U nemačkom vozu, moram priznati da sam lošije spavala nego u ruskom. Klima-uređaj je iz meni nepoznatog razloga bio uključen cele noći, iako je napolju bilo cirka 8C. Dobije se jedno ćebe i jedan čaršav, pa se zamotaš i moliš boga da se ne prehladiš od duvanja klime. U kupeu smo bili ja i jedna holandska porodica.
Od svega sto sam u Kopenhagenu videla i radila, najzanimljiviji su mi bili ljudi s kojima sam ta dva dana provela. Kad se sa nekim od prvog momenta razumeš u svakom pogledu onda i priča teče kao da smo se svi poznavali ko zna koliko dugo.U stvarnosti, upoznala sam ih prvog dana Kopenhagena. Divni, spontani, otvoreni ljudi. Baš ono sve što mi fali ovde gde sam… Pomislila sam čak da to više ne postoji i da mora da je u meni problem. Srećom nije. Postoje ljudi slični meni, tamo negde…
Kad imam tako malo vremena za jedan grad moje razgledanje se sastoji u sledećem:
- prošetam se centrom
- vidim znamenitosti najbitnije, onako baš kao iz turističkog vodiča
- popijem kafu i ručam negde
- uveče obavezno izađem u kafanu ili klub i
- posetim neki park.
Tako su izgledala i ova dva dana. S tim da je opet društvo bilo idealno pa je cela ta tura dobila jedan zabavniji karakter. Nije postojao nikakav poseban plan, prosto se upijao grad i atmosfera.
Kako je Bill Bryson u Neither here nor there, opisao Dance kao najlepši narod Evrope, pokušavala sam da proverim ovu činjenicu neprestano piljeći u prolaznike. Možda je u pitanju bio vikend, pa je gomila turista jurcala ulicama, a možda je cela ta fama o Dancima kao najlepšim evropljanima potpuno precenjana, ja sam videla jedan prosek. Ne kažem da ih nema lepih, ali ima lepih na taj način i drugde.
Po još nečemu je Kopenhagen prvi u Evropi, a to je po broju biciklista. To se odmah primeti – svi su na biciklima, i bicikli su na sve strane. Postoje velike garaže za bicikle po centru, staze su u svakoj ulici, gdegod se okrenete videćete bicikle, ili kako su voženi ili kako stoje negde na trotoaru, privezani za saobraćajni znak, ogradu, štagod.
To što je napolju bilo oko 10C i duvala vetrina, nije Dance ni najmanje odvratilo od toga da dan provedu napolju. Sedelo se po parkovima i piknikovalo, u baštama kafića a mi smo se kao miševi krili unutra, u lepo zagrejanom. Nisam htela da izgledam smešno u kapi i rukavicama jer pobogu-maj je, i proleće je!
Svi severnjački narodi su slični. Kao i rusi, na prvi znak sunca, oblače se u najtanje jaknice i suknjice, a nekoliko osoba je viđeno i u japankama. Dok sam ja maramu vezivala oko vrata što jače. Kopenhagen sam napustila potpuno prehlađena ali u dobrom raspoloženju, i sa lepim uspomenama.
A ova pšenica, je novi dizajn koji slavi prelazak na nemački hosting i nemački domen, i tu se i moja veza sa Rusijom definitivno završava. 
Odsad je elektrokuhinja i u blogosferi u Nemačkoj. Dok ne nađem neku sliku koja odgovara raspoloženju, njihaće se žito.
A za kraj malo disko muzike, za ovaj dosadni dan:
