Kuvanje

Nikad mi nije bilo jasno šta znači ono kad mi kažu: “mi kuvamo svaki dan zajedno”, pritom te pogledaju onim samozadovoljnim okicama koje ti kažu, mi smo, ah tako skladni. Mislim muško-ženska kombinacija. Hajde kad je žensko-ženska kombinacija, ili kao neki *event* gde se više žena nađe pa uz par vina peku pizze posle posla, a ako još usput i znaju šta rade onda mi je to ok. Ali svaki dan, kao ON i ONA da se gužvaju u kuhinji dok on pita kako se seče luk ili koji nož da uzme, ili gde stoji pirinač…-pa ja bih od toga naprosto popizdela! Kad mi se nađe neko kome tu nije mesto, ja se unervozim. Onda krenem da vrebam iz ćoška i da brojim greške pa se sve grizem za jezik da ne bih nekog uvredila a u suštini se jedim. Moja kuhinja je meni svetinja. Mislim ima li išta lepše nego doći sa posla, pa zasukati rukave, pa krene seckanje, te luk, te pečurke. Te malo začina ovde, malo soli tamo. Pa kreneš da zakuvavaš i da dinstaš. Ili da mesiš i pečeš. Mene to spremanje opušta. Već nakon par minuta kuvanja, ja zaboravim na sve loše što se desilo tog dana i potpuno se ubacim u flow. Sve znam šta mi treba, gde i kada… Zato mi nikako nije jasno to kuvanje u dvoje. Mislim kako da si u flowu bre kad se sudaraš s nekim svo vreme, kome treba daska a kome voda, aj ti prvo operi pa ću ja da seckam, aha nemamo još jednu dasku dođavola, ček da je operem i tako dalje. Mislim lepo je komunicirati ali ne mora baš da bude u kuhinji. Što se tiče ispiranja, tu nemam problem ;)

Ovaj moj “challenge” sa šećerom i dalje traje. Sad jedem puno voća, i to je jedino što je slatko. Kolače u firmi zaobilazim, a zlobnije kolege nutkaju jer znaju da ne jedem. S tim da sam ja potpuni stoik koga trenutno šećer ne zanima pa se samo okrenem i razmišljam kako im se salo gomila na kukovima, i onda se osećam sjajno.

Vreme je ovde poslednje dve nedelje potpuno odvratno-ili pada neka ledena kiša ili duva vetrina. A kao toplo je, u plusu smo. S vremena na vreme krene bljuzgavica i to mi je omiljeno. Takve dane zovem: “zbogom frizuro!” Ova moja kosa em je onako poluvalovita, pa ako još krene bljuzga a nemam kišobran pri ruci, onda se te kvazi-lokne pretvore u nešto neopisivo, kombinaciju svračijeg gnezda i npr. paučine, i sve lebdi, i onda se čovek sem što je dan grozan, oseća spremno za jednu dobru psihoterapiju, jer zna se-kad je frizura loša, propast je sveta. Imaš osećaj da te svi gledaju onako sažaljivo i vrte glavom, kao jadna ova, vidi joj kosu nakostrešenu. A onda ja kao pravi mazohista posmatram one glatke sjajne kose, i zavidim im misleći na moje nevolje celog zivota. Uvek neka vlat ne valja, negde uvek neki rog štrči. Kao šlag na toru nađe se i poneko da te uteši, kao ali ti imaš lokne, kosa ti nije dosadna! Tako je dinamična i bujna.. O ne, nije ona dosadna, to su decenije koje potrošiš da izgleda iole normalno!!!

Sutra najavljuju bljuzgu. Al baš me briga. Petak je!

 

Posted in Bielefeld | 5 Comments

Januarski izazov

sugarpoisonNikad nisam pravila novogodišnje odluke jer prosto znam da ih neću ispuniti. Ima onih koji svake godine naprave  listu, te više sporta a manje fast fooda, a  poznata je stvar da je broj upisanih u fitnes studije u januaru najveći. Svi kao krenu nešto da skidaju kile koje su nabacili posle nakrkavanja za Božiće i Nove Godine, da bi negde već posle dve nedelje nastavili po starom.

