Comments (22)

By elektrokuhinja, 27/07/2009 23:07

Istina je da se u Rusiji promeni shvatanje o razdaljinama. Ono što ovde zovu vikend-putovanjima  u Evropi bi za to na primer uzeli godišnji odmor i letovali nedelju dana. Ne verujem da bih se usudila da za dva dana predjem rastojanje od 1400 km plus šetam i turističarim. E pa kad ste u Rusiji ovakva putešestvija su sasvim normalna stvar. Kad se samo setim klackanja busom po obližnjim planinama, a na samo 200 km od Beograda… Da, razdaljine su ovde, pa, drugačije.

Krenuli smo petak, posle posla, vozom za Pskov u 8 uveče. Moja priprema se sastojala u pakovanju dve majice, dvoje gaća i čarapa, četkice za zube, sendviča navrat nanos i zatim trka na stanicu.  Mnogo sam slušala o tim plackartnim vagonima, i sve sam više ubeđena da mi se takav način putovanja  dopada. Vagoni su otvorenog tipa, nema kupea između, a pritom su za spavanje. Postoje samo pregrade koje odvajaju svaka 4 kreveta. Nema vrata, svi smo zajedno, oko 50tak ljudi spava u jednom vagonu. Mislila sam prvo da, kako sam osetljiva na hrkanje i zvuke, nema šanse da zaspim, ali zapravo, vrlo je prijatno i lako zaspati. Prvo svako nađe svoj “kompartman”, može se sedeti i ćaskati sa saputnicima sve dok “provodnica” ne ugasi svetlo u vagonu, oko 11 sati.. A dotad-pije se pivo (ipak smo u Rusiji), jede se pile, ako je voz bolji ima i muzičku podlogu (verovali ili ne čula sam i metallicu u jednom momentu), čita se, ode se u vagon-restoran, pa ko šta preferira. Na ve’im stanicama imate priliku da protegnete noge, jer voz stoji oko 15 minuta, a napolju je prava mala pijaca. Lokalci nude krompir, palačinke iz sopstvene radinosti, pivo, sokove i štošta zanimljivo.

Posle gašenja svetla,  svi kao po komandi se uspentraju u svoje krevete,  i nastavlja se u horizontali.  Klackanje vas polako uspava, a ako ima hrkanja sve se to nekako utopi u zvuke voza tako da se dobije sasvim ujednačen šum koji ne smeta spavanju uopšte (ja sam živi dokaz) Interesantno je, na samom polazištu ste u ravnici, oko vas reke, jezera i šume, a nekih 700 km severno, posle 12 sati imate identičan predeo koji se nije promenio ni za dlaku. Ista ravnica, reke, jezera i šume. Ujutru, u ponudi su čaj ili kafa od 9 rubalja (18 dinara), odlazak u toalet, umivanje, pranje zuba i sve po redu. Još malo, još malo, i eto nas na cilju!

Comments (9)

By elektrokuhinja, 20/07/2009 23:31

Ne postoji zapravo nikakav dubokomisleni razlog za sopstveni domen, sem potrebe za promenom. Ako već menjam sobu, nekako je prirodno da promenim i moj “virtuelni” prostor. Možda i ne. Svejedno, čitamo se ovde, uz kafu čaj ili vino u nekim belim i crnim noćima. Za sada još prilično beličastim…

Comments (8)

By elektrokuhinja, 02/07/2009 22:08

U momentu kada sve oko mene izgleda kao da se raspada i da ceo svet odlazi  dođavola, svoju savršenu sreću pronalazim u:

jednom teget pokrivaču.  Mnogo je lep, odmah da vam kažem.

Svojoj novoj sobi. Obitavanju u njoj. Prilagođavanju, ja njoj i ona meni. Čišćenju. Ovo više kao metafora.

Puzzlu (ili puzlama) kako ko više voli. Upravo kupljenim, 1000 komada, i instaliranim u ugao sobe, za “posle subote”. Čim prođe subota, krećem u meditaciju. Na slici je nekakav srednjevekovni zamak na vrh brda. Baš se tako i ja nekako osećam. Pomalo usamljeno a uzvišeno. Mnogo sam poetična,  o da.

Brazilskim zvucima sa sokom od pomorandže.

Ne, ne, odlučila sam da se ne nerviram. Pa šta bude…