da misli.

Ponedeljak ujutru:

Radnica-revolucionarka: šefe, petak je neradan dan, čisto da se zna.

Šef: u redu, ako je neradan, onda je neradan.

Četvrtak ujutru:

Šef: meni nikako ne odgovara da se u petak ne radi.

Radnica-revolucionarka počinje polako da se puši.

Šef: Meni bi čak odgovaralo da počnemo da radimo i subotama. Nagomilalo se posla…

Radnica revolucionarka se puši sve više i više. Dim počinje da joj kulja iz ušiju.

Šef: moraćemo da se izorganizujemo da radimo prekovremeno.

Ostali radnici: vi to mislite na neko određeno vreme, ili na stalno?

Šef: pa na nekoliko meseci, a posle….

Radnica revolucionarka puca po šavovima od besa. I smelosti šefove.

Radnica-revolucionarka: JA NE RADIM SUTRA! JA SAM ISPLANIRALA SEBI VIKEND, I RAČUNALA NA TAJ NERADAN DAN. IONAKO IMAMO UKUPNO, ŠTA? – TRI DRŽAVNA PRAZNIKA I SAD I TO HOĆETE DA NAM UZMETE. E PA NE MOŽE. A ŠTO SE TIČE RADNIH SUBOTA, JA SUBOTOM NE RADIM.

Šef ćuti. Zabezeknut.

Posle minute ćutnje, progovara: Onda ćemo morati da zaposlimo drugu smenu da radi posle vas. Ima puno posla, a ako vi nećete, ja moram da nađem nekoga ko hoće.

Radnica-revolucionarka: što se mene tiče, možete slobodno, ja ne radim subotom.

Radnica koja podržava revoluciju: ni ja isto ne radim. Umesto mene isto nekog unajmite

Radnik koji podržava revoluciju: ni na mene ne računajte, ne isplati mi se.

Šef, posle duže pauze: Dobro, onda sutra ne radimo.

Još malo, pa ćemo kao u fabrici. Da unajmimo i treću smenu. A šta to sve mene briga, pitate se. Ne znam. Možda sam malo luda. A možda me jednostavno nervira ta samoživost i bezobrazluk naših poslodavaca i nazovi-šefova. Koji, umesto da razmisle šta je potrebno da bi neko radio prekovremeno, kao npr. da iznajme normalan prostor za šestoro ljudi a ne da šestoro ljudi strpaju u prostor za dvoje. Kao da na primer jednom nedeljno očiste prostor, a ne jednom u pola godina kad ne znam čija baba dođe iz Amerike (ovo je živa istina ) Da li je potrebno reći da me svaki ponedeljak sačeka iznenađenje u toaletu? Ali o tome bolje da ne pišem. Neki možda imaju slab želudac. Ili da daju platu, ako ne bar celu odjednom, a ono iz dva dela a ne iz pet. E onda možemo da pričamo o prekovremenom radu i da se dogovorimo. Kod mene te varijante od danas radite i subotom, prosto ne piju vodu. Ko hoće-samo napred. Ja bogami subotom pijem čaj kod kuće. I radim šta mi je volja.

Mnogo sam juče bila besna. Danas sam ok.