E pa ovog januara sam i ja zadala sebi zadatak. Nije ni više sporta,a ni manje junk fooda, jer niti jedem junk food niti se ne krećem. Ali poslednjih par nedelja nam je u firmi skoro svaki dan bila neka proslava. Te rođendan od ovog-onog, te ovaj dobio dete pa ispekao kolač, te proslava božića 1, proslava 2, proslava 3. I tako svaki bogovetni dan, uzmeš po kolač vamo kolač tamo, a darling sedi uveče pred tv-om i mažnjava neke čokolade koje smo podobijali, ili keksove ili torte. A ja ranije nisam čak slatko ni jela! E pa sad je dosta! Ide 30 dana bez šećera. U to spada ovaj beli šećer, najgori. Ništa kolači, ništa torte, nema kekseva, nema palačinki, nema kafa i kolač vikendom. Nema čokolade!

Sada je osmi dan i, i dalje sam okej. Prvih par dana nije uopšte bio problem. Osećala sam se prosto ponosno što se eto ne trujem. Zatim je u petak krenulo naše kolač-okupljanje u firmi (svakog petka u 10h) i tada sam morala da radim, dok su kolege stajale i klopale. Ne vredi ni da kažem da ne jedem šećer jer će odmah da me prozivaju (čudna srpkinja, nit jede viršlu, nit jede šećer, jadna, o jadna ona). Ali eto uspela sam. Do sledećeg petka. Drugi veći izazov je došao u vidu vikenda. Kod kuće si, napolju je bljuzgavica ili minus, ili nekakav kijamet, ne izlazi ti se ni do prodavnice,a darling njopa neke kekseve, a baš i ja takve volim. Oni lepi što idu odlično uz čaj… njam. Evo ide mi voda na usta. Ali neću i neću! Izdržaću ja!

 

Posted in Bielefeld | 5 Comments

Slike iz života – potrošačko ludilo

Na ulici: Prolazim pored jednog lanca kozmetike. Desetine ljudi gura se oko nekoliko velikih korpi na ulici. Jedan tip se dere u megafon. Ništa ga ne razumem. Pitam drugaricu o čemu se radi. Ona kaže: jedna cela korpa puna robe košta samo pet evra. Dakle ljudi se guraju oko stvari, toalet papira, hanzaplasta ili sveća i pune svoje korpe dupke za pet evra. Ne vidim šta je u korpama. Bežim što dalje.

Iz biroa: “Možda da kupimo tu nespresso mašinu? Mislim, ona tako lepo izgleda, a taman bi stajala na našem šanku gde je zgodno. Ni ja ni moja žena ne pijemo kafu, ali baš bi lepo izgledala na tom mestu, pa možda bi neko hteo da pije, na primer kad imamo goste? Mi pijemo kafu jednom mesečno, ali kad je mašina baš lepa i pristaje fino uz šank, a nije ni skupa. Mislim da ćemo da je kupimo…”

I još jedan biser iz biroa: “Ako ideš na primer često na masažu onda ti se dodatno osiguranje isplati. Platiš samo 15 evra mesečno i možeš da ideš na masaže koliko ti volja.. Ili na primer , često popravljaš zube. Onda uzmeš dodatno osiguranje za zube pa ti sve pokriva zdravstveno. A ja sam eto uzeo i ono za slučaj da ostanem nepokretan invalid pa da ne mogu da radim. E onda ti upada to dodatno osiguranje pa dobijaš platu iako ne radiš. Da, da, ceo tvoj život! I za naočare imam dodatno. Lepo svake druge godine mogu da kupim naočare i to mi je sve pokriveno, jako dobra stvar, ti treba isto da uzmeš… ”

A ima i ona druga strana, inspirisano jednim razgovorom: “Ne, mi ne idemo nikad u restorane, restoranska hrana je nezdrava. U bioskop ne idemo takođe uopšte. A i zašto bi išli?  Imaš sve na televiziji, a i besplatno je. U pekari hleb? Ne, nipošto, mi kupujemo samo hleb iz supermarketa, pekare su skupe i precenjene.”

 

 

 

Posted in Bielefeld | 5 Comments

Zivot bez mobilnog

Moj verni samsung odlucio je ovog jutra, tacno tri godine od svog rodjenja, da spusti dusu. Alarm je jos jutros vredno radio, da bi nedugo potom displej  sasvim zamro. Na internetu, fenomen se zove Sudden Death. Zvuci uzasno, ali desi se svakom smartfonu kad tad.

