Comments (4)

By elektrokuhinja, 17/05/2012 11:49

Detaljno se bavim tematikom: sta ima u Bilefeldu i kako se zabaviti u ovom gradu. Grad nema neku fantasticnu ponudu kao na primer khm khm Moskva a ja naviknuta na zivahnu moskovsku ponudu trudim se iz petnih zila da nadjem sebi zivot&zabavu. Pa evo nekoliko crtica sta to Bilefeld ima sto ostali nemaju. Ha!

Dr Oetker

1. Dr Oetker. Svi poznajemo njihove pudinge i praskove za pecivo, ali Dr Oetker nudi takodje odlicne pizze, razne jogurte i  ko zna sta jos. Fabrika im je prilicno velika i nalazi se na glavnoj zili kucavici grada, a glavna zgrada je izgradjena negde 1700 godine (ako me pamcenje ne vara) i izgleda kao modernizovan zamak. Ako prolazite pored fabrike, oseticete mirise pudinga i vanile. Fabrika nudi i turu zvanu Dr Oetker Welt, koja podrazumeva obilazak fabrike i degustacije proizvoda, ali je mnogo skupa kazu kolege, pa to kad budem goste imala koji su zainteresovani, mozda napravim izlet.

Glück und Seeligkeit

2. Glück und Seeligkeit. Restoran u crkvi. Odmah preko puta Dr Oetkera, ambijet je nestvaran, nekadasnja crkva je pretvorena u restoran, i evo kako to otprilike izgleda. Jos nisam isprobala ali je to pod must-stavkom.

Hermannsdenkmal

3. Hermanns Denkmal, ili ti spomenik Hermanu, spada navodno u drugu najposeceniju znamenitost Nemacke (sta je prva ne pitajte me), sto je iznenadjujuce s obzirom da je spomenik u pitanju. Ja bih kao znamenitost Nemacke navela verovatno zamak  Lorelaj ili katedralu u Kelnu,… U svakom slucaju, Hermanov spomenik me ceka kao turisticka destinacija, cim se usudim da se popnem u Teutobursku sumu. Koja nas vodi  do cetvrte stavke:

4. Teutoburske sume. (Teutoburger Wald). Bizarno deluje da jedna suma deli grad na dva dela (a ne npr. reka) Nekako su mi gradovi uvek povezani s rekama, pa mi je ovaj grad utoliko cudniji sto ga na dva dela deli planina sa sumom. Moze se lepo setati, voziti bajs, grilovati, trcati i odmarati. A kad smo vec kod sume, tu se nalazi i

Olderdissen

5. Olderdissen, zoo park sa zivotinjama iz ovih podneblja. Dakle, malo lisica, malo vukova, orlovi, dabrovi, jeleni, zecevi… Lepo je sve i simpaticno uredjeno, za klince ima gomila sadrzaja.

Molim lepo. A ko bude u prolazu, poziv na kafu ne odbijam!

Comments (11)

By elektrokuhinja, 13/05/2012 20:53

Kako sam shvatila da će se razgovori u kantini odnositi uglavnom na fudbal i svetsku političku scenu, počela sam s fudbalom. Čovek se mora nekako integrisati u novu okolinu zar ne?

Nisu me samo razgovori u kantini inspirisali za ovu iznenadnu strast.  Moje samovanje od tri meseca bilo je  presudno da ja čije se interesovanje za fudbal svodi negde na nulu pa još manje, eto upravo ta ja, juče je sa uživanjem odgledala u kafani, svečano sa pivom utakmicu od početka do kraja. Dva meseca su sasvim ok bez ikakvih kontakata. Dok se malo čovek ne snađe, dok ne istraži gde su prodavnice, dok ne kupi osnovne stvari u stanu, taman. Dok se ne navikne na novu klimu i drugačiji pogled kroz prozor.  Treći mesec je kritičan. Počela sam da se pitam čemu sve to i zašto sam ja jedina koja nema ama baš nikog ni na kafu da ode subotom popodne. Tako sam čak nekoliko puta uhvatila sebe, u kafiću gledajući zavidno ljude koji se nalaze s prijateljima i poznanicima, ćaskaju, naručuju kafe i kolače a ja se pravim da me izuzetno zanima novo izdanje Spiegela. Ili na primer uhvatim samu sebe u žučnoj raspravi. Na kojem god jeziku, nebitno je, bitno je da se ja sama sa sobom raspravljam. Da ne bih plašila decu na ulici kao ‘ona teta što priča sa sobom’ morala sam da preduzmem radikalne mere.  Na moju sreću, ovog vikenda stigao je spasonosni poziv. ‘Da li mi se pije pivo i gleda fudbal, da svratim, adresa ta i ta, kafana ta i ta.’ Da li sam zainteresovana??? Da mi je neko poslao sms i pitao da li želim da IGRAM fudbal, prihvatila bih  tu bizarnu ponudu bez oklevanja. Na šta je sve čovek spreman samo za malo ljudskog kontakta i priče!  Obukla sam se u roku od dve i po sekunde i izletela iz stana. Odličan je osećaj kad vas neko negde čeka. Prosto neverovatno.

