Gde mi ode dan?

Ponekad mislim da bih trebala da vodim privatan dnevnik, onaj u koji zapisujes svaki dan, kako bi se i ovakvih dana secao kad se nista po milim bogom nije desilo, ili kad su se desile samo nekakve silne gluposti. To je potroseno vreme a ne znas ni gde ni kako je otislo, i kad pogledas unazad ipak je to tvoje zivotno vreme koje je neumitno isteklo. Nazalost.

Voznja na posao, istim busom kojim se uvek vozim. Devetedetpetica, isti ljudi sede unutra, napolju sipi neka kisica, onako jesenja. Kazu, od sutra ce biti opet leto. Onda dodjem na posao, tamo sve isto, sednes, nesto na kompu drndas, neke zidove i takoto, onda na rucak u kantinu koja je sada gora nego ikada, zato sto se cela firma renovira i pretumbava pa nemaju ni kuhinju nego nesto improvizuju, i peru sudove u wc-u. E posle tog polu-uzasnog rucka, sto sam ovaj put nekako uspela da svarim, dolazi na red jos malo rada, do nekih pet popodne kad krenem da gledam bus za natrag, a on kasni, paz ovo: 74 minute! Ima li u Srbiji da bus kasni 74 minute? Da, ali eventualno u ono najgore doba bede i sankcija. Dakle, ne uzimam moj kratkovozni bus kojim stizem tacno na jogu, vec neki koji voza preko sedam gora i sedam mora, tako da na jogu kasnim bar pola sata te ni ne pokusavam da stignem.

Sama kod kuce improvizujem joga-cas, gledam moju youtube-joginku koja se samo smeska i lepotica je prava i sve joj je super, drzi jogu od Balija do Maldiva, od Berlina, do Johanesburga, na sve nekim kul mestima. Uradim stoj na glavi. To je valjda najbolje sto mi se danas desilo.

Onda sebi nesto napravim za klopu, popricam na dva tri chat-a i onda je vec 21:30 kad uzmem dve kosulje da peglam i evo sada je 22 sata, i kao zrela sam za krevet. Sta sam danas radila? Nista. Stoj na glavi. Eto.

Kakav dan.

Posted in Bielefeld | 5 Comments

Tri crtice

Maj je jedan divan mesec u Nemackoj zato sto se malo-malo pa ne radi.Prvi maj je super. Prvog maja se ne izlazi na rostiljanje kao kod nas (ovde se rostilja svaki bogovetni dan na balkonima), nego se ujutru, od rane zore krene sa tzv. Böllerwagen-om kroz komsiluk/prirodu/selo/grad, na kome je zvucnik sa koga nesto tresti, a pored te (z)vucne konstrukcije je grupica mladih  koja-sta bi radila-od same zore cirka nesto. Najbolje se pije pivo od 9 ujutru, a zatim se prelazi na zesce ‘kurze’ iliti kratko. Dakle, rakija, i tako neke mesavine zelenkaste i crvenkaste koje se tako i zovu: grüne und rote (u Nemaca je sve vrlo logicno). Ima i nekih kao protesta sindikalnih na kojima su obicno tako neki polu-hipici i eko-tipusi s kojima ja bas nemam nista zajednicko. Ali cela lepota je u ne-radjenju.

Moja jutra izgledaju fenomenalno. Posto je lepo vreme stiglo citava dva meseca ranije sad uspevam  i pre posla da sednem na terasu i popijem kafu. Zato sam naravno 15 minuta kasnije na poslu, alikako da odolim ovom luksuzu (ne pada kisa vec danima!). Uvece sunce sija do 9 sati, a ja se onda ubacim u bikini i pretvaram se  da sam na Siciliji. Efekat se pojacava kad namazem ruke kokosovim uljem, onda zatvorim oci, i skoro da cujem i more.

Uvece negujem rituale pre odlaska u krevet-rekla gospodja kod koje sam na online kursu protiv nesanice. Prvo idu vezbe opustanja, zatim se proteruje mobilni iz spavace sobe, i nema gledanja na sat sve dok se ne ustane ujutru. Alarm cujem i iz hodnika jer ja sam kao zec, spavam sa otvorenim ocima i cujem svaki susanj. Vodim dnevnik spavanja, sto svakome preporucujem ko se muci sa nesaniciom, i tu zapisujem kad sam zaspala, koliko sam bila budna, kad sam ustala itd. Sve po osecaju, nema gledanje na sat. Sanjam, vise nego inace. Ili se mozda samo secam snova jer ih zapisujem svako jutro. Podjednako su bolidni kao i ranije. Na primer, pre neku noc, sanjala sam da mi je Melanija Tramp prijateljica, i da sam ja kod Trampovih u gostima. I svako svakog zove ‘kraljem’, svi sinovi se dozivaju sa ‘kralju’ . Melanija je bila metar i frtalj zenica, i ja se kao s njom setam po nekim sumama. I tako neke budalastine. Nadam se da snovi nemaju nikakvo znacenje jer bih u protivnom stvarno trebala da se zabrinem za svoje psihicko zdravlje.

