Kamilica, posao i malo korone

Dok se drugi talas korone polako (ali sigurno) zahuktava ,dane provodim a gde drugde, nego na poslu. Ako je vec kraj sveta, daj da ga provedemo sa nama najblizima: sa kolegama.

Rasporedili su nas dijagonalno po stolovima, mada su neki buntovnici i dalje ostali na starim pozicijama, misleci da je korona jedna velika zavera. Drugi su pokupili svoje prnje jos pre 7 nedelja i vise ih nikad niko nije video (a ni cuo) . Pretpostvalja se da se vise nece ni pojaviti u birou. A mi, koji smo na starim pozicijama rintamo kao i uvek, nesmanjenim kapacitetom. U kantini sedimo u parovima, kao na romanticnoj veceri. Dvoje za stolom, pa jos ceono. Pa ako nekom zatreba biber, ovaj drugi mora da ustane sa stola i napravi bar pet koraka da bi ga dodao svom kantina-partneru.

Prvo je bila nestasica toalet papira i dezinfekcionih sredstava. Mada je i sapun bilo tesko naci. Onda su se okomili na ovsene pahuljice, pasulj, pastu i pirinac. Ko nije napravio zalihe, mogao je da jede… kisele krastavce svaki dan. Njih je bilo uvek. A sada su se okomili na: banane!  Ja kad se vracam s posla, sto je negde oko 6 uvece, mogu da se slikam sa bananama. Nema ih! Mada moram da priznam u 6 uvece je bilo sta tesko naci, a da nije list sparusene salate ili crvljiva jabuka. Sve to, plus korona!

A kad nisam na poslu, onda pijem caj od kamilice i gledam u nebo (a ponekad i u amazon, pa kupim nesto cisto da me zelja mine). Kod kuce je sjajno. Onaj park u kome su se i Kurta i Murta skupljali, a meni ispod prozora, sada je oaza mira i tisine. Ja kao da sam negde u sanatorijumu. Nema ljudi, nema ponocnih dranja, nema tinejdzera koji puse iza zidica da ih matorci ne vide, i sto je mozda i najbitnije, nema italijana iz prizemlja da nas terorise svojim basovima. (Ja sam ga najurila, a ko drugi). Ispricah se ja sa gospodjom Elerbrake, koja je  mog misljenja, a to je da: (bog da mi dusu prosti ) nam je korona donela dobar san. Spavamo odlicno! Ne bih da kazem da treba da potraje ali bi bilo lepo da i Kurta i Murta nadju sebi neki drugi park, i nas ovde ostave da malo odahnemo. Eto. Pa ako ko cita…

 

Posted in Bielefeld | 3 Comments

Sedam stupnjeva samoizolacije

  1. Jej! Rad od kuce! Napokon! Ne moram da se guzvam u busu, ustajacu kasnije, kuvacu sta god zelim i bice mi divno! Jescu zdravo! Radicu jogu svaki dan! Setacu se pored jezeraca i posmatrati patkice! Vozicu bicikl i sedeti na terasi u pauzi za rucak!
  2. Ocisticu stan! Opracu prozore! Posadicu cvece! Posadicu povrce, zacine, sremus, kao i sve sto nadjem da moze da se zasadi. Terasa izgleda kao eksperiment jednog botanicara. Stan se blista, mozes s poda da jedes. Setacu se 5km pored jezeraca, radicu jogu! Pravicu hleb, kolace, kuvacu, jescu zdravo!
  3. Umesto zdravog rucka jedem cokoladu. Uvece me ceka neki stari cips. Pojela sam i cokoladu i cips u istom danu i osecam se kao medved na porodjaju. Gledam vesti, gledam neki film koji je odvratan  ali ga gledam do kraja, da mogu posle da ga blatim.
  4. Sa posla zovu svakodnevno (prokleti telefon). ili  sa skypa (prokleti skype). Klausu sam rekla da nikom ne daje moj privatni telefon  i zapretila mu smrcu. Setam 5km, zatim radim jogu. Na terasu ne idem jer sam videla gusenicu i smrdljivog martina. I usrala se. Zatvaram prozore, i molim boga da se gusenica teleportovala sa 2. sprata a da je smrdljivac odmarsirao kod komsija.
  5. Teram se da kuvam, iako ponekad brljam za rucak. Pojedem malo voca i povrca i to je to. To nadomestim tako sto se prejedem uvece (bravo ja).
  6. Grize me savest jer se prezderavam uvece, pa umesto rucka idem da trcim.  A ja mrzim da trcim. Posle toga vezbam sat vremena power-core jogu, znojim se, vidim sve zvezdice, sama hukcem u stanu i proklinjem jogu i ko je smislio. Usisavam stan 12. put u nedelji iako nema potrebe, sa poda vec uveliko moze da se jede. Radujem se DHL-tipu koji mi nesto donosi. Radujem se kolegama kad me zovu.
  7. Usisala opet vec blistav stan. Oprala ves koji nije bio ni nesto prljav. Oprala kosu, pa je opet oprala jer mi ne stoji lepo. Za koga? Za mene u kupatilu kad se gledam. Mora covek sam sebi da bude lep. Sede se promaljaju, a frizera njet. Otisla u soping u drogeriju, u haljini. Tako sam se dobro provela, pricacu o tome danima!
Posted in Bielefeld | Leave a comment