Naravno, muško gledanje fudbala se svodi na posmatranje borbe, dobrih pasova i šta ti ja znam već…igre sama po sebi. Dok se žene koncentrišu na neke druge stvari. Jeste, lepo je kad postoji gol, ali pošto su golovi tako retki, u sat i po vremena bude ih jedan dva a možda čak nijedan, mora čovek sebi naći nešto što privlači pažnju. Kao npr. zanimljiva boja dresa. Ili roza patike. Ili pokušaj odvlačenja pažnje su-gledača fudbala i potezanje izuzetno zanimljivih tema ne bi li se gledanje svelo na gledanje + pričanje. (Pokušaj uspeo! ) Te posle pobede lokalnog omiljenog tima svi kao šlag na tortu odlazimo u klub i začinjavamo veče dobrom muzikom. I ma koliko nenormalno zvučalo, rado ću opet gledati utakmicu. Stvarno je lepo kad te se neko seti, i kad te neko negde čeka. Ko nikad nije bio ovako sam kao ja možda neće ni razumeti. Ali fudbal je sasvim ok.

Comments (4)

By elektrokuhinja, 06/05/2012 11:17

Odlučim ja da u divno kišovito jutro nad ovim mojim nemačkim nebom, iskoristim dan tako što ću da se muvam po hanoverskim prodavnicama, te obnovim ono malo jada garderobe što imam  za leto. Em sam demode, em je sve staro, na ivici raspadanja. Tako je to kod mene, dok se sve ne raspadne, dok mi obućari ne kažu da nema više smisla popravljati te cipele, dok mi lokalni krojač ne kaže da će mi on radije sašiti novu košulju nego ovu prepravljati, e tad znam da je vreme da se ponešto i kupi.

Naoružam se ja strpljenjem i vremenom, popijem kafu pa na voz. Ali avaj, ni prodavnice nisu ono što su nekad bile. Hajde što sam naviknuta već da se čeka u redovima na kabine za presvlačenje, ali TOLIKIM redovima, to je za mene nešto potpuno novo. Ima ta jedna prodavnica, gde se na ulazu dobije po jedan plavi džak, i ljudi kupuju na kilograme. Isto tako nosaju te svoje kilograme u kabine, pa onda nije teško zamisliti koliko to presvlačenje traje i koliko se u redovima čeka. Za mene je takav princip kupovine potpuno stran: ići da kupuješ samo da bi nešto kupio, ili samo zato što je nešto jeftino. Priznajem, jeste jeftino a ja na krpice ne dajem puno para, to mi je onako jedna od sporednih stvari u životu. Ali ta histerija! To je grabež, to je guranje, vika i cika na sve strane!

Nemam ja vremena za stajanje u redovima, em je dosadno em je bespotrebno. Plus me niko, ama baš niko u Hanoveru ne zna, pa sad i da vide malo dupeta ništa strašno. Elem, recept za brzinsko presvlačenje: uzeti jednu široku haljinu, obući je onako fino preko svega što imate na sebi, a onda lepo mogu i farmerke i pantalone i sve živo da se proba ispod te haljinetine. Postoje i oni drugi koji besramno bez haljina probaju na očigled svih, ali to je za mene ovako staromodnu ipak egzibicionizam. Plus što sam skoro pročitala da zaposleni u Aldiju svoje kupce špijuniraju i zumiraju na određenim jelte mestima, pa onda ti videi kruže širom Aldija kao zabavni materijal. Neka hvala, progovara paranoik u meni.

Uopšte mi nije jasno kako neko može da uživa u obijanju pragova prodavnica, stajanju u redovima, prašnjavljenju po kabinama, znojenju i isprobavanju. Čisto smaranje.

Bar sam sad mirna za narednih nekoliko godina. Dok se sve opet  ne raspadne

Comments (4)

By elektrokuhinja, 30/04/2012 23:02

U 7.18 ujutru, dok se grad još budi, dok se drugi gnjecave po udobnim sedištima automobila ili gužvaju po autobusima, ja ponosito prkosim vetru i pedalu po pedalu, sa kosom kao vila ravijojla napredujem u svojoj biciklističkoj avanturi.

