O 40 knjiga

Ove protekle godine osim sto sam naucila da vozim (jej!), naucila sam i da cenim samocu. I to ohoho. Imala sam samoce, sto izabrane sto nametnute, ali nista mi nije smetala. Rad od kuce mesecima mi je prvo prijao, a onda je osecaj izolovanosti poceo da preovladava te sam u nekim momentima mislila da radim na nekoj fiktivnoj platformi i da sâm projekat nema veze sa stvarnoscu, a da to sto radim nema nikakvog smisla (da budemo iskreni, nije da i ovako ima puno smisla, al kad sam samcijat gledas u ekran onda jos manje…)

Ali u momentu kad bih iskljucila racunar, napravila veceru, i vrlo rano uvece shvatila da imam svo vreme sveta, sklupcala bih se na sofu i krenula da citam. I tako sam provodila 90% vremena koje je od dana preostalo. To je postala dnevna, nedeljna, mesecna i godisnja rutina, koje ne verujem da cu se uskoro resiti, jer rutina je potrebna da bi se, pa makar i vestacki, napravila struktura. A struktura je potrebna, da bi se funkcionisalo.

Nije da sam ciljano procitala 40 knjiga, vec je to nekako samo od sebe tako ispalo. Kad sam bila na 26. a bio je septembar, onda sam sama sebi rekla, “bas bi bila fino da zaokruzim godinu sa okruglim brojem”. I tako i bi. Ne mislim da je 40 neki veliki broj, postoje ljudi koje poznajem i koji citaju oko 120 knjiga godisnje, ali za mene je to rekord, znam da jeste, jer jos nikada nisam toliko dugo ostajala budna, samo da jos zavrsim to poglavlje…

Uvek sam citala puno i rado, a kad sam bila mladja sam se cak i mucila kroz knjige, i zavrsavala ih iako sam ih iz dna duse mrzela – takva vremena su proslost. Ako me ne veze knjiga na prvih par strana, ostavim je po strani i nikad joj se vise ne vratim, zadovoljna vremenom koje sam sebi ustedela. Onda pogledam lose ocene na internet-portalima, pa se jos dodatno nasladjujem da ima ljudi kao ja, koji tu-i-tu knjigu takodje nisu mogli da svare.

Kako sam postala profesionalac za sopstveno citanje, jer profesionalac se postaje ako se necemu sa strascu posvetite i puno vremena ulozite – nisam prakticno nijednu losu knjigu uzela u ruke. Vec na osnovu korica, pisca, preporuke, ili teksta na poledjini mogu da predvidim da li je knjiga za mene ili ne. Bilo je to 40 odlicnih knjiga, kojih se sve do jedne secam, a cak se secam i osecaja, dogadjaja koji su mi se u to vreme desavali, da li sam dobro spavala ili lose. Knjige su postale neka vrsta kalendara preko kojih sam se orijentisala. Nisu samo obelezavale dane i protok vremena, vec su mi ispunjavale potrebe. Na primer, u februaru mi je trebalo nesto sa zimom, nesto napeto, i onda sam slistila Donnu Tartt, i Tajnu istoriju. Posle nje sam bila u fazonu: jos zime i jos leda, i nesto o prezivljavanju u teskim uslovima, samo da bude hladno pa je usledila Isabelle Autissier i prica o prezivljavanju mladog para na antarktickom ostrvu a potom i sjajna knjiga austrijskog pisca Gerharda Jägera cija knjiga nema prevod na srpski ali me je toliko okovala u snezne nanose, da sam prezivljavala i sama lavine u alpskom selu, guglala 1951.godinu i informisala se o merama protiv lavina (ako me snadje, nikad se ne zna). Da sumiramo, bila sam na Antarktiku, u Alpima i na izmisljenom koledzu u Americi. I to sve u par dana. Tako sam citave godine zivela razne zivote, videla neverovatne pejzaze i prozivljavala kako katastrofe tako i istinsku srecu i cuda.

A samoca je postala odlican izgovor da pocnem da citam novu stranicu.

I bila mi je stvarno lepa ta 2021. godina.

Posted in Bielefeld | 5 Comments

O voznji i citanju

Moram da se pohvalim. Uspela sam da postanem normalan vozac, sto znaci:

  • da ne moram petnaest puta u wc pre nego sto sednem u auto,
  • da se ne preznojavam dok preticem kolonu kamiona
  • i da svuda znam da se uparkiram (izuzecemo neprijatnosti sporosti uparkiravanja, time se ne ponosim).

Cak sam  sama (iz nuzde) dodala neke napredne tehnoloske elemente, tako da od potpuno primitivnih kola, imam  pravi hi-fi uredjaj. Naime, moj odavno zaboravljeni ipod posluzio je kao muzicki plejer, i dok jezdim putevima severne Nemacke, slusam hitove koje sam nekada davno uspela da skinem sa neta, besplatno, dok je to jos moglo. (slava mu-vremenu). Ovde ako bih pokusala ista da skinem, stigao bi mi kurirskom sluzbom u roku od sat vremena racun za uplatu, na sumu xy, zbog krsenja zakona. Tako da sam tu rabotu, nazalost, batalila.