Sem sto su mi najverovatnije svi kontakti otisli dodjavola, to jest u neke druge dimenzije i ne verujem da cu ikako doci do njih (sto s jedne strane uopste nije lose,  namnozilo se kontakata u zivotu koji ti stvarno, ruku na srce ne trebaju vise), sve slike sam kao pravi streber cuvala na kartici, ili na eksternom disku, zivela ja. Tako da oni kojima se nisam javila ili nisam odgovorila na poruke, neka se ne uvrede.

Kako izgleda dan bez telefona. Pa smesno je. Prvo pisem mailove vise nego sto sam to ranije radila. S poslovnog telefona mi se nesto ne zove, svi me slusaju a moji privatni razgovori mi se ne dele sa jos dvadesetak osoba u okolini. Nema citanja vesti, nema chata, nema whatsappa, nema vibera, nema nema nema. Stigla kuci, sedim za matorim-prematorim laptopom, i pevam neke pesmice koje mi se vrte poslednjih dana.

 

 

 

Posted in Bielefeld | 4 Comments

Kako sam odlučila da ne spavam u hostelima

Moje ovogodišnje putešestvije još se nije završilo, sreća moja, te se upravo spremam za južne krajeve. A za vreme Intermezza izmedju severa i juga desila se ta-daaa Slovačka! Zasto Slovačka? Zato što ima lepe visoke planine i zato što je moja omiljena mlada planinarka deo jedne šarene srpske grupe s kojm se nadjoh iz Bilefelda preko Berlina i Bratislave, u Popradu. A to beše jedno žestoko putešestvije.

Prvo vozom do Berlina, pa na štrokavi berlinski aerodrom (takvo nešto štrokavo nisam ni u Boliviji videla, Nemci, smesta otvorite novi aerodrom-sramota!). Odande let za Bratislavu a u Bratislavi hostel, ne bi li se malo uštedelo. E pa štednja ne vredi, nikad od mene neće biti čestit Nemac. Moj zahtev je bio ‘ženska soba’ a dobila sam, hopla, dva muškarca na početku dvadesetih-u gaćama. Divota. Pošto je bilo prilično vruće, a sobe su, naravno bez klime, njih dvojica su lepo odlučila da šetaju samo u gaćama. Mislim nemam ja ništa protiv gaća ali nije baš da mi je cilj da gledam dvojicu tek napupelih dvadesetogodišnjih hipija. Negde oko deset uveče, smoždena od puta vozom, avionom, busom a bogami i metroom, želim samo da spavam. Njih dvojica gledaju svaki svoj film na mobilnom, u pitanju je pucačina. Moja glava iovako puca od glavobolje, još mi samo oni fale. Napolju piče kamioni jer je hostel naravno na lokaciji direkt pored ž. stanice, i pola evropskog export-importa prolazi ti direkt dva metra od uveta. Zatvoriš prozor – čuješ pucačinu od filma hipi-amerikanaca, plus 40C je u sobi. Otvoriš prozor – kamion ti se nalazi direkt u mozgu! Kao šlag na tortu, u 11 uveče upada nova sustanarka (jej, žena!). Žena je bila mladi hipik, ako takvo nešto danas uopšte postoji. Dakle, stotine  pletenica u metar dugoj kosi. Ona u šalvarama, dole japanke, gore bretele i tako taj stil. Putuje klošarski po Evropi, amerikanka. Prvo se zapljunula na krevet iznad mog i ostavila stvari a onda je krenuo frizerski tretman. Svaku pletenicu je otplela, što je bila procedura od jedno sat i po vremena. Zatim se ošišala, imala je makaze i šišala se na svom krevetu. Odsečenu kosu je bacila u kantu za djubre. Cela procedura je trajala oko dva sata. Onda je negde oko 1:30 ugasila svetlo, i ja sam napokon uspela da sklopim oči.

Da sumiramo, ako ste željni uštede od cirka 30 evra, i neprospavanih noći, a i npr. želite da napišete nešto na svom blogu, onda je hostel pravi izbor za vas. Ako pak tražite mir, tišinu i dobar san, onda zaboravite na hostele, i štagod da košta, nek košta! Kad mi opet padne na pamet tako fantastićna ideja, da spavam u hostelu, zadužila sam darlinga da me obavezno opameti.

Posted in Bielefeld | 5 Comments