O voznji i citanju

Moram da se pohvalim. Uspela sam da postanem normalan vozac, sto znaci:

  • da ne moram petnaest puta u wc pre nego sto sednem u auto,
  • da se ne preznojavam dok preticem kolonu kamiona
  • i da svuda znam da se uparkiram (izuzecemo neprijatnosti sporosti uparkiravanja, time se ne ponosim).

Cak sam  sama (iz nuzde) dodala neke napredne tehnoloske elemente, tako da od potpuno primitivnih kola, imam  pravi hi-fi uredjaj. Naime, moj odavno zaboravljeni ipod posluzio je kao muzicki plejer, i dok jezdim putevima severne Nemacke, slusam hitove koje sam nekada davno uspela da skinem sa neta, besplatno, dok je to jos moglo. (slava mu-vremenu). Ovde ako bih pokusala ista da skinem, stigao bi mi kurirskom sluzbom u roku od sat vremena racun za uplatu, na sumu xy, zbog krsenja zakona. Tako da sam tu rabotu, nazalost, batalila.

Nije samo ipod nasao novu namenu, nego sam pronasla  i bluetooth koji srece li, moze da se uglavi u taj moj jedini ulaz za slusalice :). I sada cak uspevam da telefoniram,  beskontaktno i da se javljam na pozive a da ne pipnem telefon. To mi je hit!

Prilicno sam iznenadjena da postoje vozaci koji su losiji od mene. I tome se cudim svaki dan. I da takvi ljudi sednu u automobil i voze, iako voze uzasno, samo mi potvrdjuje, da sve ove godine, moji strahovi nisu niposto bili uzaludni. Svet je prepun ludaka na ulicama, koji jedva cekaju nekog da ucmekaju, u to sam ubedjena.

Svi me pitaju sta radim, sto se ne javljam. A ja – citam. Eto, nista drugo ne radim. Citam dok me oci ne zabole, dok mi se ne zamagli pogled, dok se kapci sami ne spuste, dok ne zaspim u sedecem polozaju a kindle mi ispadne iz ruku. Eto zato ne pisem. Da li zbog korone ili zato sto sam postala opasni ovisnik, ove godine, do sad, procitah 22 knjige. Sve mi se cini da cu dogurati do 40, kako je krenulo. Kada dobijem poziv za neko dogadjanje, meni u glavi krene da radi sat, te kada cu doci kuci, te koliko cu moci taj dan da citam, i da li cu uspeti uopste, i da li mogu ranije da odem a da se niko ne uvredi. Znam, treba se druziti, mi smo drustvena bica, ali to kad sednem uvece, uzmem knjigu u ruke i krenem u neke druge svetove, to je trenutni spas. Ni dosadan posao, ni stres, ni lose vesti- ma niko mi nista ne moze!

A sada – knjigu u ruke!

Posted in Bielefeld | Leave a comment

Vestica

Imate li ponekad prorocanske snove? Ja se secam jednoga koji se…pa recimo u potpunosti ostvario. Bio je to san koji tada niko ne bi mogao ni da pretpostavi da bi mogao da se dogodi, nadrealan i jeziv.

Vracam se od zubara i sedam u autobus. Posmatram grad kroz prozor i kao i uvek,  upucujem se ka mostu. A onda, vozac skrece levo od mesta na kome je bio most, na jedan sporedni prelaz, koji izgleda kao da je neko nasuo zemlju preko Dunava, i napravio jedan uzan prolaz preko reke. Autobus jedva uspeva da se krece, ljulja se levo-desno, Dunav zapljuskuje tockove, ja sam u panici jer mi ta konstrukcija deluje nesigurno, ne razumem gde je nestao most, i zasto se vozimo ovim improvizovanim nasipom. Secam se straha da cemo upasti u vodu, i da je sve vrlo klimavo i nestabilno.

Takvi snovi mi uvek ostanu u secanju. Nekoliko meseci kasnije, most je zaista nestao, i mi smo se zaista vozili po Dunavu, po rasklimatanoj konstrukciji. Sada zapisujem snove, da imam dokaz, da sam vestica.

Posted in Bielefeld | Leave a comment

Kako me je korona naucila da vozim kola

Kupila sam auto. Ja, kojoj sama pomisao na voznju izaziva potoke znoja  ispod pazuha, ubrzano kucanje srca i anksiozne napade. Ja, koja ne bi ni trotinet znala da uparkira. Ja, kojoj je jedini siguran parking livada, bez drveca molicu lepo u blizini. Ja, zakleti vozac bicikla i prekaljeni pesak.

