Kako se jede u Bolonji (best of & worst of)

Bila sam malo u Italiji, tek da provirim. Ekspres-tura kroz Bolonju, Modenu I Firencu. Kao i uvek, u Italiji se dobro jede, pomalo previse testa i pizza ali u svakom slucaju mnogo bolje nego u Nemackoj (pomfrit, gospodja Virsla i gospodin Döner kod turcina kao obavezno nacionalno jelo).

Tornjevi BolonjeBolonja je poznata po svojoj kuhinji, naime, tamo su izmisljeni torteloni ( da, sa O), a tortelini mu dodju mali torteloni. Plus mortadela a parma sunka i parmezan su iz okoline, tako da Bolonjani, sta rade u slobodno vreme: jedu. To jos nisam dozivela u Italiji – svi restorani su bili dupke puni, ceka se u redu po pola sata za sto ako imate srece, a ako nemate srece, ostaje vam pizza to go kao opcija jer svi ostali sire ruke i kazu da su prebukirani. Na svakom koraku je po restoran, ima se utisak da svi jedu po citav dan, i da se u vecem delu zivot vrti oko hrane.

Za novogodisnje vece smo pomalo potcenili situaciju sa restoranima, i zavrsili u jedinom  koji je jos imao slobodnoh mesta (OPREZ, OPREZ). Na internetu je imao puna 2.6 boda od 5, sto mu dodje poprilicno jadan skor. Ali! Mi cemo to sami da proverimo, na svojoj kozi, jer,  sta zna masa, sta je dobra klopa! I tako zavrsismo u najgorem restoranu svih vremena u Bolonji, za novogodisnje vece. Glavni kuvar i vlasnik se drao na svoje osoblje dok je ovo uzimalo narudzbe, popravljao stolnjake i brisao vinske case, umesto da se bavi, na primer, kuvanjem. Bar desetak ljudi je cekalo na vratima, diskutovalo se oko necega vrlo zustro, svi su bili nervozni i razdrazeni, atmosfera za 1. Nas je to sve poprilicno zabavljalo, i eto posluzilo nam da verujemo ocenama na guglu, u buducnosti. Ja sam dobila nekih pet tortelona sa pecurkama, bez ikakvog ukusa, bez soli, bez zacina, aranzirani potpuno  bezosecajno na tanjiru. Moj saputnik je dobio neko svinjsko meso, to je valjda trebalo da bude gulas, a ispalo je 4 komadica svinje sa salencetom u supici od nicega, isto tako bez soli, bibera, bez ikakvog povrca, bukvalno to neko meso loseg izgleda u supi. Najedosmo se buva i dasaka. Kuvar na podsetnici ima zvanje: Il Dottore. Ponavljam, kuvar. (!?)

Sledeceg dana smo, kako to uvek biva, sasvim slucajno naleteli na restoran u sporednoj ulici, ni ne sluteci da cemo odlicno jesti. A gladni i od prethodne veceri prilicno razocarani. Ja sam opet narucila tortelone, jer kad si u Bolonji, budi Bolonjac, i bili su sve ono sto ovi prethodni nisu bili. I ukus, i optika, i kolicina, i usluga na nivou, kuvar koji ide od stola do stola da pozdravi licno goste. A posto je sve bilo odlicno, odlucili smo se za dezert. Za dezert se narucuje kod sefa od dezerta! Tako nam se predstavio. Chef of desert! Kod sefa smo narucili panakotu i tiramisu i imali orgazmicki dozivljaj koji je trajao bar 10 min.

I tako smo u roku od 24 sata jeli najbolje i najgore jelo u Bolonji. Naravoucenije:

  • verujte guglovim ocenama
  • ne verujte il Dottore-kuvarima
  • iz losih iskustava napravite pricu. Jer dobra iskustva su dosadne price.

Bon Appetit!

 

Posted in putovanja | Tagged , | Leave a comment

Bez-šećerno

Januar je kod mene sad već tradicionalno mesec bez šećera. Počela sam (ne)slavno. Decembar je jedan od najužasnijih meseci što se zdravlja i održavanja dobre linije tiče. Na sve strane te obasipaju kolačima, čokoladama, peče se i kuva se do besvesti, pa još proslave sa firmom, pije se i ždere kao da nema sutra. A ko tome odoli, svaka mu čast. Pri tome mi dobijamo tone vina i poklona u firmi (ove godina nešto manje nego inače, al opet!), tako da su idealne predispozicije za debljanje tu. Ja se svaki put iznenadim kako u decembru ne završim u hitnoj zbog iznenadne pojave dijabetesa.

Moj joga učitelj naravno upravo u decembru svake godina tradicionalno pravi pauzu na Lanzaroteu, i time mi ni najmanje ne pomaže. Zamenjuju  ga neke mlađahne joginke koje ne mogu ni da mu primirišu, a ja sam jako izbirljiva i samo bih se jedila da moram njih da gledam kako, po mom mišljenju, nemaju pojma. I tako se lepe kilogrami, bez joge, i sa puno slatkiša, divota.