 

 

 

Posted in nesanica | Tagged | 1 Comment

Кад се вратиш у Немачку усред празника

Понекад се самој себи зачудим како сам била паметна и како сам ја-пре одмора мислила на мене-после одмора. Знала сам да се враћам у тзв. празнично гробље где ниједна радња не ради два дана па ме је дочекао пун фрижидер дивног намаза од белог пасуља и парадајза, тегла киселих краставаца и мармелада – шта више пожелети за доручак? А за ручак ме чекају филеи лососа у замрзивачу (опет хвала мени – пре одмора) плус, за сутра биће тестенине са пестом.

Алергија коју сам покупила на Балкану се овде, наравно, повукла јер сам са плус 20 степени сишла у плус 3, са све снегом, тако да овај ускрс више личи на божић, али кога то уопште занима, ја нити славим један нити други, изигноришем све те њихове празнике и осећам се као прави бунтовник. Имам времена да  (напокон, срамота ме) очистим стан. Ако кренем да усисавам од ране зоре, помислиће комшије да сам антихрист, али уствари моје прве комшије су Филипинци, они се неће бунити, а друге комшије неки средовечни (и ја сам средовечна) учитељски хипи-пар, који су вероватно и по овом невремену негде на планинарењу или возе бицикл, или кампују). Тако ми бар изгледају. Усисивачу, бићеш данас у пуној снази!

Била сам први пут код педикира. Мислим да је цела та фрка око маникира/педикира помало надувана јер сам ја присталица уради-сам козметичких третмана. Океј, ко има курије око или шта-ти- ја-знам-шта-се-све-може искомпликовати на копитима, али ко је као ја да му треба мало масажице плус освежење за летње месеце (који, верујем, сигурно ће једног дана доћи) може све и сам да уради. Биле су две раднице а ја сам се наравно молила да ми дође она финија, ал пошто сам ја среће курате, дошла ми је наравно месарка, те сам мислила остаћу и без коже на петама а и без прстију на ногама, али се у неком моменту обуздала и оставила ми прсте на броју. Закључак је: време педикира нам неумитно долази, али док не дође бићу сама свој мајстор у кућној радиности!

Имам нове фантастичне минђуше, које онако фино светлуцају кроз косу, блинк блинк и само ми фали тепих црвени!

 

 

 

Posted in Bielefeld | Leave a comment

Duh iz kuhinje

Danas je ubedljivo najodvratniji dan sto se vremenskih prilika tice u Bielefeldu. Bljuzgavica plus ledeni vetar i dolazak (ponovni) zime i minus 10 koji predstoji ovog vikenda. Sve to ulepsava moj bronhitis koji sam dobila jer mi je cimerka na zimovanju uzivala da vetri po citavu noc kako bi imala ‘vazduha’ jer je  poznata stvar da ako ne otvoris prozor, ugusices se jer u sobi vlada vakuum. Tako da se mucim sa polutuberkuloznim kasljanjem, ljudi se sklanjaju od mene na ulici, a i u gradskom prevozu (ima to svoje prednosti kod kolega koji te nerviraju, da se eto i oni sklanjaju, ziveli!)

Ako duhovi postoje, onda  jedan sasvim sigurno obitava u mojim kuhinjskim elementima. Dok se opusteno nalivam slovackom supom od belog luka (protiv bronhitisa), levo od mene, na neka dva metra se cuju zvukovi. Nije ringla, nije ni rerna, sve je iskljuceno. S vremena na vreme samo cujes brum. I to je to. Onda opet jedno brum. Ja oprezno pogledavam ka kuhinji, nijedna se serpa nije preturila, nista se ne desava, ravnoteza vlada i dalje, ali se cuju zvuci. Neka ga, nek se igra sa sudovima, ako vec nema nista pametnije da radi.

Budim se svake noci redovno u 4:30. To nije nista strasno jer sam se ranije budila i ranije i ostajala budna po citavu noc, sve do jutra. Sad jednom nocu buditi se nije bas nista posebno. Prihvatila sam svoju nesanicu kao da je to deo mene. Samo posmatram sta se desava. Koliko traje. Kada ode. I stvarno, kad tako krenes da gledas stvari iz nekog drugog ugla, onda i ta nesanica ne izgleda nista strasno. Posle nekih 15 min zaspim , sto pomocu meditacije sto pomocu dosade. (Sta raditi u 4:30 nocu, pobogu?)

 

sleepless

 

 

 

 

Posted in Bielefeld | Leave a comment

Februarski post

  1. Noge mi se smrzle u birou, nemacki se stedi na svemu, pa i na grejanju. Resenje svih problema u vidu futmasaza, sad su noge em vrele em dva broja manje. U cipelama landaram, u glavi vrludam.
  2. Vecernji obrok u vidu ostataka od jucerasnje cvekle i modifikacija sa heljdom i uljem od bundeve. Razmisljam da li  jos nesto da smazem. (Najedoh se gumenih bombona, sakrijte ih od  mene, to je zlo, zlo a ja sam ovisnik!)
  3. Ne mora se sa svakim biti dobar i svakom se smesiti. Jer kad se ne nasmesis misle da si ozbiljan pa te tako i tretiraju. Nema za-je-bancije.

don t care

 

Posted in Bielefeld | Leave a comment