Kako se jede u Bolonji (best of & worst of)

Bila sam malo u Italiji, tek da provirim. Ekspres-tura kroz Bolonju, Modenu I Firencu. Kao i uvek, u Italiji se dobro jede, pomalo previse testa i pizza ali u svakom slucaju mnogo bolje nego u Nemackoj (pomfrit, gospodja Virsla i gospodin Döner kod turcina kao obavezno nacionalno jelo).

Tornjevi BolonjeBolonja je poznata po svojoj kuhinji, naime, tamo su izmisljeni torteloni ( da, sa O), a tortelini mu dodju mali torteloni. Plus mortadela a parma sunka i parmezan su iz okoline, tako da Bolonjani, sta rade u slobodno vreme: jedu. To jos nisam dozivela u Italiji – svi restorani su bili dupke puni, ceka se u redu po pola sata za sto ako imate srece, a ako nemate srece, ostaje vam pizza to go kao opcija jer svi ostali sire ruke i kazu da su prebukirani. Na svakom koraku je po restoran, ima se utisak da svi jedu po citav dan, i da se u vecem delu zivot vrti oko hrane.

Za novogodisnje vece smo pomalo potcenili situaciju sa restoranima, i zavrsili u jedinom  koji je jos imao slobodnoh mesta (OPREZ, OPREZ). Na internetu je imao puna 2.6 boda od 5, sto mu dodje poprilicno jadan skor. Ali! Mi cemo to sami da proverimo, na svojoj kozi, jer,  sta zna masa, sta je dobra klopa! I tako zavrsismo u najgorem restoranu svih vremena u Bolonji, za novogodisnje vece. Glavni kuvar i vlasnik se drao na svoje osoblje dok je ovo uzimalo narudzbe, popravljao stolnjake i brisao vinske case, umesto da se bavi, na primer, kuvanjem. Bar desetak ljudi je cekalo na vratima, diskutovalo se oko necega vrlo zustro, svi su bili nervozni i razdrazeni, atmosfera za 1. Nas je to sve poprilicno zabavljalo, i eto posluzilo nam da verujemo ocenama na guglu, u buducnosti. Ja sam dobila nekih pet tortelona sa pecurkama, bez ikakvog ukusa, bez soli, bez zacina, aranzirani potpuno  bezosecajno na tanjiru. Moj saputnik je dobio neko svinjsko meso, to je valjda trebalo da bude gulas, a ispalo je 4 komadica svinje sa salencetom u supici od nicega, isto tako bez soli, bibera, bez ikakvog povrca, bukvalno to neko meso loseg izgleda u supi. Najedosmo se buva i dasaka. Kuvar na podsetnici ima zvanje: Il Dottore. Ponavljam, kuvar. (!?)

Sledeceg dana smo, kako to uvek biva, sasvim slucajno naleteli na restoran u sporednoj ulici, ni ne sluteci da cemo odlicno jesti. A gladni i od prethodne veceri prilicno razocarani. Ja sam opet narucila tortelone, jer kad si u Bolonji, budi Bolonjac, i bili su sve ono sto ovi prethodni nisu bili. I ukus, i optika, i kolicina, i usluga na nivou, kuvar koji ide od stola do stola da pozdravi licno goste. A posto je sve bilo odlicno, odlucili smo se za dezert. Za dezert se narucuje kod sefa od dezerta! Tako nam se predstavio. Chef of desert! Kod sefa smo narucili panakotu i tiramisu i imali orgazmicki dozivljaj koji je trajao bar 10 min.

I tako smo u roku od 24 sata jeli najbolje i najgore jelo u Bolonji. Naravoucenije:

  • verujte guglovim ocenama
  • ne verujte il Dottore-kuvarima
  • iz losih iskustava napravite pricu. Jer dobra iskustva su dosadne price.

Bon Appetit!

 

Posted in putovanja | Tagged , | Leave a comment

Bez-šećerno

Januar je kod mene sad već tradicionalno mesec bez šećera. Počela sam (ne)slavno. Decembar je jedan od najužasnijih meseci što se zdravlja i održavanja dobre linije tiče. Na sve strane te obasipaju kolačima, čokoladama, peče se i kuva se do besvesti, pa još proslave sa firmom, pije se i ždere kao da nema sutra. A ko tome odoli, svaka mu čast. Pri tome mi dobijamo tone vina i poklona u firmi (ove godina nešto manje nego inače, al opet!), tako da su idealne predispozicije za debljanje tu. Ja se svaki put iznenadim kako u decembru ne završim u hitnoj zbog iznenadne pojave dijabetesa.

