Život (ne) počinje u četrdesetoj

Neki kazu da zivot pocinje u cetrdesetoj, ali ja to vidim kao jednu vrstu ironije, u mom slucaju. Kada zakoracite u cetrdesetu, pocinje vreme raspada i fizickog sunovrata. Nista ja ne dajem, ni pet para, na one izreke ocajnika tipa: mlad si onoliko koliko se mlad osecas. Ja se osecam vec zrelom za penziju, kako na fizickom tako i na emocionalnom planu.

Ova godina je pocela fantasticno, a iza mene su vec dve operacije (ceo zivot nisam imala nijednu operaciju, pa mi se zivot sada sveti za sve te godine zdravlja i bezbriznosti). Prvo je usledio jedan opak zahvat na zubu, koji ni ne znam da li ima prevod na srpski, a nemacka verzija mu je : Wurzelspitzenresektion (bez zezanja, jedna je rec u pitanju i znaci otprilike, odstranjivanje vrha korena zuba) i tu sam se napatila toliko da nisam jela jedno mesec dana na desnoj strani vilice jer sam mislila da mi zubi komplet ispadaju, takav je osecaj bio posle operacije. Potpuno sam sigurna da mi taj zahvat nista dobro  nije doneo, i da cu svakako zavrsiti kao moja baba sa vestackom vilicom u nekom momentu, i da ce mi svi zubi kad-tad ispasti, iako ih cistim u sitna crevca. Ipak mi sada zivimo mnogo duze nego pre, na primer, 100 godina, i u nekom momentu mora da krene i taj zadah raspada, pa sto se ne bi uhvatio na zubima kao vesnicima starosti.

Druga operacija mi je donela snove ludje nego sto sam ih ikada imala. A to znam jer ih zapisujem vec nekoliko meseci, redovno. Pa kad krenem da ih citam, kao da sam zasla u neki bolesni svet Murakamija kombinovanog sa Daglasom Adamsom a zacinjenog Edgar Alan Poom. Poslednje sto sam zapisala je ovo:

Mama, sestra, ja i Lawrence smo u Grckoj na nekom ostrvu. Lawrence je velicina gumi-medvedica i moja sestra ga pere u Koka-Koli. Ja joj kazem: jooj pa nemoj u Koka-Koli, al ona ga ipak tako opere, i on krene da se povecava do neke normalne velicine, i krene da dise.

Krivim totalnu anesteziju za ovaj izrazito bizaran san. Koliko sam imala strah od narkoze, toliko je sve proslo glatko da se i dalje cudim, zasto sam se toliko bojala. A doktori su bili em fini, em lepi, kao iz neke od onih ‘ER’ serija, o fensi doktorima u americkim bolnicama na celu sa Klunijem. Posto ja volim sebe da posmatram u raznim momentima svesnosti, eto, pisem o snovima, i to mu je neka druga ‘svest’ tako sam sebe posmatrala za vreme anestezije, ali daleko nisam stigla, posto to cudo deluje u roku od 4 sekunde. Pre nego sto su me uspavali rekose mi da mislim na nesto lepo a ja sam rekla: na lepo vreme u Bilefeldu. Onda je doca stavio lek i i u roku od 4 sekunde sam zaspala, rekavsi: ‘sad osecam lek’, bez borbe.

Dok tako kontempliram o zivotu i prolaznosti, odvrnem UB40 koji su mi sada sjajni, pa pevam po stanu.  A na jogu mogu za dve nedelje, to ce sigurno da me izvuce. Za sada sam mrgud.

 

Posted in Bielefeld | 2 Comments

Najgore je kad si cicija!

Nema nista gore nego biti cicija. E sad to se ovde u Nemackoj kulturi ne kaze cicija, nego se kaze on/ona je stedljiva. To je ovde jedna izuzetno pozitivna osobina. A zasto mi je to palo na pamet? Sve je pocelo sa kolacima.

Mi imamo jednu tradiciju u birou da se petkom jedu kolaci, svakog petka u 10 ujutru. Skupi se ceo biro, i onda se njopaju kolaci, kao neki mali team-building event, vrlo je simpaticno, taman oko 10 ogladnis, a i da prekratis vreme do vikenda. Ko kupuje kolace odlucuje se na pocetku godine, na takozvanom kolac-kalendaru. Svaki petak se dodeli jednoj osobi i to te zakaci jedno tri puta godisnje. Da rezimiram, tri puta u godini, ili ispeces ili kupis kolace za nekih 16 dusa, i svi srecni i zadovoljni.

