Žaba u grlu ili lepote nemačkog jezika

Kad kreneš da prenosiš nemačke poslovice na srpski, i da se poštapaš njihovim izrazima znači da je krajnje vreme da počneš da čitaš na srpskom. Ja sva sreća pa imam moje chatove i moje knjige, al da mi ih nema već davno bi bilo ono: Ajmo do brike, ili, ostavio sam vino u keleru. Da budem iskrena ima nekih genijalnih reči bez kojih bi mi život stvarno bio prazan, kao klamotten (što ja prevodim kao klamotne, a što može da znači bukvalno sve-od garderobe do nameštaja preko pomagala u kući, od igle, do lokomotive. Jedna klamotna je sve šta vam padne na pamet. Divota.

I dalje učim, a najnoviji izraz mi je žaba u grlu, ili Frosch im Hals. Vreme je prehlada, svi kašlju, a vama se pravi onaj debeli čvor u grlu od koga ne možete valjano da gutate, i sprema vam se upala. E to spremanje upale grla, sa zadebljanjem, pa još ako ste blago promukli, to vam je žaba u grlu.

Kada se završi jedna stresna nedelja na poslu, i kad eto sa tom žabom polubolesni sedite i razmišljate ko vas je sve jedio i ko vam je išao na pertlu (er geht mir auf dem Senkel) ili još bolje od koga ste dobili tako jedno grlo (so ein Hals) a možda i takvu jednu kravatu ( so eine Kravatte) znači da vas je neko mnogo iznervirao. Očito se nemcima sve sliva ozbiljno u predeo vrata i grla. Tek sada to uviđam. Onda naravno nazovete najbolju drugaricu da joj se ispovraćate (zu auskotzen) o tom i tom kolegi koji vas je nervirao i koji je (ovo uopšte nije kompliment) Vollpfosten ili potpuna drvena greda. Potpunom drvenom gredom ćete se služiti samo u izuzetnim situacijama kada vas ta osoba definitivno ne čuje i kada vas je mnogo iznervirala a još ako je i neinteligentna onda je Vollpfosten potpuni pogodak.

Ponekad, dobijete Heimweh (bol za otadžbinom) kada vam je svega toga dosta i kada ste Lebensmüde (umorni od života-tu najviše volim a upućuju je npr. biciklistima koji prefuravaju na crveno) ili hundemüde, umorni kao pas..

ALI! Dolazi vikend, i ja već imam Vorfreude to jest predradost. Raduješ se nečemu što tek treba da se desi. A naučno je dokazano, kažu Nemci, da  se za vreme Vorfreude luči hormon sreće-Endorfin, i da se time izbegavaju stresni doživljaji. Weil Vorfreude ist die schönste Freude! Najlepša je radost-predradost!

 

 

 

Posted in Bielefeld | 1 Comment

Smak sveta

Sanjala sam smak sveta. Nesto kao Von Trierova Melanholija.

Priblizava nam se planeta i mi nista ne mozemo povodom toga, znamo svi da je kraj za koji sat. Ja se zaputim  da kupim, ili nabavim neko sredstvo za spavanje, da kao nista od toga ne primetim. I setam ulicama nekog sela, a planeta nam se priblizava. Vec je kasno, i samo sat vremena mi je ostalo da nadjem  sredstvo za spavanje ili stagod slicno, i da se vratim kuci da zaspim. Uspevam na kraju da pronadjem neki lek, ali nikako kuci da se vratim. Svi su napolju, a to selo izgleda kao neki grcki turisticki gradic, sa onim uskim ulicama, belim kucama, fenjerima i kaldrmom. Nekako u poslednji tren stizem kuci, pijem lek za spavanje i lezem u krevet. Oko mene je buka, od te planete koja nam se priblizava, a ja samo zelim da zaspim, da nista vise ne primetim.