Moj joga učitelj naravno upravo u decembru svake godina tradicionalno pravi pauzu na Lanzaroteu, i time mi ni najmanje ne pomaže. Zamenjuju  ga neke mlađahne joginke koje ne mogu ni da mu primirišu, a ja sam jako izbirljiva i samo bih se jedila da moram njih da gledam kako, po mom mišljenju, nemaju pojma. I tako se lepe kilogrami, bez joge, i sa puno slatkiša, divota.

Onda se pojedu slatkiši, sve što sam podobijala, toliko da mi se sve smuči,  i zvanični mesec bez šećera može da počne!

Ovogodišnja novogodišnja odluka:

  • više kuvati i nositi na posao, i ne jesti u kantini te njihove podrig-bućkuriše

Skromno, ali dovoljno.

 

Posted in Bielefeld | Leave a comment

Život (ne) počinje u četrdesetoj

Neki kazu da zivot pocinje u cetrdesetoj, ali ja to vidim kao jednu vrstu ironije, u mom slucaju. Kada zakoracite u cetrdesetu, pocinje vreme raspada i fizickog sunovrata. Nista ja ne dajem, ni pet para, na one izreke ocajnika tipa: mlad si onoliko koliko se mlad osecas. Ja se osecam vec zrelom za penziju, kako na fizickom tako i na emocionalnom planu.

Ova godina je pocela fantasticno, a iza mene su vec dve operacije (ceo zivot nisam imala nijednu operaciju, pa mi se zivot sada sveti za sve te godine zdravlja i bezbriznosti). Prvo je usledio jedan opak zahvat na zubu, koji ni ne znam da li ima prevod na srpski, a nemacka verzija mu je : Wurzelspitzenresektion (bez zezanja, jedna je rec u pitanju i znaci otprilike, odstranjivanje vrha korena zuba) i tu sam se napatila toliko da nisam jela jedno mesec dana na desnoj strani vilice jer sam mislila da mi zubi komplet ispadaju, takav je osecaj bio posle operacije. Potpuno sam sigurna da mi taj zahvat nista dobro  nije doneo, i da cu svakako zavrsiti kao moja baba sa vestackom vilicom u nekom momentu, i da ce mi svi zubi kad-tad ispasti, iako ih cistim u sitna crevca. Ipak mi sada zivimo mnogo duze nego pre, na primer, 100 godina, i u nekom momentu mora da krene i taj zadah raspada, pa sto se ne bi uhvatio na zubima kao vesnicima starosti.

Druga operacija mi je donela snove ludje nego sto sam ih ikada imala. A to znam jer ih zapisujem vec nekoliko meseci, redovno. Pa kad krenem da ih citam, kao da sam zasla u neki bolesni svet Murakamija kombinovanog sa Daglasom Adamsom a zacinjenog Edgar Alan Poom. Poslednje sto sam zapisala je ovo:

Mama, sestra, ja i Lawrence smo u Grckoj na nekom ostrvu. Lawrence je velicina gumi-medvedica i moja sestra ga pere u Koka-Koli. Ja joj kazem: jooj pa nemoj u Koka-Koli, al ona ga ipak tako opere, i on krene da se povecava do neke normalne velicine, i krene da dise.

Krivim totalnu anesteziju za ovaj izrazito bizaran san. Koliko sam imala strah od narkoze, toliko je sve proslo glatko da se i dalje cudim, zasto sam se toliko bojala. A doktori su bili em fini, em lepi, kao iz neke od onih ‘ER’ serija, o fensi doktorima u americkim bolnicama na celu sa Klunijem. Posto ja volim sebe da posmatram u raznim momentima svesnosti, eto, pisem o snovima, i to mu je neka druga ‘svest’ tako sam sebe posmatrala za vreme anestezije, ali daleko nisam stigla, posto to cudo deluje u roku od 4 sekunde. Pre nego sto su me uspavali rekose mi da mislim na nesto lepo a ja sam rekla: na lepo vreme u Bilefeldu. Onda je doca stavio lek i i u roku od 4 sekunde sam zaspala, rekavsi: ‘sad osecam lek’, bez borbe.

Dok tako kontempliram o zivotu i prolaznosti, odvrnem UB40 koji su mi sada sjajni, pa pevam po stanu.  A na jogu mogu za dve nedelje, to ce sigurno da me izvuce. Za sada sam mrgud.

 

Posted in Bielefeld | 3 Comments