Nije samo ipod nasao novu namenu, nego sam pronasla  i bluetooth koji srece li, moze da se uglavi u taj moj jedini ulaz za slusalice :). I sada cak uspevam da telefoniram,  beskontaktno i da se javljam na pozive a da ne pipnem telefon. To mi je hit!

Prilicno sam iznenadjena da postoje vozaci koji su losiji od mene. I tome se cudim svaki dan. I da takvi ljudi sednu u automobil i voze, iako voze uzasno, samo mi potvrdjuje, da sve ove godine, moji strahovi nisu niposto bili uzaludni. Svet je prepun ludaka na ulicama, koji jedva cekaju nekog da ucmekaju, u to sam ubedjena.

Svi me pitaju sta radim, sto se ne javljam. A ja – citam. Eto, nista drugo ne radim. Citam dok me oci ne zabole, dok mi se ne zamagli pogled, dok se kapci sami ne spuste, dok ne zaspim u sedecem polozaju a kindle mi ispadne iz ruku. Eto zato ne pisem. Da li zbog korone ili zato sto sam postala opasni ovisnik, ove godine, do sad, procitah 22 knjige. Sve mi se cini da cu dogurati do 40, kako je krenulo. Kada dobijem poziv za neko dogadjanje, meni u glavi krene da radi sat, te kada cu doci kuci, te koliko cu moci taj dan da citam, i da li cu uspeti uopste, i da li mogu ranije da odem a da se niko ne uvredi. Znam, treba se druziti, mi smo drustvena bica, ali to kad sednem uvece, uzmem knjigu u ruke i krenem u neke druge svetove, to je trenutni spas. Ni dosadan posao, ni stres, ni lose vesti- ma niko mi nista ne moze!

A sada – knjigu u ruke!

Posted in Bielefeld | Leave a comment

Vestica

Imate li ponekad prorocanske snove? Ja se secam jednoga koji se…pa recimo u potpunosti ostvario. Bio je to san koji tada niko ne bi mogao ni da pretpostavi da bi mogao da se dogodi, nadrealan i jeziv.

Vracam se od zubara i sedam u autobus. Posmatram grad kroz prozor i kao i uvek,  upucujem se ka mostu. A onda, vozac skrece levo od mesta na kome je bio most, na jedan sporedni prelaz, koji izgleda kao da je neko nasuo zemlju preko Dunava, i napravio jedan uzan prolaz preko reke. Autobus jedva uspeva da se krece, ljulja se levo-desno, Dunav zapljuskuje tockove, ja sam u panici jer mi ta konstrukcija deluje nesigurno, ne razumem gde je nestao most, i zasto se vozimo ovim improvizovanim nasipom. Secam se straha da cemo upasti u vodu, i da je sve vrlo klimavo i nestabilno.

Takvi snovi mi uvek ostanu u secanju. Nekoliko meseci kasnije, most je zaista nestao, i mi smo se zaista vozili po Dunavu, po rasklimatanoj konstrukciji. Sada zapisujem snove, da imam dokaz, da sam vestica.

Posted in Bielefeld | Leave a comment

Kako me je korona naucila da vozim kola

Kupila sam auto. Ja, kojoj sama pomisao na voznju izaziva potoke znoja  ispod pazuha, ubrzano kucanje srca i anksiozne napade. Ja, koja ne bi ni trotinet znala da uparkira. Ja, kojoj je jedini siguran parking livada, bez drveca molicu lepo u blizini. Ja, zakleti vozac bicikla i prekaljeni pesak.

Ali korona nas je sve ponesto naucila: nekoga kako da kuva, nekoga strpljenju, a mene voznji. Mislim, vozim ja, kao, vec godinama, ali voziti tudj auto nema puno veze sa voznjom, pogotovo kada vam neko kao kopilot sve vreme daje zadatke i navigira.

Prvo putesetstvije je izgledalo ovako: odlazak u wc tri puta, ulazak u kola, proveravanje rute jedno trinaest puta, a onda posle kratkog razmisljanja, ipak, izlazak iz kola pa opet na piš, za svaki slucaj, nikad se ne zna. Izabrala sam dan, jednu subotu usred lockdowna, kada nista nije radilo, tek je svanulo, i time sebi zagarantovala potpuno prazne ulice. I tako i bi. Jezdila sam autoputem potpuno sama, tek poneka kola jednom u petnaest minuta. I stignem ja na odrediste, na moju veliku radost. Mislim da sam bila u stanju potpune meditacije. Za mene nista nije postojalo sem tog puta i svesnosti o sebi da ja zaista sama vozim kola. Ta misao mi je toliko i dalje apstraktna da se  svaki put iznenadim kad stignem na odrediste u jednom komadu. Za mene je voznja izuzetno opasna rabota. Onako, osecam se kao u rollercoasteru. Mislim, juriti sa 120km/h u komadu lima, nikako nije zdravo. Znam, avioni su jos gori, sedenje u stolici na nebu nikako ne odgovara zakonima fizike, ali onaj ko pilotira je profesionalac koji zna sta radi, a ne neko kao ja, ko svaku voznju poistovecuje sa ulaskom u gulag na najmanje deset godina. Moj cilj za 2021-da mi voznja postane rutina. Zavidim onima sto piju kafu, i voze. I ja bih da pijem kafu i vozim! Ili na primer, duvaju nos u maramicu i voze. Moje najvece dostignuce multitaskinga u kolima  je da prebacim radio stanicu sa 2 na 1, ili da podesim grejanje.