Onda se pojedu slatkiši, sve što sam podobijala, toliko da mi se sve smuči,  i zvanični mesec bez šećera može da počne!

Ovogodišnja novogodišnja odluka:

  • više kuvati i nositi na posao, i ne jesti u kantini te njihove podrig-bućkuriše

Skromno, ali dovoljno.

 

Posted in Bielefeld | Leave a comment

Život (ne) počinje u četrdesetoj

Neki kazu da zivot pocinje u cetrdesetoj, ali ja to vidim kao jednu vrstu ironije, u mom slucaju. Kada zakoracite u cetrdesetu, pocinje vreme raspada i fizickog sunovrata. Nista ja ne dajem, ni pet para, na one izreke ocajnika tipa: mlad si onoliko koliko se mlad osecas. Ja se osecam vec zrelom za penziju, kako na fizickom tako i na emocionalnom planu.

Ova godina je pocela fantasticno, a iza mene su vec dve operacije (ceo zivot nisam imala nijednu operaciju, pa mi se zivot sada sveti za sve te godine zdravlja i bezbriznosti). Prvo je usledio jedan opak zahvat na zubu, koji ni ne znam da li ima prevod na srpski, a nemacka verzija mu je : Wurzelspitzenresektion (bez zezanja, jedna je rec u pitanju i znaci otprilike, odstranjivanje vrha korena zuba) i tu sam se napatila toliko da nisam jela jedno mesec dana na desnoj strani vilice jer sam mislila da mi zubi komplet ispadaju, takav je osecaj bio posle operacije. Potpuno sam sigurna da mi taj zahvat nista dobro  nije doneo, i da cu svakako zavrsiti kao moja baba sa vestackom vilicom u nekom momentu, i da ce mi svi zubi kad-tad ispasti, iako ih cistim u sitna crevca. Ipak mi sada zivimo mnogo duze nego pre, na primer, 100 godina, i u nekom momentu mora da krene i taj zadah raspada, pa sto se ne bi uhvatio na zubima kao vesnicima starosti.

Druga operacija mi je donela snove ludje nego sto sam ih ikada imala. A to znam jer ih zapisujem vec nekoliko meseci, redovno. Pa kad krenem da ih citam, kao da sam zasla u neki bolesni svet Murakamija kombinovanog sa Daglasom Adamsom a zacinjenog Edgar Alan Poom. Poslednje sto sam zapisala je ovo:

Mama, sestra, ja i Lawrence smo u Grckoj na nekom ostrvu. Lawrence je velicina gumi-medvedica i moja sestra ga pere u Koka-Koli. Ja joj kazem: jooj pa nemoj u Koka-Koli, al ona ga ipak tako opere, i on krene da se povecava do neke normalne velicine, i krene da dise.

Krivim totalnu anesteziju za ovaj izrazito bizaran san. Koliko sam imala strah od narkoze, toliko je sve proslo glatko da se i dalje cudim, zasto sam se toliko bojala. A doktori su bili em fini, em lepi, kao iz neke od onih ‘ER’ serija, o fensi doktorima u americkim bolnicama na celu sa Klunijem. Posto ja volim sebe da posmatram u raznim momentima svesnosti, eto, pisem o snovima, i to mu je neka druga ‘svest’ tako sam sebe posmatrala za vreme anestezije, ali daleko nisam stigla, posto to cudo deluje u roku od 4 sekunde. Pre nego sto su me uspavali rekose mi da mislim na nesto lepo a ja sam rekla: na lepo vreme u Bilefeldu. Onda je doca stavio lek i i u roku od 4 sekunde sam zaspala, rekavsi: ‘sad osecam lek’, bez borbe.

Dok tako kontempliram o zivotu i prolaznosti, odvrnem UB40 koji su mi sada sjajni, pa pevam po stanu.  A na jogu mogu za dve nedelje, to ce sigurno da me izvuce. Za sada sam mrgud.

 

Posted in Bielefeld | 3 Comments

Najgore je kad si cicija!

Nema nista gore nego biti cicija. E sad to se ovde u Nemackoj kulturi ne kaze cicija, nego se kaze on/ona je stedljiva. To je ovde jedna izuzetno pozitivna osobina. A zasto mi je to palo na pamet? Sve je pocelo sa kolacima.

Mi imamo jednu tradiciju u birou da se petkom jedu kolaci, svakog petka u 10 ujutru. Skupi se ceo biro, i onda se njopaju kolaci, kao neki mali team-building event, vrlo je simpaticno, taman oko 10 ogladnis, a i da prekratis vreme do vikenda. Ko kupuje kolace odlucuje se na pocetku godine, na takozvanom kolac-kalendaru. Svaki petak se dodeli jednoj osobi i to te zakaci jedno tri puta godisnje. Da rezimiram, tri puta u godini, ili ispeces ili kupis kolace za nekih 16 dusa, i svi srecni i zadovoljni.

