Elektrokuhinja

Otkad sam počela da ne radim petkom, život mi se ubrzao. Za sve ono što me istinski zanima imam više vremena, a i energije. Radna nedelja prođe kad lupiš dlanom o dlan, a već četvrtkom popodne sam u polu-vikend modusu, i idem kući pevajući.

Prednost br. 1: Anticiklična kupovina namirnica, kad nema sveta a ima robe

Nemačka vam je jako čudna zemlja koja se orijentiše prema domaćicama i penzionerima, tako da ako se vraćaš kao sav normalan svet s posla posle 4 popodne, u prodavnici će te sačekati isključivo sparušeno voće i povrće, tj. ono što je od njega ostalo, kad ga ranoranioci pobrste. Tek sa uvođenjem rada od kuće, shvatila sam da nemački supermarketi imaju i svežu robu, koja se nažalost rasproda do podneva.  Ko se zadesi u prodavnici popodne, pa, puno sreće u traženju jedne nebuđave mandarine.

Prednost br 2: Bolja organizacija vremena

Ne trošim vreme na ćaskanje s kolegama, koje viđam poslednjih 10 godina, a sa kojima iskreno, ne bih da negujem neke dublje odnose. Nema kolača petkom, koji su svakako pogubni za moju liniju ( posle četrdesete godine života, 5 grama šećera se momentalno pretvara u 100 grama sala nekom neobjašnjiivom fizikom). Nisam luda za zajedničkim odlascima u kantinu, a team-building događaji su mi oduvek bili odbojni.Osećam strašnu nelagodnost ako moram moje slobodno vreme da delim sa ljudima sa posla.

Prednost br. 3: Smanjenje sedenja, a povećanje spavanja

Jedna od možda i najbitnijih prednosti je da ne sedim u stolici po čitav dan. Idem u duge šetnje, obilazim prijatelje, smišljam sebi zanimacije koje su što dalje a moje telo se raduje kretanju. Nisam neko ko može da provede dan u krevetu, ali za te neradne dane se ipak desi da se okrenem i odspavam možda koji sat više nego inače.

Iskreno, ne vidim ni jednu manu od smanjenja radnih sati. Bolji kvalitet života, i ponekad se upitam, zašto to nisam ranije sebi priuštila. Pa se setim da je borba ipak trajala dve godine, i da se za sve treba petlja. I da treba prelomiti i shvatiti da je život ipak samo jedan.

Mislila sam da sam nepobediva i nerazboljiva – svi oko mene su padali kao glineni golubovi, dok sam se ja držala i udarnički radila skoro jedina u birou. Moram da priznam da sam u nekim momentima čeznutljivo gledala ka onima koji bi se javili da su “pozitivni” i da ne mogu da dođu na posao narednih…nedelju, nekad i dve, dana.  Kod mene je test uvek bio negativan. Ja sam otporna, moja vakcina deluje 2 godine, moj odbrambeni sistem je stabilniji od Pentagona, sigurno je u pitanju moj zdrav život, sport, odricanje od alkohola i droga. Ja sam bila ostrvo zdravlja u birou, gde metiljavci svako malo posustanu pod udarima korone, gripe, diskursa hernije i trovanja hranom .

A onda sam u nedelju krenula da čudno krkljam. Onako malko kah-kah, pa malko više, da bih noću skakala od kašlja, suvog, iritantnog. Sledećeg dana me je pokosila i neka polugroznica-poluglavobolja, koja je prerasla u celodnevno ječanje, i snove o ananasu i kako ga jedno dvadeset puta sečem nožem i tako satima, sekla sam taj ananas dok je mene sekla glavobolja. Onda je stigao paracetamol pa je glavobolja popustila ali san nikako na oči nije dolazio. Noću sam divljala po stanu, sa kreveta na kauč i i obratno, sve dok sunce ne bi izašlo, onda bih uhvatila dva sata polusna, da bih tako u zombi-modusu pregrmela još jedan dan. Trećeg dana sam razvila rutinu – red paracetamola, red kašlja, red čaja s medom, pokušaj čitanja knjige, bataljenje knjige i gledanje zaglupljujućih serija ne netfliksu. Tako je prošlo još dva dana.
Negde oko petog dana više nije bilo glavobolje, a kašljem nisam budila ceo komšiluk, možda samo ove nesrećnike iznad mene, oni sigurno nisu spavali sve ove noći kao ni ja, kukavna.