E sada nije svaki kolac-kolac. Ima ih ovakvih i onakvih. Ima na primer da se kupe u pekari, odlicni i mirisljavi, a ima i kad se sami ispeku, pa kakvi god da su, trud je vazan! Obicno su domaci jos i bolji nego iz pekare. Ali ima jedan tip kolaca koji niko ne voli. To su vam oni zapakovani u foliju iz Aldija, komad kosta 1 evro, kako ih otpakujes tako se raspadnu, a ako ih jos iseces, pretvore se u mrvice. Ukus im je nikakav, optika je mrljava, i uopste, sve to izgleda kao neka saka jada.

Tom sakom jada nas vec godinama svaki put nanovo obraduje moja omiljena koleginica. Nije da ja imam nesto protiv nje ali taj njen teror jeftinim kolacima koji traje sigurno 4 godine je od nje u mojim ocima napravio jednu vrlo nesimpaticnu osobu. To vam je onaj tip-jedinica, mama i tata su joj kupili prvo kola a onda i stan  i ne mora da digne dupe ni za sta u zivotu niti je ikada morala. Kada se udala, mi kao skupljali pare, sto je tradicija, al za sta smo njoj skupljali nije mi jasno. I tu nas je pocastila Aldijevim kolacima od 1 evra, tri komada, dakle za tri evra se isprsila za sopstvenu svadbu.

Na top listi omiljenih, nalazi se kolac sa makom. Ko taj kupi, osvojio je dodatne poene kod svih kolega. Ova se naravno prva nazdere po tri komada sa makom, sve mljackajuci i kao s radoscu uzvikivajuci: mmm mak! A kad dodje njen red onda nista mak nego usecereni dvopek. I ja sad te njene kolace debelo ignorisem, ni ne pojavim se. To je moja sopstvena vrsta tihog protesta.I bas me briga.

Eto, cemu drugom sluzi blog nego da opanjkavas kolege koji to nikada procitati nece ;)

Posted in Bielefeld | 3 Comments

Portugalija

23561836_10155800838507910_6124387467060235056_nBila sam u Portou, pre dve godine u novembru. Bilo je to neko blesavo vreme, trebalo mi je da proluftiram glavu, i srce, i da svedem neke misli.  Sama sam sela u avion i otisla na pet dana. Da se smirim i sredim. Da se naspavam, i da donesem neke odluke. Porto mi je ostao u divnom secanju, po visokim mostovima, po keju na kome je izgradjen stari grad, po jeftinoj a dobroj klopi, po odlicnoj kafi, po mirisu okeana u novembru, po velikim plazama i dugim promenadama. Po suncu i veselim ljudima. Po vetru. Svratila sam i do Koimbre i rekla sam da cu se vratiti. Ja gdegod odem pozelim da se vratim. U Koimbri sam otisla na Fado koncert i jela sam  sushi opet za male pare. Pa sam se prosetala rekom i fotografisala jesen.

okeanNedavno se vratih iz Lisabona. Tamo nisam bila sama. Nisam isla da donesem odluku niti da svedem misli, vec da se prvo dobro odmorim a drugo da se sunca nagledam, pa makar ono bilo i zubato. I tako i bi. Svake noci spavala bih 8-9 sati sto je za mene u normalnim uslovima prava retkost. U Lisabonu se odlicno spava. Ujutro se doruckovalo, pa bi se malo citalo uz caj a onda pravac akcija. Malo grad, pa malo plaza. Pa doza pesacenja i netaknute prirode, i litica iznad okeana, i opet tog plavog neba, i vetra. Pa ti pukne vidik na talase, i jos jednu stenu u moru, i tako ceo dan gledas te stene i more i lepo ti je. Meni neko da da talase da gledam ceo dan i malo plazma keksa da prezivim i nista mi drugo u zivotu ne treba.

U novembru je Lisabon ipak pomalo hladan. Portugalci nemaju centralno grejanje na sta smo svi mi naviknuti, nego se greju ili na nista, ili na klima uredjaj, sto i nije bas sjajno. U restoranima i kaficima nema nikakvog grejanja pa se spicavate gdegod da sednete. Ali je zato napolju divota. Na 15C u januaru preko dana, i nebom bez oblacka, mora malko hladnoce u kaficima da se istrpi.