Ko se još sa mnom zajedno budi i osedlava svoga modernoga đogata?

Studentkinja, lepo obučena, mlada i fina, na jednom klasičnom biciklu. Tašna u korpi, knjige i kaciga pod obavezno.

Zgodni ćale i debeli sin. Debeli imaš da smršaš, kaže ćale.

Još jedna zgodna cica, i to u suknji. Pitam se kako funkcioniše vetar, suknja i bicikl? D li da eksperimentišem?

Đubretar u fluorescentnom prsluku. Pardon, nije đubretar no iz nekog meni nepoznatog razoga, nemci biciklisti vole da izgledaju kao đubretari, radnici na gradilištu ili na aerodromu. Što drečavije to bolje. Znam znam, vidljivost, jasno mi je. Al ne mogu stvarno da se obučem ko đubretar, mama i tata me učili da treba lepo da izgledam.

Crnkinja sa malim dupetom.

Dva klinca sa kacigicama i svom mogućom zaštitom.. Eh kako su slatki. Kod nas u Srbiji jedino pod pretnjom smrću da te nateraju kacigu da nosiš a ovde se opet od kacige garant ni u sopstvenom krevetu ne odvajaju. E pa ne mogu kacigu da nosim, iovako mi je kosa neukrotiva, još mi samo treba post-kaciga efekat.

Bicikl fanatici. Uvek postoje, bilo jutro, dan, veče, usred noći, uvek ima jedan, sa sve onim specijalnim načarima, u biciklističkim bermudama, u anti-vetar-anti-znojenje- anti-kiša-anti-bogtepitašta-majici,  sa fanatičnom grimasom na licu i pobedonosnim osmehom kad vas pretekne. I kacigom, naravski.

Bicikl treba da je uživanje! A ne takmičenje. Molim lepo.

Bielefeld-Ummeln

Comments (8)

By elektrokuhinja, 28/04/2012 09:05

Dugo nisam pisala, ali su zato crtice iz prethodnog posta zadovoljene. Sofa je kupljena, bicikl je dobio počasno mesto u dnevnoj sobi (dok se malo ne isprlja, a onda ga možda i ostavim ispred zgrade). Diskoteka je isprobana, restorani takođe, i što je najbitnije imam čak dva (i brojevima 2 ) broja telefona na koja mogu da se obratim ako mi se izlazi ili ide na kafu. Nije li to lepo? Možda ipak ne završim okružena mačkama.

Ali bicikl! Uopšte mi nije jasno kako sam sve ove godne živela bez istog!

Ok, jasno mi je, živela sam u Moskvi gde bicikl može da se vozi jedino ako imate samoubilačke sklonosti. Jedan kolega je bio entuzijasta pa je biciklom dolazio na posao i pravio ture po Moskvi leti (ukupno 2-3 meseca jelte), ali uvek sam se pitala da li vozi trotoarom, koliko ljudi ga psuje dnevno i da li je eventualno depresivan. U Moskvi se bicikl ne vozi.

Ovde je pak jedna sasvim druga priča. Holandija je blizu pa se i kultura biciklizma provukla i u ove krajeve. Postoji UVEK uz put i posebna biciklistička staza, sa obe strane kolovoza i odvojena je u većini slučajeva i od trotoara. U nekim slučajevima je čak i veća od trotoara. Postoje specijalni semafori za bicikliste, prelazi, a na ulasku u grad stoji : Bielefeld-Fahrradfreundliche Stadt (Bielefeld, prijateljski nastrojen grad ka biciklistima). Lepo zar ne?

Uveče proverim prognozu i ako piše da nema pljuskova, snega i prevelikih minusa, sedam na bajs i verglam na posao. Moja neka donja temperaturna granica je otprilike 2°C. Sve sto je iznad je sasvim ok za vožnju, sa rukavicama naravno. Vožnja me razbudi, nadišem se svežeg seoskog vazduha, plus imam osećaj kao da stvarno nešto korisno za sebe radim. Kad čovek kao ja sedi minimum 10 sati ispred kompjutera, kretanje je luksuz. A fitnes klubove ne volim niti imam vremena da uveče u 8 idem u neki zagušljivi znojavi prostor.

Odoh u subotnji šoping. Biciklom naravno:)

Šta vi za svoje zdravlje radite i kako se motivišete?