Sreća u nesreći je da je bolest krenula u ponedeljak, a u subotu sam već bila manje-više fit, za razliku od mojih dosadašnjih bolovanja gde bi me nesto opaučilo u petak posle posla, ja bih ceo vikend bolovala, onda čila i zdrava bila za ponedeljak.  A ne, ne, da i ja okusim “čari” bolovanja tokom nedelje, to je svakako sreća u nesreći.

Facit su – dve pročitane knjige, 3 serijala plus 3 započeta ali neodgledana do kraja, dve nove bore, prašnjav pod i kuhinja na koju trenutno ne bih da mislim. Srediću je, hoću.

Ove protekle godine osim sto sam naucila da vozim (jej!), naucila sam i da cenim samocu. I to ohoho. Imala sam samoce, sto izabrane sto nametnute, ali nista mi nije smetala. Rad od kuce mesecima mi je prvo prijao, a onda je osecaj izolovanosti poceo da preovladava te sam u nekim momentima mislila da radim na nekoj fiktivnoj platformi i da sâm projekat nema veze sa stvarnoscu, a da to sto radim nema nikakvog smisla (da budemo iskreni, nije da i ovako ima puno smisla, al kad sam samcijat gledas u ekran onda jos manje…)

Ali u momentu kad bih iskljucila racunar, napravila veceru, i vrlo rano uvece shvatila da imam svo vreme sveta, sklupcala bih se na sofu i krenula da citam. I tako sam provodila 90% vremena koje je od dana preostalo. To je postala dnevna, nedeljna, mesecna i godisnja rutina, koje ne verujem da cu se uskoro resiti, jer rutina je potrebna da bi se, pa makar i vestacki, napravila struktura. A struktura je potrebna, da bi se funkcionisalo.

Nije da sam ciljano procitala 40 knjiga, vec je to nekako samo od sebe tako ispalo. Kad sam bila na 26. a bio je septembar, onda sam sama sebi rekla, “bas bi bila fino da zaokruzim godinu sa okruglim brojem”. I tako i bi. Ne mislim da je 40 neki veliki broj, postoje ljudi koje poznajem i koji citaju oko 120 knjiga godisnje, ali za mene je to rekord, znam da jeste, jer jos nikada nisam toliko dugo ostajala budna, samo da jos zavrsim to poglavlje…

Uvek sam citala puno i rado, a kad sam bila mladja sam se cak i mucila kroz knjige, i zavrsavala ih iako sam ih iz dna duse mrzela – takva vremena su proslost. Ako me ne veze knjiga na prvih par strana, ostavim je po strani i nikad joj se vise ne vratim, zadovoljna vremenom koje sam sebi ustedela. Onda pogledam lose ocene na internet-portalima, pa se jos dodatno nasladjujem da ima ljudi kao ja, koji tu-i-tu knjigu takodje nisu mogli da svare.

Kako sam postala profesionalac za sopstveno citanje, jer profesionalac se postaje ako se necemu sa strascu posvetite i puno vremena ulozite – nisam prakticno nijednu losu knjigu uzela u ruke. Vec na osnovu korica, pisca, preporuke, ili teksta na poledjini mogu da predvidim da li je knjiga za mene ili ne. Bilo je to 40 odlicnih knjiga, kojih se sve do jedne secam, a cak se secam i osecaja, dogadjaja koji su mi se u to vreme desavali, da li sam dobro spavala ili lose. Knjige su postale neka vrsta kalendara preko kojih sam se orijentisala. Nisu samo obelezavale dane i protok vremena, vec su mi ispunjavale potrebe. Na primer, u februaru mi je trebalo nesto sa zimom, nesto napeto, i onda sam slistila Donnu Tartt, i Tajnu istoriju. Posle nje sam bila u fazonu: jos zime i jos leda, i nesto o prezivljavanju u teskim uslovima, samo da bude hladno pa je usledila Isabelle Autissier i prica o prezivljavanju mladog para na antarktickom ostrvu a potom i sjajna knjiga austrijskog pisca Gerharda Jägera cija knjiga nema prevod na srpski ali me je toliko okovala u snezne nanose, da sam prezivljavala i sama lavine u alpskom selu, guglala 1951.godinu i informisala se o merama protiv lavina (ako me snadje, nikad se ne zna). Da sumiramo, bila sam na Antarktiku, u Alpima i na izmisljenom koledzu u Americi. I to sve u par dana. Tako sam citave godine zivela razne zivote, videla neverovatne pejzaze i prozivljavala kako katastrofe tako i istinsku srecu i cuda.

