Kako sam odlučila da ne spavam u hostelima

Moje ovogodišnje putešestvije još se nije završilo, sreća moja, te se upravo spremam za južne krajeve. A za vreme Intermezza izmedju severa i juga desila se ta-daaa Slovačka! Zasto Slovačka? Zato što ima lepe visoke planine i zato što je moja omiljena mlada planinarka deo jedne šarene srpske grupe s kojm se nadjoh iz Bilefelda preko Berlina i Bratislave, u Popradu. A to beše jedno žestoko putešestvije.

Prvo vozom do Berlina, pa na štrokavi berlinski aerodrom (takvo nešto štrokavo nisam ni u Boliviji videla, Nemci, smesta otvorite novi aerodrom-sramota!). Odande let za Bratislavu a u Bratislavi hostel, ne bi li se malo uštedelo. E pa štednja ne vredi, nikad od mene neće biti čestit Nemac. Moj zahtev je bio ‘ženska soba’ a dobila sam, hopla, dva muškarca na početku dvadesetih-u gaćama. Divota. Pošto je bilo prilično vruće, a sobe su, naravno bez klime, njih dvojica su lepo odlučila da šetaju samo u gaćama. Mislim nemam ja ništa protiv gaća ali nije baš da mi je cilj da gledam dvojicu tek napupelih dvadesetogodišnjih hipija. Negde oko deset uveče, smoždena od puta vozom, avionom, busom a bogami i metroom, želim samo da spavam. Njih dvojica gledaju svaki svoj film na mobilnom, u pitanju je pucačina. Moja glava iovako puca od glavobolje, još mi samo oni fale. Napolju piče kamioni jer je hostel naravno na lokaciji direkt pored ž. stanice, i pola evropskog export-importa prolazi ti direkt dva metra od uveta. Zatvoriš prozor – čuješ pucačinu od filma hipi-amerikanaca, plus 40C je u sobi. Otvoriš prozor – kamion ti se nalazi direkt u mozgu! Kao šlag na tortu, u 11 uveče upada nova sustanarka (jej, žena!). Žena je bila mladi hipik, ako takvo nešto danas uopšte postoji. Dakle, stotine  pletenica u metar dugoj kosi. Ona u šalvarama, dole japanke, gore bretele i tako taj stil. Putuje klošarski po Evropi, amerikanka. Prvo se zapljunula na krevet iznad mog i ostavila stvari a onda je krenuo frizerski tretman. Svaku pletenicu je otplela, što je bila procedura od jedno sat i po vremena. Zatim se ošišala, imala je makaze i šišala se na svom krevetu. Odsečenu kosu je bacila u kantu za djubre. Cela procedura je trajala oko dva sata. Onda je negde oko 1:30 ugasila svetlo, i ja sam napokon uspela da sklopim oči.

Da sumiramo, ako ste željni uštede od cirka 30 evra, i neprospavanih noći, a i npr. želite da napišete nešto na svom blogu, onda je hostel pravi izbor za vas. Ako pak tražite mir, tišinu i dobar san, onda zaboravite na hostele, i štagod da košta, nek košta! Kad mi opet padne na pamet tako fantastićna ideja, da spavam u hostelu, zadužila sam darlinga da me obavezno opameti.

Posted in Bielefeld | 4 Comments

Mollösund

Mollösund

Mollösund

Za Mollösund se odlučujemo jer do tamo vodi takozvani ‘najlepši put Švedske’, tako bar piše u mom vodiču. Reč je o ostrvima koja su povezana mostovima sa kopnom, a sva ona mala sela sa šarenim kućicama koje vidjate po Švedskoj, e pa sve to se nalazi na Orustu i Tjörmu. Kroz Švedsku nas na moje veliko iznenadjenje prati dobro vreme, (nekih dvadesetak stepeni maksimalno) što je za domoroce toplo-nešto kao naših 40 u hladu u julu. Svi idu raskopčani i u japankama, dok sam ja sa svojim džemperom i letnjom jaknom i dalje vrlo egzotična. Meni je i uvek hladno jer neki vetar duva. Pošto je usred sezone (verovali ili ne, u Švedskoj postoji sezona za odlazak na švedsko more(?!)) odlučujemo se za čudan hotel  što je ujedno i najskuplji hotel u odnosu na ono šta nudi, u kome sam ikad odsela. Reč je o sobi od 20 kvadrata sa deljenim kupatilom, u smislu, jedno kupatilo na četiri sobe, za tričavih 147 evra. U to ulazi, na svu sreću i doručak. Ovo je bilo spontano rezervisanje u roku od nekoliko sati, ali cena se tamo ne menja puno jer su ova dva ostrva veoma popularna u Švedjana (opet na moje veliko čudo).