No vratimo se nocnoj mori svakog vozaca-pocetnika, sam ako se ne prezivate Sumaher.  Na listi najomrazenijih stvari u mom zivotu,  parkiranje  je br.1.

Tako sam se prvi dan posle 6 nedelja rada od kuce, zaputila u biro. Ovo nikada nisam mislila da cu izgovoriti, ali: ja se zaista radujem vec danima odlasku u ofis! Nema vise helanki i rastegnutih starih majica “za-po-kuci”! Nema vise masne kose jer se internet stedi pa nemam video-call-ove vec samo audio. Meni ocigledno fali rutina u zivotu, a ne razvlacenje sa sofe na radnu stolicu, a sa radne na kuhinjsku, i tako po citav dan. Sve mi se to smucilo, te eto mene jutros na putu za posao-kolima. Jako sam ponosna da sama vozim kola, da li sam to vec spomenula.? Necemo naravno puno pricati o tome da su mi duga svetla bila ukljucena danima, i da sam ablendovanje ostalih ucesnika u saobracaju okarakterisala jednom recju: Ludaci! (a ludak sam ocigledno bila JA). To cu pripisati pocetnickim greskama, i zaista se sramim. Minuta cutanja.

Do posla je sve teklo glatko, no sto se moje omiljene rabote – parkiranja tice, tu sam malko zakazala. Koliko god ja zelela u nasoj garazi da parkiram, ovaj prvi put se nisam usudila. Kukavica sam. Znam, znam, vezbom se postaje majstor iliti Übung macht den Meister, ali ja stvarno ne mogu da se stavljam u stres dok neko iza mene nestrpljivo ceka da se uparkira a ja se na najprostijem mestu uparkiravam deset minuta. Srecom pa postoji nekih 300m od biroa jedan otvoreni parking, gde nema zive duse, zato sto je toliko daleko, tako da sam “uspela” bravo-ja, da se na praznom parkingu smestim. Stvarno sam ponosna (not). Bice od mene jednog dana vozac, videcete. Samo malo da se utreniram. ;)

 

 

Posted in Bielefeld | 2 Comments

Onaj dan kad jedva cekate da dodjete kuci i isplacete se

Ovog puta nisam ni slutila  da mi taj dan dolazi. To se desava tako, povremeno, kad me mlatnu hormoni, ili kad se skupe nekoliko dogadjaja koji me negde jako uzdrmaju. I tu krenem samo odjednom da cmizdrim, iz vedra neba.

Vece je. Na peronu nema zive duse. Dok izlazim iz voza vidim coveka u kolicima koji vice nesto nerazumljivo. Vidi se da je covek ocajan ali peron je potpuno prazan. Dolazim do njega i pitam ga o cemu se radi. On zeli da sidje sa perona na stanicu, u grad, ali je lift u kvaru. Postoje samo pokretne stepenice na koje on u kolicima ne moze. Da li bih ja mogla nekoga da pozovem, da ga prenesu. Ja jurim stepenicama na stanicu, nedelja je, nema nigde nikoga. Na jedvite jade nalazim uniformisanu osobu, i molim je da podje sa mnom, da mi pomogne. Ona iznervirana, zove na voki-toki, mora da sam joj poremetila planove za raniji izlazak s posla. Kaze, za 10 minuta ce ga neko spustiti. Ja jurim do coveka gore, na peronu, da mu kazem da pomoc dolazi. Vidim da se malo smirio, i ostavljam ga tako da ceka na pomoc.

Gledam 24 minuta gde se jedna beba leci sms porukama. A beba ima 12 kilograma a samo do 13 kilograma moze da se leci tim nekim uzasno skupim lekom.  I sad majka ne zna da li da dete namerno izgladnjuje jer je to i jedina nada za to dete da se izleci, dok se ne skupe pare, i cela ta prica je toliko uzasna da ja cmizdrim, na samom pocetku emisije. I cmizdrim jos malo, pa se smirim.

Onda mi se na shuffle okrene nebeska tema i ja se setim kako je Vlada Divljan vec davno umro, i to me takodje pokosi, pa sa kombinacijom tog deteta sto se leci, i sa covekom koji sam putuje nedeljom u kolicima ja krecem da ridam kao da nema sutra. Eto takav dan mi je dosao.

Posted in Bielefeld | 2 Comments