Comments (22)

By elektrokuhinja, 27/07/2009 23:07

Istina je da se u Rusiji promeni shvatanje o razdaljinama. Ono što ovde zovu vikend-putovanjima  u Evropi bi za to na primer uzeli godišnji odmor i letovali nedelju dana. Ne verujem da bih se usudila da za dva dana predjem rastojanje od 1400 km plus šetam i turističarim. E pa kad ste u Rusiji ovakva putešestvija su sasvim normalna stvar. Kad se samo setim klackanja busom po obližnjim planinama, a na samo 200 km od Beograda… Da, razdaljine su ovde, pa, drugačije.

Krenuli smo petak, posle posla, vozom za Pskov u 8 uveče. Moja priprema se sastojala u pakovanju dve majice, dvoje gaća i čarapa, četkice za zube, sendviča navrat nanos i zatim trka na stanicu.  Mnogo sam slušala o tim plackartnim vagonima, i sve sam više ubeđena da mi se takav način putovanja  dopada. Vagoni su otvorenog tipa, nema kupea između, a pritom su za spavanje. Postoje samo pregrade koje odvajaju svaka 4 kreveta. Nema vrata, svi smo zajedno, oko 50tak ljudi spava u jednom vagonu. Mislila sam prvo da, kako sam osetljiva na hrkanje i zvuke, nema šanse da zaspim, ali zapravo, vrlo je prijatno i lako zaspati. Prvo svako nađe svoj “kompartman”, može se sedeti i ćaskati sa saputnicima sve dok “provodnica” ne ugasi svetlo u vagonu, oko 11 sati.. A dotad-pije se pivo (ipak smo u Rusiji), jede se pile, ako je voz bolji ima i muzičku podlogu (verovali ili ne čula sam i metallicu u jednom momentu), čita se, ode se u vagon-restoran, pa ko šta preferira. Na ve’im stanicama imate priliku da protegnete noge, jer voz stoji oko 15 minuta, a napolju je prava mala pijaca. Lokalci nude krompir, palačinke iz sopstvene radinosti, pivo, sokove i štošta zanimljivo.

Posle gašenja svetla,  svi kao po komandi se uspentraju u svoje krevete,  i nastavlja se u horizontali.  Klackanje vas polako uspava, a ako ima hrkanja sve se to nekako utopi u zvuke voza tako da se dobije sasvim ujednačen šum koji ne smeta spavanju uopšte (ja sam živi dokaz) Interesantno je, na samom polazištu ste u ravnici, oko vas reke, jezera i šume, a nekih 700 km severno, posle 12 sati imate identičan predeo koji se nije promenio ni za dlaku. Ista ravnica, reke, jezera i šume. Ujutru, u ponudi su čaj ili kafa od 9 rubalja (18 dinara), odlazak u toalet, umivanje, pranje zuba i sve po redu. Još malo, još malo, i eto nas na cilju!

Comments (28)

By elektrokuhinja, 02/09/2008 20:45

Dok sedim u smradu ulja od suncokreta, evo i priče kako je sve počelo.

Odlučim ja da napravim proju, ne znam šta me spopade, no odluka se u mojoj glavi uobličila kao zrela jabuka, te zatražim od mame recept na mail (iako sam je nekoliko puta pravila) zlu ne trebalo. Nabavim sve po redu. Kiselu voda. Brašno-sumnjivog porekla, piše da je za palačinke, al sva druga su od 2 kg, mislim šta s tim da radim, ne mogu ga potrošiti naredne dve godine sigurno (a ni doneti iz radnje, ako ćemo pravo) . Prašak za pecivo – ovo je opet diskutabilno-da li je paketić na kome je crtež kuvara koji nešto ubacuje u činiju prašak za pecivo ili nešto sasvim treće?, Mleko. Ulje suncokretovo, jedino od 0.8 l.(obratiti paznju na sva ulja koja su drugacija od ostalih 5 vrsta-ponavljam jedino od 0.8) I tvarog (mladi sir za nadenuti). Lepo ja to sve smuljam po receptu, razastrem u tepsiju, sednem ispred i čekam, pa pogledam s vremena na vreme. Ništa se ne dešava (iako bi trebala u nekom momentu da raste), onaj papir se zalepio za proju (nije bio peki papir no obican ja premazala uljem-sta ću snalazim se kako znam). Odem da se istusiram, računam, kad izađem biće lepa nabubrela mirišljava proja… Kad izađem, ceo stan miriše na suncokretovo ulje (kod nas ulje nema miris, prosto se zove suncokretovo al ne miriše ni na sta posebno, zapravo miriše na ulje). Pogledam u rernu, a jadna proja se nije pomakla ni milimetar. Stoji na 5 mm debljine i ni makac. Čekam ja još, i kad je doteralo cara do duvara, otvorim rernu, dim pokulja napolje, brzo pootvaram prozore da se ne oglasi alarm, šta ja znam na šta reaguje, izvadim proju, ona prepečena spolja (skoro se ugljenisala) a iznutra skoro pa živa. Izemti reko i loše rerne i brašno za blinji, i prašak za pecivo koji ne znam šta je ustvari! I dalje nepokolebana krenem da jedem, ono ukus suncokreta. Da! Ukus suncokreta! Onaj sir se ne oseca, kukuruz ni najmanje, samo suncokret. Pojedem tri zalogaja, i to je to. Biće dobro ako se ne otrujem opet (ceo vikend već bolovala od morskih plodova, for the record). Piše tamo da je biološki zdravo ulje, bez holesterina i šta ti ja znam sve. Al šta mi vredi kad ne moze s njim da se lepo napravi proja, avaj! Verovatno sve što se skuva ima taj specifični ukus na suncokretove semenke. Sunje. Masne grickalice.

I tako sad sedi ta tužna spuvana proja u kuhinji, stan se vetri na +8, a ja pijem čaj od nane, za svaki slučaj, da jadan stomak napaćen lakše podnese. I tako je elektrokuhinja postala elektro. Bez kuhinje. Bar sto se Rusije tiče…