Nasa soba

Nasa soba

Ostatak smeštaja je bio ili skuplji, ili nepostojeći. No dobro, jedan put sam u Švedskoj pa daj da se živi. Ispada da je soba stvarno lepa, ali cena je i dalje nerealna, priznaćete.

Uveče smo gladni kao vukovi, te se bacamo u potragu za jelom. Od domaćice saznajemo da je odličan restoran u selu, i da večeras svira i lokalni bend. Zvuči kao sjajna zabava. U samoj luci nas dočekuju skupe jahte ali sa klincima 18-20godišnjacima koji slave, ko će ga znati šta… maturu možda? Svi imaju jahte, i svi piju. Obučeni su u sakoe i skupe cipele, i sve mi to nekako izgleda kao neki spring brak u američkim filmovima al za bogate. Ni ne znamo šta nas u restoranu čeka.

A u restoranu.. svi sede napolju. Ja poluužasnuta pitam, a da li možemo unutra? A konobarica se smeje i kaže, nemamo mesta unutra, ali ovo je švedsko leto, divno vreme. Ako  mi još jednom neko bilo šta kaže o švedskom ‘svežem letu’ pljunuću ga. To nije sveže a nije ni leto, nego je to prosto rečeno spičotina na običnom srpskom.

Neki su se i kupali!

Neki su se i kupali!

Za nas je izvukla specijal meni, za veče. U pitanju je švedski tapas, a to znači, sitnice za pregristi. Meni cvrče creva a plus i ja cvrčim kad vidim cene. Jedan tapas košta 11 evra. Ja se odlučujem za supu, a moj darling za tapas. U momentu kad je klopa stigla, ja sam pomislila: ah kako lepo, dobijamo nesto da pregrizemo dok nam glavno jelo ne stigne. Samo, nažalost, to JE bilo glavno jelo. Na drvenoj dasci su bile tri ćasice, svaka velicine 3cm. Na jednoj le ležalo nešto malo haringe, oko 2cm, na drugoj malo pavlake sa crnim lukom i na trećoj ostatak od lososa veličine 2cm i malo pavlake. Moja supa je takodje bila u malo većoj šoljici sa vodom, začinima i dva račića. Jedemo mi to naše jadno jelo dok nam creva krče. Da sam imala petnaest tahvih tapasa ne bih se najela. Ceh je naravno astronomski jer smo dodali i čaj i pivo. Dakle, nit smo se najeli niti napili, al smo zato sve pare potrošili, mašala. Bežimo glavom bez obzira i tražimo kiosk ili štagod gde se prodaje nešto od čega će nam stomaci biti iole puni. Sedamo u lokalnu ćevabdžinicu i naručujemo neke veggy burgere sa krompir pireom. Sada nam je jasno zašto 20 ljudi čeka u redu ispred kioska. Oni su se pametno odlučili da ne jedu tapase koji se zovu švedski ne zato što je švedska kulinarija u pitanju, nego zato što su švedske cene u pitanju. Naravoučenije, jedite po kioscima i sve će biti okej!

Slike iz prepodnevnešetnje, pre polaska za Ängelholm:

Plaza

Plaza

Plaza Plaza sa skakaonicom

 

 

Posted in Bielefeld | 3 Comments

Oslo

DSC04075Oslo je na prvi pogled topao a na drugi bogami vrlo vetrovit. Ja u svom specijalno izabranom vecernjem outfitu sam ipak morala da se vratim u sobu i uzmem jaknu (dotad sam bila samo u haljini i dzemperu, da se zna). Nas hotel je bio u samoj knez Mihajlovoj Osla, tj. Karl Johans gate. Pored radnji na svakom koraku docekali su nas prosjaci u jednom potpuno suludom broju. Toliko prosjaka na ulicama ne secam se kad sam videla… To su citave ciganske bande, trce naokolo i mlate sa nekakvim cancicima u stilu da im das pare, ili mole na engleskom. Ne znaju norveski, ocigledno nisu dovoljno dugo tamo.