 

Posted in Bielefeld | 2 Comments

Kuvanje

Nikad mi nije bilo jasno šta znači ono kad mi kažu: “mi kuvamo svaki dan zajedno”, pritom te pogledaju onim samozadovoljnim okicama koje ti kažu, mi smo, ah tako skladni. Mislim muško-ženska kombinacija. Hajde kad je žensko-ženska kombinacija, ili kao neki *event* gde se više žena nađe pa uz par vina peku pizze posle posla, a ako još usput i znaju šta rade onda mi je to ok. Ali svaki dan, kao ON i ONA da se gužvaju u kuhinji dok on pita kako se seče luk ili koji nož da uzme, ili gde stoji pirinač…-pa ja bih od toga naprosto popizdela! Kad mi se nađe neko kome tu nije mesto, ja se unervozim. Onda krenem da vrebam iz ćoška i da brojim greške pa se sve grizem za jezik da ne bih nekog uvredila a u suštini se jedim. Moja kuhinja je meni svetinja. Mislim ima li išta lepše nego doći sa posla, pa zasukati rukave, pa krene seckanje, te luk, te pečurke. Te malo začina ovde, malo soli tamo. Pa kreneš da zakuvavaš i da dinstaš. Ili da mesiš i pečeš. Mene to spremanje opušta. Već nakon par minuta kuvanja, ja zaboravim na sve loše što se desilo tog dana i potpuno se ubacim u flow. Sve znam šta mi treba, gde i kada… Zato mi nikako nije jasno to kuvanje u dvoje. Mislim kako da si u flowu bre kad se sudaraš s nekim svo vreme, kome treba daska a kome voda, aj ti prvo operi pa ću ja da seckam, aha nemamo još jednu dasku dođavola, ček da je operem i tako dalje. Mislim lepo je komunicirati ali ne mora baš da bude u kuhinji. Što se tiče ispiranja, tu nemam problem ;)

Ovaj moj “challenge” sa šećerom i dalje traje. Sad jedem puno voća, i to je jedino što je slatko. Kolače u firmi zaobilazim, a zlobnije kolege nutkaju jer znaju da ne jedem. S tim da sam ja potpuni stoik koga trenutno šećer ne zanima pa se samo okrenem i razmišljam kako im se salo gomila na kukovima, i onda se osećam sjajno.

Vreme je ovde poslednje dve nedelje potpuno odvratno-ili pada neka ledena kiša ili duva vetrina. A kao toplo je, u plusu smo. S vremena na vreme krene bljuzgavica i to mi je omiljeno. Takve dane zovem: “zbogom frizuro!” Ova moja kosa em je onako poluvalovita, pa ako još krene bljuzga a nemam kišobran pri ruci, onda se te kvazi-lokne pretvore u nešto neopisivo, kombinaciju svračijeg gnezda i npr. paučine, i sve lebdi, i onda se čovek sem što je dan grozan, oseća spremno za jednu dobru psihoterapiju, jer zna se-kad je frizura loša, propast je sveta. Imaš osećaj da te svi gledaju onako sažaljivo i vrte glavom, kao jadna ova, vidi joj kosu nakostrešenu. A onda ja kao pravi mazohista posmatram one glatke sjajne kose, i zavidim im misleći na moje nevolje celog zivota. Uvek neka vlat ne valja, negde uvek neki rog štrči. Kao šlag na toru nađe se i poneko da te uteši, kao ali ti imaš lokne, kosa ti nije dosadna! Tako je dinamična i bujna.. O ne, nije ona dosadna, to su decenije koje potrošiš da izgleda iole normalno!!!

Sutra najavljuju bljuzgu. Al baš me briga. Petak je!

 

Posted in Bielefeld | 5 Comments

Januarski izazov

sugarpoisonNikad nisam pravila novogodišnje odluke jer prosto znam da ih neću ispuniti. Ima onih koji svake godine naprave  listu, te više sporta a manje fast fooda, a  poznata je stvar da je broj upisanih u fitnes studije u januaru najveći. Svi kao krenu nešto da skidaju kile koje su nabacili posle nakrkavanja za Božiće i Nove Godine, da bi negde već posle dve nedelje nastavili po starom.