Ali korona nas je sve ponesto naucila: nekoga kako da kuva, nekoga strpljenju, a mene voznji. Mislim, vozim ja, kao, vec godinama, ali voziti tudj auto nema puno veze sa voznjom, pogotovo kada vam neko kao kopilot sve vreme daje zadatke i navigira.

Prvo putesetstvije je izgledalo ovako: odlazak u wc tri puta, ulazak u kola, proveravanje rute jedno trinaest puta, a onda posle kratkog razmisljanja, ipak, izlazak iz kola pa opet na piš, za svaki slucaj, nikad se ne zna. Izabrala sam dan, jednu subotu usred lockdowna, kada nista nije radilo, tek je svanulo, i time sebi zagarantovala potpuno prazne ulice. I tako i bi. Jezdila sam autoputem potpuno sama, tek poneka kola jednom u petnaest minuta. I stignem ja na odrediste, na moju veliku radost. Mislim da sam bila u stanju potpune meditacije. Za mene nista nije postojalo sem tog puta i svesnosti o sebi da ja zaista sama vozim kola. Ta misao mi je toliko i dalje apstraktna da se  svaki put iznenadim kad stignem na odrediste u jednom komadu. Za mene je voznja izuzetno opasna rabota. Onako, osecam se kao u rollercoasteru. Mislim, juriti sa 120km/h u komadu lima, nikako nije zdravo. Znam, avioni su jos gori, sedenje u stolici na nebu nikako ne odgovara zakonima fizike, ali onaj ko pilotira je profesionalac koji zna sta radi, a ne neko kao ja, ko svaku voznju poistovecuje sa ulaskom u gulag na najmanje deset godina. Moj cilj za 2021-da mi voznja postane rutina. Zavidim onima sto piju kafu, i voze. I ja bih da pijem kafu i vozim! Ili na primer, duvaju nos u maramicu i voze. Moje najvece dostignuce multitaskinga u kolima  je da prebacim radio stanicu sa 2 na 1, ili da podesim grejanje.

No vratimo se nocnoj mori svakog vozaca-pocetnika, sam ako se ne prezivate Sumaher.  Na listi najomrazenijih stvari u mom zivotu,  parkiranje  je br.1.

Tako sam se prvi dan posle 6 nedelja rada od kuce, zaputila u biro. Ovo nikada nisam mislila da cu izgovoriti, ali: ja se zaista radujem vec danima odlasku u ofis! Nema vise helanki i rastegnutih starih majica “za-po-kuci”! Nema vise masne kose jer se internet stedi pa nemam video-call-ove vec samo audio. Meni ocigledno fali rutina u zivotu, a ne razvlacenje sa sofe na radnu stolicu, a sa radne na kuhinjsku, i tako po citav dan. Sve mi se to smucilo, te eto mene jutros na putu za posao-kolima. Jako sam ponosna da sama vozim kola, da li sam to vec spomenula.? Necemo naravno puno pricati o tome da su mi duga svetla bila ukljucena danima, i da sam ablendovanje ostalih ucesnika u saobracaju okarakterisala jednom recju: Ludaci! (a ludak sam ocigledno bila JA). To cu pripisati pocetnickim greskama, i zaista se sramim. Minuta cutanja.

Do posla je sve teklo glatko, no sto se moje omiljene rabote – parkiranja tice, tu sam malko zakazala. Koliko god ja zelela u nasoj garazi da parkiram, ovaj prvi put se nisam usudila. Kukavica sam. Znam, znam, vezbom se postaje majstor iliti Übung macht den Meister, ali ja stvarno ne mogu da se stavljam u stres dok neko iza mene nestrpljivo ceka da se uparkira a ja se na najprostijem mestu uparkiravam deset minuta. Srecom pa postoji nekih 300m od biroa jedan otvoreni parking, gde nema zive duse, zato sto je toliko daleko, tako da sam “uspela” bravo-ja, da se na praznom parkingu smestim. Stvarno sam ponosna (not). Bice od mene jednog dana vozac, videcete. Samo malo da se utreniram. ;)

 

 

Posted in Bielefeld | 2 Comments

Onaj dan kad jedva cekate da dodjete kuci i isplacete se

Ovog puta nisam ni slutila  da mi taj dan dolazi. To se desava tako, povremeno, kad me mlatnu hormoni, ili kad se skupe nekoliko dogadjaja koji me negde jako uzdrmaju. I tu krenem samo odjednom da cmizdrim, iz vedra neba.