Mi smo naravno prvo vece umirali od gladi, i znajuci da je Oslo papren (ali koliko papren to nismo znali) uputismo se ka zeljeznickoj stanici u nadi da ce tamo biti nesto i za normalniji dzep. Par restorana koji uopste nisu lose izgledali, te tako pregladneli upadamo u jedan gde je kao neka vrsta samoposluzivanja. Okej, stanes na kasu, sve narucis pa ti donesu za sto, ne moze biti strasno. Jedan veliki krompir u foliji iz rerne (za mene), jedna osrednja pizza vegetarijanska, za njega, i jedno pivo=50 evra. To su te cene. U restoranu na stajgi sto bi se reklo. Ne smem ni da zamislim koliko kosta da odes negde da ‘sik’ jedes’. No Oslo je Oslo, i nema sad tu da zalimo za parama, kad smo vec dosli, tako je kako je. Posle vecere odlazimo u vrlo sik deo za izlaske Akker Brygge i odlucujemo da popijemo po jedno pivo. Racun, 20 evra. Dakle, da sumiramo, nit smo siti, nit smo napiti a vec smo ‘spizdili’ 70 evra. Ja vec zamisljam moj racun u banci kako vrtoglavom brzinom ide na dole te se preracunavam kako i sta za naredna dva dana. Mora da se racionira. Prvo, dorucak u hotelu je inkluziv, dakle prezderavamo se do iznemoglosti, i onda krecemo stopama Harryja Holea. Preko kraljevskog dvorca, do Akershusa-tvrdjave sve do Parka skulptura norveskog umetnika Vigelanda koji je potpuno fenomenalan. Ogromne figure ljudi u svim zivotnim dobima, sto od kamena sto od bronze, ali sve imaju tako neki uzasnuti izraz, jer je gospodin Vigeland imao poprilicne psihicke probleme.DSC04078

Nas sledeci cilj je Holmenkolen, zelena pluca grada, gde je i poznata skijaska skakaonica sa koje se vidi ceo Oslo kao na dlanu. Prvo voznja od pola sata tramvajem a zatim pentranje do gore. Neki ludaci se spustaju konopcem od gore do podnozja skakaonice a jos su i platili za to. Kao neka vrsta norveskog bungee jumpinga, ja sam suvise stara za to, dovoljno mi da gledam pa da mi radi adrenalin kao lud.

Nazalost, negde oko 3 popodne ogladnimo, i sad se treba opet ispruziti za obrok. Ja nalazim u vodicu deo grada gde su turski i libanski a i pomalo indijski restorani (neka vrsta malog Kurdistana) gde bi cene trebalo da budu povoljnije. I zaista, stanica tramvaja Grönland nam donosi taj multi-kulti flair, i mi upadamo kao i gomila ostalih turista u neku indijsku cevabdzinicu i narucujemo redom sve i svasta. Cena-samo 20 evra, za nas dvoje, sa sve picem! Odusevljeni osecamo se kao proka pronalazac, jer jedemo tako jeftino u skupom Oslu!. Tako siti gledamo na sta lici komsiluk a ima i sta da se vidi. Od  turskih udzerica  preko nekog ilegalnog red light distrikta (prostitucija je ilegalna u Skandinaviji) pa sve do nekih sumnjivaca koji stoje na ulici i hvataju zjale (preprodavci droge, procitati Jo Nesboa kao uvod u Oslo za pocetnike). Vracamo se  rekom u centar sto je jedan vrlo lep deo grada, medjutim ja polako ali sigurno hvatam prehladu, i vec su mi krajnici oteceni, nista od norveskog zubatog sunca, te u hotelu dobijam caj od recpcionerke i bezim u sobu da se ugrejem. Uvece je poprilicno vetrovito, ipak je to severno more. Spavam i sanjam da vozim.

Holmenkolenska ski skakaonica

Holmenkolenska ski skakaonica

Nas poslednji dan je u stilu norveske opere. To vam je jedna velika bela santa leda, posto norvezani nemaju dovoljno santi leda jelte, odlucili su da ih opera podseti na to. Tu se turisticarimo, radimo isto sto i ostali, fotkamo grad, zaliv, glupiramo se i disemo jos malo svezeg norveskog vazduha. Akcenat je na svezem. Moji krajnici samo sto ne otpadnu. Ja to sve junacku podnosim jer mi je pomisao da sam na godisnjem bolesna toliko uzasna da cu radije sve da trpim nego da lezim u krevetu. Bolje je biti bolestan kad radis, onda ostanes lepo u krevetu. Placamo parking za dva dana (90 evra, koga zanima) i vozimo natrag kroz svedsku. Krajnje spontano rezervisemo hotel, to jest hostel, najskuplji u mom zivotu i vozimo se najlepsim putem Svedske, po ostrvima Orust i Tjörm. Stizemo u Mollösund a sta smo tamo radili i jeli ispricacu vam vec za koji dan!