A samoca je postala odlican izgovor da pocnem da citam novu stranicu.

I bila mi je stvarno lepa ta 2021. godina.

Moram da se pohvalim. Uspela sam da postanem normalan vozac, sto znaci:

• da ne moram petnaest puta u wc pre nego sto sednem u auto,
• da se ne preznojavam dok preticem kolonu kamiona
• i da svuda znam da se uparkiram (izuzecemo neprijatnosti sporosti uparkiravanja, time se ne ponosim).

Cak sam  sama (iz nuzde) dodala neke napredne tehnoloske elemente, tako da od potpuno primitivnih kola, imam  pravi hi-fi uredjaj. Naime, moj odavno zaboravljeni ipod posluzio je kao muzicki plejer, i dok jezdim putevima severne Nemacke, slusam hitove koje sam nekada davno uspela da skinem sa neta, besplatno, dok je to jos moglo. (slava mu-vremenu). Ovde ako bih pokusala ista da skinem, stigao bi mi kurirskom sluzbom u roku od sat vremena racun za uplatu, na sumu xy, zbog krsenja zakona. Tako da sam tu rabotu, nazalost, batalila.

Nije samo ipod nasao novu namenu, nego sam pronasla  i bluetooth koji srece li, moze da se uglavi u taj moj jedini ulaz za slusalice :). I sada cak uspevam da telefoniram,  beskontaktno i da se javljam na pozive a da ne pipnem telefon. To mi je hit!

Prilicno sam iznenadjena da postoje vozaci koji su losiji od mene. I tome se cudim svaki dan. I da takvi ljudi sednu u automobil i voze, iako voze uzasno, samo mi potvrdjuje, da sve ove godine, moji strahovi nisu niposto bili uzaludni. Svet je prepun ludaka na ulicama, koji jedva cekaju nekog da ucmekaju, u to sam ubedjena.

Svi me pitaju sta radim, sto se ne javljam. A ja – citam. Eto, nista drugo ne radim. Citam dok me oci ne zabole, dok mi se ne zamagli pogled, dok se kapci sami ne spuste, dok ne zaspim u sedecem polozaju a kindle mi ispadne iz ruku. Eto zato ne pisem. Da li zbog korone ili zato sto sam postala opasni ovisnik, ove godine, do sad, procitah 22 knjige. Sve mi se cini da cu dogurati do 40, kako je krenulo. Kada dobijem poziv za neko dogadjanje, meni u glavi krene da radi sat, te kada cu doci kuci, te koliko cu moci taj dan da citam, i da li cu uspeti uopste, i da li mogu ranije da odem a da se niko ne uvredi. Znam, treba se druziti, mi smo drustvena bica, ali to kad sednem uvece, uzmem knjigu u ruke i krenem u neke druge svetove, to je trenutni spas. Ni dosadan posao, ni stres, ni lose vesti- ma niko mi nista ne moze!

A sada – knjigu u ruke!

Imate li ponekad prorocanske snove? Ja se secam jednoga koji se…pa recimo u potpunosti ostvario. Bio je to san koji tada niko ne bi mogao ni da pretpostavi da bi mogao da se dogodi, nadrealan i jeziv.

Vracam se od zubara i sedam u autobus. Posmatram grad kroz prozor i kao i uvek,  upucujem se ka mostu. A onda, vozac skrece levo od mesta na kome je bio most, na jedan sporedni prelaz, koji izgleda kao da je neko nasuo zemlju preko Dunava, i napravio jedan uzan prolaz preko reke. Autobus jedva uspeva da se krece, ljulja se levo-desno, Dunav zapljuskuje tockove, ja sam u panici jer mi ta konstrukcija deluje nesigurno, ne razumem gde je nestao most, i zasto se vozimo ovim improvizovanim nasipom. Secam se straha da cemo upasti u vodu, i da je sve vrlo klimavo i nestabilno.

Takvi snovi mi uvek ostanu u secanju. Nekoliko meseci kasnije, most je zaista nestao, i mi smo se zaista vozili po Dunavu, po rasklimatanoj konstrukciji. Sada zapisujem snove, da imam dokaz, da sam vestica.