E sada nije svaki kolac-kolac. Ima ih ovakvih i onakvih. Ima na primer da se kupe u pekari, odlicni i mirisljavi, a ima i kad se sami ispeku, pa kakvi god da su, trud je vazan! Obicno su domaci jos i bolji nego iz pekare. Ali ima jedan tip kolaca koji niko ne voli. To su vam oni zapakovani u foliju iz Aldija, komad kosta 1 evro, kako ih otpakujes tako se raspadnu, a ako ih jos iseces, pretvore se u mrvice. Ukus im je nikakav, optika je mrljava, i uopste, sve to izgleda kao neka saka jada.

Tom sakom jada nas vec godinama svaki put nanovo obraduje moja omiljena koleginica. Nije da ja imam nesto protiv nje ali taj njen teror jeftinim kolacima koji traje sigurno 4 godine je od nje u mojim ocima napravio jednu vrlo nesimpaticnu osobu. To vam je onaj tip-jedinica, mama i tata su joj kupili prvo kola a onda i stan  i ne mora da digne dupe ni za sta u zivotu niti je ikada morala. Kada se udala, mi kao skupljali pare, sto je tradicija, al za sta smo njoj skupljali nije mi jasno. I tu nas je pocastila Aldijevim kolacima od 1 evra, tri komada, dakle za tri evra se isprsila za sopstvenu svadbu.

Na top listi omiljenih, nalazi se kolac sa makom. Ko taj kupi, osvojio je dodatne poene kod svih kolega. Ova se naravno prva nazdere po tri komada sa makom, sve mljackajuci i kao s radoscu uzvikivajuci: mmm mak! A kad dodje njen red onda nista mak nego usecereni dvopek. I ja sad te njene kolace debelo ignorisem, ni ne pojavim se. To je moja sopstvena vrsta tihog protesta.I bas me briga.

Eto, cemu drugom sluzi blog nego da opanjkavas kolege koji to nikada procitati nece ;)

Posted in Bielefeld | 3 Comments

Portugalija

23561836_10155800838507910_6124387467060235056_nBila sam u Portou, pre dve godine u novembru. Bilo je to neko blesavo vreme, trebalo mi je da proluftiram glavu, i srce, i da svedem neke misli.  Sama sam sela u avion i otisla na pet dana. Da se smirim i sredim. Da se naspavam, i da donesem neke odluke. Porto mi je ostao u divnom secanju, po visokim mostovima, po keju na kome je izgradjen stari grad, po jeftinoj a dobroj klopi, po odlicnoj kafi, po mirisu okeana u novembru, po velikim plazama i dugim promenadama. Po suncu i veselim ljudima. Po vetru. Svratila sam i do Koimbre i rekla sam da cu se vratiti. Ja gdegod odem pozelim da se vratim. U Koimbri sam otisla na Fado koncert i jela sam  sushi opet za male pare. Pa sam se prosetala rekom i fotografisala jesen.

okeanNedavno se vratih iz Lisabona. Tamo nisam bila sama. Nisam isla da donesem odluku niti da svedem misli, vec da se prvo dobro odmorim a drugo da se sunca nagledam, pa makar ono bilo i zubato. I tako i bi. Svake noci spavala bih 8-9 sati sto je za mene u normalnim uslovima prava retkost. U Lisabonu se odlicno spava. Ujutro se doruckovalo, pa bi se malo citalo uz caj a onda pravac akcija. Malo grad, pa malo plaza. Pa doza pesacenja i netaknute prirode, i litica iznad okeana, i opet tog plavog neba, i vetra. Pa ti pukne vidik na talase, i jos jednu stenu u moru, i tako ceo dan gledas te stene i more i lepo ti je. Meni neko da da talase da gledam ceo dan i malo plazma keksa da prezivim i nista mi drugo u zivotu ne treba.

U novembru je Lisabon ipak pomalo hladan. Portugalci nemaju centralno grejanje na sta smo svi mi naviknuti, nego se greju ili na nista, ili na klima uredjaj, sto i nije bas sjajno. U restoranima i kaficima nema nikakvog grejanja pa se spicavate gdegod da sednete. Ali je zato napolju divota. Na 15C u januaru preko dana, i nebom bez oblacka, mora malko hladnoce u kaficima da se istrpi.

Postoji taj neki rivalitet na liniji Porto-Lisabon. Porto je mali i sladak a Lisabon je veliki, bucan i vrlo turisticki. Ovo poslednje mu je najveca mana.

Mozda mi je Porto za nijansu miliji jer mislim da me je onomad spasao, kao neki prijatelj koji vam je puno pomogao dok ste se osecali bas, bas lose. A Lisabon, on vam je onaj poznanik koji vas je video u vasem najboljem izdanju, i ni ne zna da postoji i druga, mracna strana.

20190102_155954_001

 

Posted in Bielefeld | 6 Comments