Opera kao santa leda

Opera kao santa leda

Opera

Opera

20160717_125711 DSC04099 DSC04096 DSC04086

Aker Brygge

Aker Brygge

Pogled sa opere

Posted in Bielefeld | 4 Comments

Roud trip za Oslo

Iako se svi u ‘toplim’ letnjim mesecima odlucuju za nesto juznije krajeve, mi smo se ovaj put nagodili da, po zelji moje jace polovine nakon tri godisnja odmora  po mom izboru, napokon po njegovom severnjackom izboru putujemo u hladnije krajeve. Dakle iz hladnog Bilefelda gde ziva nije presla dvadeseti podeok i gde sam ja poslednjih dana razmisljala da li da ukljucim grejanje ili ne, krenuli smo kolima ka Skandinaviji – ujedno odlicna vezba za novopecenu vozacicu. Put nas je vodio do Lübecka, tj po srpski verovatno Libeka, u petak uvece posle posla. Dakle pravac autoput i vozi! Ja sam uzela volan negde posle Hanovera jerbo je tada manje saobracaja a najgori je onaj vozac koji vozi pod stresom. Za mene je pun autoput nesto kao panicni napad zacinjen dozom paranoje, dakle samo cekam kad ce nesto lose da se desi. To nikako nisu dobre misli jednog vozaca. Od Hanovera je put bolji, nema toliko ludaka na ulicama jer su valjda svi vec stigli kuci posle posla. U samom mestu, negde pred Lübeck-Libekom, obicno predajem stafetu da se ne bismo gubili petnaest puta. Tamo spavamo jednu noc, gledamo stari grad i klopamo za male pare- jer Nemacka je ekstremno jeftina, sada shvatam kada je poredim sa Norveskom. Ili Svedskom. Ali o tom potom.

Lübeck

Lübeck

Lepo naspavani, napojeni i najedeni krecemo ka trajektu za Dansku. Vreme je onako, smrljavo. Duva vetar, malo kao paducka nesto, ali nije strasno-dansko leto verovatno. Na trajektu je kao jedan veliki free shop. Put traje 45 minuta ali ima svega. Od prodavnica raznih, suvenira, restorana, starbucksa, samo jos i bioskop sto nisu ugradili. Uglavnom svasta se cuje na tom brodu, cak sam i neke bosance prepoznala.

Posle trajekta naoruzavamo se strpljenjem jer planiramo da predjemo nekih 800km i da uvece stignemo za Oslo. Kroz Dansku mi je u pocetku zabranjeno da vozim, jer jos ne znamo kako se ponasam u prelasku preko visokog mosta, da li cu uspeti, ili cu nas u samoubilackom napadu survati u dansko more, bolje da sa suvozackog mesta prvo osmotrim situaciju. Osmatram. Most ko most, malo duzi od naseg iznad Dunava, ali nista posebno. Odlucujem da je most bezopasan-mentalna zabeleska.

Na trajektu

Na trajektu

Kad smo presli sve mostove, prelazim u ofanzivu. Kako sam sela u auto, moj darling je zaspao sto me pomalo obeshrabruje i zabrinjava. A sta ako  se nesto desi i meni treba njegov savet, sta onda? On i dalje spava a ja vozam i ne dam se pomesti. Pocinje da pljusti kisurina prvo blago a zatim toliko da nista vise ne vidim. Vozim po osecaju koji je jadan i bedan. Ipak uspevam na moje veliko iznenadjenje. Ponekad se nerviram jer ispred mene vozi oldtajmer a ja se ne usudjujem da ga preteknem pa vozim iza njega 80km/h i jedim se.

Most izmedju Danske i Svedske

Most izmedju Danske i Svedske

Kad sam vec iznurena kisom, treba mi odmor psihicki i fizicki i negde kod Göteborga predajem volan. Kako sam sela na suvozacko sediste tako se podize ona kisa sa zemlje i osvetli nas sunce kao da smo negde na sred mediterana. Divno svedsko sunce, odjednom vidis sve.  Svedska izgleda kao Zlatibor. Tamo od Göteborga osecam se kao da cemo stici svaki tren na Zlatibor. Pasnjaci, brda, ovce, kotline i useci i stenoviti predeli. Malo tunel, malo most. Zavidim na opustenoj voznji dok sam ja imala kisu iz pakla. Sad odjednom sija sunce i sve je idilicno.