Postoji taj neki rivalitet na liniji Porto-Lisabon. Porto je mali i sladak a Lisabon je veliki, bucan i vrlo turisticki. Ovo poslednje mu je najveca mana.

Mozda mi je Porto za nijansu miliji jer mislim da me je onomad spasao, kao neki prijatelj koji vam je puno pomogao dok ste se osecali bas, bas lose. A Lisabon, on vam je onaj poznanik koji vas je video u vasem najboljem izdanju, i ni ne zna da postoji i druga, mracna strana.

20190102_155954_001

 

Posted in Bielefeld | 6 Comments

Srebrna ribica

Ona nije nikakav pandan zlatnoj ribici i nece vam ostvariti niti jednu zelju. To je jedna vrsta malog cudovista koje izlazi iz fuga u kupatilu i u kuhinji, nevezano za to koliko ste cisti i uredni. Zasto su Nemci tako jedno lepo ime dali necemu sto izgleda kao metamorfozirani nosferatu, nikada necu razumeti. Silberfischen su odvratna stvorenjca koja povremeno vidjate u stanu. Ja se borim evo vec godinama. Od tri stana imala sam ih u dva.

Dodjes kuci, izujes cipele, i hop: na zidu vidis jednog podstanara. One se na zidovima ‘orijentisu’ citala sam, valjda su nesposobne u horizontali. A kada su na podu onda su jezivo brze i kad pokusate (kao ja) da je povijate sa bar 15 listova toalet papira one beze kao djavo od krsta. Kada je napokon savladate i pritisnete onim grumenom papira, ne ostane apsolutno nista od njih. Ni mrva. One se dezintegrisu u vazduhu.

Hrane se ugljenim hidratima ali  ih nikada nisam u blizini bilo cega slicnog videla. One prosto zivotare taj neki njihov zivot, trce po zidovima i po podu i zavlace se u mracne kutke kupatila. Ne bih volela da sam srebrna ribica koliko god im ime bilo lepo.

 

Posted in Bielefeld | 2 Comments

O Bozicu

Oduvek mi je bio interesantan taj nemacki pristup Bozicu, po kome ne postoji nijedan drugi Bozic do tog njihovog-katolicko-protestantskog. Ja evo pokusavam vec sedmu godinu zaredom, manje-vise istim ljudima da objasnim:

  • ne, mi ne slavimo TAJ Bozic,
  • ne, kod nas se slavi u Januaru.
  • da, kod nas su savim normalni radni dani

Upljuvah se ja od objasnjavanja, i ne vredi. Njima je to kao da ja na primer dolazim iz Afrike, a ne 1200 km juznije. Ruku na srce, ja ne slavim ni onaj nas, posto nijesam nesto od religioznih niti poboznih, al kao naprvim sarme toga dana-moj sopstveni pristup bozicu.

Jedna poznanica me je pitala da li su pravoslavci hriscani. To je za mene bio dokaz da nemacki obrazovni sistem iako vazi za jedne od boljih, ima ogromne rupe u znanju. Nije vredelo ni to sto sam se ja opet upljuvala objasnjavajuci  slicnost sa Rusijom nadajuci se  da Srbi kao mini-narod nemaju neki svetski znacaj  te da ce ova to povezati, ali nazalost nije. Za jednog Nemca su svi Katolici, nema veze odakle si.

Vec je stara tradicija da dane mrtvila u Nemackoj ja provodim radosna u Srbiji. Jer u vreme nemackog Bozica najveca je stopa samoubistava u odnosu na celu godinu. A nije ni cudo, posto em nista ne radi, prodavnice, kafici, sve se zamrzne na 4 dana. Svi odu negde, kod neke rodbine, tazbine, pozatvaraju se po kucama i onda krene visednevni krkanluk. A onaj ko se jadan zadesi da nema ni kuceta ni maceta, taj sprema sebi omcu u dnevnoj sobi i jedino mu preostaje da se obesi. Ja to potpuno mogu da razumem.

Tako da sutra ocekujem zvrjanje telefona, gde mi svi cestitaju Bozic. Ma nema veze, cestitam i ja njima, i svi srecni ;)…

Posted in Bielefeld | 2 Comments