Vece je. Na peronu nema zive duse. Dok izlazim iz voza vidim coveka u kolicima koji vice nesto nerazumljivo. Vidi se da je covek ocajan ali peron je potpuno prazan. Dolazim do njega i pitam ga o cemu se radi. On zeli da sidje sa perona na stanicu, u grad, ali je lift u kvaru. Postoje samo pokretne stepenice na koje on u kolicima ne moze. Da li bih ja mogla nekoga da pozovem, da ga prenesu. Ja jurim stepenicama na stanicu, nedelja je, nema nigde nikoga. Na jedvite jade nalazim uniformisanu osobu, i molim je da podje sa mnom, da mi pomogne. Ona iznervirana, zove na voki-toki, mora da sam joj poremetila planove za raniji izlazak s posla. Kaze, za 10 minuta ce ga neko spustiti. Ja jurim do coveka gore, na peronu, da mu kazem da pomoc dolazi. Vidim da se malo smirio, i ostavljam ga tako da ceka na pomoc.

Gledam 24 minuta gde se jedna beba leci sms porukama. A beba ima 12 kilograma a samo do 13 kilograma moze da se leci tim nekim uzasno skupim lekom.  I sad majka ne zna da li da dete namerno izgladnjuje jer je to i jedina nada za to dete da se izleci, dok se ne skupe pare, i cela ta prica je toliko uzasna da ja cmizdrim, na samom pocetku emisije. I cmizdrim jos malo, pa se smirim.

Onda mi se na shuffle okrene nebeska tema i ja se setim kako je Vlada Divljan vec davno umro, i to me takodje pokosi, pa sa kombinacijom tog deteta sto se leci, i sa covekom koji sam putuje nedeljom u kolicima ja krecem da ridam kao da nema sutra. Eto takav dan mi je dosao.

Posted in Bielefeld | 2 Comments

Kako mi je joga spasila zivot ( a i moral)

Pre nekoliko godina prozivljavala sam pakao na emotivnom planu. Em sto sam i sama bila nesredjena i nesposobna za vezu, vec sam upoznala nekoga ko mi nikako nije odgovarao. Taj neko se javljao kad njemu odgovara, a umeo je da ispari i na po nekoliko  dana. Jednom je nestao citavih nedelju dana a ja sam posumnjala da je mozda umro (inace svako ko mi se ne javi nekoliko dana, ja posumnjam na smrt, to mi je mana). E pa nije umro (a bolje bi mu bilo) vec  sam saznala da je otisao spontano u Egipat da nadje sebe. Onaj fazon: idem u manastrir, ili da putujem oko sveta, ili pak u Egipat da pronadjem smisao zivota  a usput se i okupam u crvenom moru. Tu  sam vec trebala da povucem rucnu kocnicu, ali zena je ponekad luda i blesava a ja sam bila i jedno i drugo te sam odlucila da jadan covek treba da da sebi oduska: svakom dodje zuta minuta. Naravno da nisam upoznala nikoga od prijatelja, rodbine, kolega, ama bas nikoga ko sa tom osobom ima kontakata. U nekim momentima mislim da sam tog lika izmislila, toliko mi je neverovatno da neko takav postoji. I tako smo se igrali macke i misa i uopste nista tu nije valjalo, od samog starta sve dok se ja ne upisah na jogu.

Krenem ja potpuno spontano da pohadjam casove joge, prvo dvaput nedeljno da bi to preraslo u skoro pobozno svakodnevno vezbanje. Ako kojim slucajem nisam bila u joga studiju, bacala bih se posla posla na joga prostirku i istezala se do besvesti. Taj moj jogin vam je jedan fenomenalan tip. Uz svaku vezbu on bi govorio koje su dobrobiti, kako na emocionalnom tako i na fizickom planu. Na primer, za uvrtanje u sedecem polozaju, ovako nekako:

Ova vezba je bitna za vase samopouzdanje i snagu. Iako ponekad izgleda kao da vas svakodnevica poklopi i pogrbi, uspravite se i ostanite verni svojim moralnim vrednostima!

I sad kad takvo nesto cujes nekoliko puta krenes stvarno da se preispitujes na sta bi moglo da se primeni. I meni tu klikne da ja nikako ne zelim to sto taj tip zeli, i da sam ja sama krojac svoje sudbine, i da sve to komplet nista meni ne treba.

Eto kako me je joga spasila da ne zabrazdim u jos mracnije vode iz kojih bi se bilo jako tesko izvuci. Na jogu i dalje idem. Od tipa ne znam ni gde je ni sta je a i ko ga j…! ;)

uvrtanje

 

 

Posted in Bielefeld | 5 Comments