U zavisti uzimam posle sat vremena opet da vozim, negde do Osla. Hocu i ja da imam lepo vreme dok vozim! Na putu nema zive duse, mi smo jedini koji putuju. Kako je sve lepo pusto. Nema dosadnih kamiona, nema ludaka koji ti se zabijaju u dupe, nema gnjavaze. Svi voze 110km/h i vlada svuda mir i opustenost.

U Oslo stizemo negde oko 20 casova, tamo je naravno svetlo kao u podne, i bice tako sve do 23h. A sta je bilo u Oslu, cuce se sutra!

 

Svedsko sunce

Svedsko sunce

 

 

Svedski Zlatibor

Svedski Zlatibor

Posted in putovanja | Tagged | 5 Comments

Prolecni specijal

Pre nego sto odem na subotnju pijacu, izvlacim zaparlozeni blog i

  • tresem od prasine
  • cistim ga od nekih starih i zaboravljenih programa
  • bekapujem i placam zaostale racune

Ponekad pomislim-jadan blog, a nekad je mnogo vise zivota u njemu bilo…

Neko ce pomisliti kakav blog-takav i vlasnik, ali nije sasvim tako! Juce je bilo veliko ciscenje spavace sobe (ono kad vam se po nogama vijore talasi prasine dok idete od kreveta do ormana). Soba je ociscena i ispolirana i izgleda kao bombonica.

Nego najnovija opsesija se zove voznja kolima. Svako ko me zna, zna da sam ja jedan apsolutno ocajan i jadan vozac. Dobro, ocajan ne moze da se kaze. Bolje reci, vozac koji je nekad pre 1000 godina polozio, i to na jedvite jade, a zatim nikad vise u auto seo. Dakle nepostojeci vozac. Godina 2016 je u mom privatnom kalendaru odabrana za Godinu Voznje, tako da sam (juhu!!!) uspela da polozim za nemacku vozacku dozvolu, sto je otprilike moj najveci zivotni uspeh.

To vam je kao kad imate nekog bauka, koji vas posmatra iz tmine i konstantno izaziva. A vi znate da je on tu, i da cete kad-tad morati sa njime da se uhvatite u kostac ali ga uporno izbegavate. E pa dosta je bilo izbegavanja!

Terapija se sastoji u sledecem: svaka voznja bilo da se ide do prodavnice, benzinske pumpe ili pak na fudbalsku utakmicu, moja malenkost ima da da je za volanom. Te se prosle nedelje vozio autoput (brm-brm) sa 150km/h (personalni rekord). Prvo krenu da se znoje dlanovi, pa se sva ukocim, cak mi se i noga na gasu nekako ukoci, ali zato posle 10 minuta ide kao podmazano. Za sada cemo omanje greske (tipa voznju preko ivicnjaka kah-kah) oprezno precutati i nadati se u buducnosti jednom boljem prostornom osecaju, ipak su veca kola u pitanju, a moj osecaj je na skali od 1-5 negde na dvojci.

O globalnom otopljenju u Bilefeldu nema ni reci. Ovde je i dalje prilicno hladno (jutarnja oko 3 stepena) tako da i pored dobre volje da se odreknem grejanja (pobogu, polovina aprila je) danas su svecano ponovo odvrnuti radijatori jer kako stoji naredne nedelje nas ocekuje zahladjenje (cak na 1 stepen jutarnje temperature). Nemci se naravno ovde orijentisu prema kalendaru, a ne prema realnim vremenskim uslovima, pa se na +5C mogu videti mladici u kratkim pantalonicama i kratkim rukavima, jer napolju sija sunce. Deco, deco… ako sija sunce ne mora da znaci da je toplo. Kada li ce samo nauciti…?

Mi smo se preselili u novi biro koji je potpuno odvratan, sto znaci da nemamo dnevnu svetlost, pogled mi je u atrijum a ne napolje, a leti ako ziva predje preko 25C bice pakao jer nemamo klimu. Kolege ili imaju tikove ili su na ivici nervnog sloma. Jedina dobra strana je novi wc gde sam ja jedino zensko. Imam privatan wc na poslu. Kakav luksuz. I tako dok se ne izgradi novi biro. Skoro kao da su nas u podrum stavili. Zato mi je privatan zivot u procvatu. Svaki vikend putujemo, svako vece je svecana vecera i zivot nam je lep. Biro?-ma koga zabole.

Nego danas je pijaca. Jeste nesto lepo ‘ubrali’?

 

 

 

Posted in Bielefeld | 7 Comments