E pa ovog januara sam i ja zadala sebi zadatak. Nije ni više sporta,a ni manje junk fooda, jer niti jedem junk food niti se ne krećem. Ali poslednjih par nedelja nam je u firmi skoro svaki dan bila neka proslava. Te rođendan od ovog-onog, te ovaj dobio dete pa ispekao kolač, te proslava božića 1, proslava 2, proslava 3. I tako svaki bogovetni dan, uzmeš po kolač vamo kolač tamo, a darling sedi uveče pred tv-om i mažnjava neke čokolade koje smo podobijali, ili keksove ili torte. A ja ranije nisam čak slatko ni jela! E pa sad je dosta! Ide 30 dana bez šećera. U to spada ovaj beli šećer, najgori. Ništa kolači, ništa torte, nema kekseva, nema palačinki, nema kafa i kolač vikendom. Nema čokolade!

Sada je osmi dan i, i dalje sam okej. Prvih par dana nije uopšte bio problem. Osećala sam se prosto ponosno što se eto ne trujem. Zatim je u petak krenulo naše kolač-okupljanje u firmi (svakog petka u 10h) i tada sam morala da radim, dok su kolege stajale i klopale. Ne vredi ni da kažem da ne jedem šećer jer će odmah da me prozivaju (čudna srpkinja, nit jede viršlu, nit jede šećer, jadna, o jadna ona). Ali eto uspela sam. Do sledećeg petka. Drugi veći izazov je došao u vidu vikenda. Kod kuće si, napolju je bljuzgavica ili minus, ili nekakav kijamet, ne izlazi ti se ni do prodavnice,a darling njopa neke kekseve, a baš i ja takve volim. Oni lepi što idu odlično uz čaj… njam. Evo ide mi voda na usta. Ali neću i neću! Izdržaću ja!

 

Posted in Bielefeld | 5 Comments

Slike iz života – potrošačko ludilo

Na ulici: Prolazim pored jednog lanca kozmetike. Desetine ljudi gura se oko nekoliko velikih korpi na ulici. Jedan tip se dere u megafon. Ništa ga ne razumem. Pitam drugaricu o čemu se radi. Ona kaže: jedna cela korpa puna robe košta samo pet evra. Dakle ljudi se guraju oko stvari, toalet papira, hanzaplasta ili sveća i pune svoje korpe dupke za pet evra. Ne vidim šta je u korpama. Bežim što dalje.

Iz biroa: “Možda da kupimo tu nespresso mašinu? Mislim, ona tako lepo izgleda, a taman bi stajala na našem šanku gde je zgodno. Ni ja ni moja žena ne pijemo kafu, ali baš bi lepo izgledala na tom mestu, pa možda bi neko hteo da pije, na primer kad imamo goste? Mi pijemo kafu jednom mesečno, ali kad je mašina baš lepa i pristaje fino uz šank, a nije ni skupa. Mislim da ćemo da je kupimo…”

I još jedan biser iz biroa: “Ako ideš na primer često na masažu onda ti se dodatno osiguranje isplati. Platiš samo 15 evra mesečno i možeš da ideš na masaže koliko ti volja.. Ili na primer , često popravljaš zube. Onda uzmeš dodatno osiguranje za zube pa ti sve pokriva zdravstveno. A ja sam eto uzeo i ono za slučaj da ostanem nepokretan invalid pa da ne mogu da radim. E onda ti upada to dodatno osiguranje pa dobijaš platu iako ne radiš. Da, da, ceo tvoj život! I za naočare imam dodatno. Lepo svake druge godine mogu da kupim naočare i to mi je sve pokriveno, jako dobra stvar, ti treba isto da uzmeš… ”

A ima i ona druga strana, inspirisano jednim razgovorom: “Ne, mi ne idemo nikad u restorane, restoranska hrana je nezdrava. U bioskop ne idemo takođe uopšte. A i zašto bi išli?  Imaš sve na televiziji, a i besplatno je. U pekari hleb? Ne, nipošto, mi kupujemo samo hleb iz supermarketa, pekare su skupe i precenjene.”

 

 

 

Posted in Bielefeld | 5 Comments