Comments (12)

By elektrokuhinja, 31/05/2010 21:56

Restoran našeg hotela se zvao Slepi miš, po istoimenoj operi, i bio je u, hm, karnevalskom stilu. Maske, čipka, sjaj i svila. Uz sve to dolazi i ruski doručak koji ni u kom smislu ne liči na švedski. Dobijamo meni sa tri mogućnosti. Ne sećam se tačno kako je svaki ponaosob izgledao, ali izabrali smo najmanje bolnu varijantu za mene, kvazi vegetarijanski

1. hleb i maslac (ovde napominjam da se radi o polovini parčeta crnog hleba i minijaturnom parčetu belog hleba, plus kašičica maslaca)

2. jaja na oko komada dva, i jedna kobasica

3. voćni jogurt

4. kafa instant, malezijskog porekla, 3 u jedan, sa sve dodatim šećerom pri čemu je ukus, paaa, ni nalik na kafu, već više neki bućkuriš hemijski. Kafa ostade nepopijena).

Da još jednom napomenem da je ovo bila najvegetarijanskija varijanta.

Moj saputnik je radi raznolikosti izabrao  varijantu koja se sastojala iz

1. siroka (nekakva vrsta dezerta iz tvoroga-ruskog sira) u čokoladnoj glazuri.

2. palačinke sa mlevenim mesom

3. mog poklona u vidu kobasice iz tačke  2. prethodne varijante

4. pirožno, to mu dođe opet nekakav dezert

4. kafe gorepomenute, ali u ovom slučaju popijene.

Za Suzdalj smo dakle krenuli prilično punog stomaka, ali ne baš zadovoljni. Nema veze, u Suzdalju je obilje zgodnih restorana, nešto će se već pronaći.

Veza Vladimir- Suzdalj je u vidu maršrutke, takođe sa stojećim kartama, a mi kako nismo profesionalni korisnici Suzdaljskog transporta, te nismo rezervisali kartu, uzimamo stojeća mesta i klackamo se nekih 45 minuta sa ostalim turistima.

Suzdalj je prilično malo mesto, sa mnogo većim brojem crkava nego stanovnika, tako nam se bar učinilo. Gde god kreneš. što crkva, što manastir…

Vreme provodimo uglavnom šetajući se, pa malo Kremlj, malo rečica, pokoje brdo (oh sreće velike li, za potajnog pasionirnog planinara, uspavanog ruskim ravnicama)… malo muzej drvene arhitekture, malo kafenisanja… i prođe dan brzo..

Kako mi je post pobegao u nepregledna internet prostranstva, uspevam u 00.55 po moskovskom vremenu da povratim ono malo sećanja koja su preostala, molim ne zamerite mi.. prethodni post je bio neuporedivo duhovitiji, inteligentniji i nadahnutiji.

Ovo ovde je samo bledo sećanje. Prokleti wordpress! Ali! Obećanje je obećanje. Post danas ili nikad!

A sada, foto-priča

Svaki ruski grad, selo ili zaseok ima svoju paradu devetog maja, na dan pobede, pa tako i Suzdalj. Upali smo usred Parade, jedan džip, i nekoliko veterana… Tako… dirljivo…

Suzdalj ( Brda, i skakanje po istim!!!)

Kafa tricolore

U sledećem pisaniju, sve o gradu kristalnih lustera! Fenomanalno! Fantastično!!! Pomno pratite!!!

Comments (11)

By elektrokuhinja, 07/09/2009 23:08

Moskva-Kazanj

Opet sam se odlučila za mini-putovanje. Ovaj put u grad Kazanj-glavni grad Tatarstana. Još malo pa ću se navići da za dva dana prelazim hiljade kilometara, ili što bi naša ruska drugarica rekla: “Kazanj je tako blizu Moskve, a tako drugačije kulture”. (Kazanj je na samo 800 km od Moskve, da se zna). I dalje sam fascinirana razdaljinama, kao što se može zaklučiti.

Noć smo provele u vozu, moja nova austrijska drugarica i ja. Ovaj put nije bilo plackart mesta već kupe.  Dakle, u jednom kupeu su 4 ležaja. Postoji razlika između mekog kupea i običnog. Meki je stvarno mek, i izgleda lepše, a  obični je od materijala sličnog skaju plus dobijete i jedan dušek, da ga umekša, je l te.

Restoran

Taman smo se privikle na okruženje, kad se ispostavilo da u susednom vagonu putuju još neki poznanici moskovski, pa smo se svi zajedno skupili u restoranu, vrlo tipičnom. Neljubazna konobarica sa brkovima,  uvučena u nešto vrlo usko, na štiklama, u poodmaklim godinama. Prosto se osećao taj šmek komunizma iz prošlih vremena. Gde su mladi tu je i šala, kome sok, kome pivo, i onda svi na spavanjac. Ja sam naravno prvo puštala sentimentalnu muziku, ne bih li se uspavala, zatim rok, zatim neku vrlo romantičnu etno melodiju, onda mi je sve to dosadilo, pa sam odlučila da se oprobam u spavanju. E baš onda je voz stao, na pauzu od 15 minuta, što je značilo, obavezno napolje, sve u pidžami. Da se proluftiramo i protegnemo noge, ipak treba izdržati 13 sati klackanja.

Opet sam se nadala da ću kroz prozor videti bilo šta drugo sem nepregledne šume, ali avaj… ništa od mojih nadanja. Šuma, šuma, mesec i to je sve čitav prizor. Verovatno mi je u nekom momentu dosadilo pa sam tako i zaspala.

Ujutru, zora, i molim lepo! nešto potpuno drugačije! Putujemo pored Volge dok sunce izlazi. Čini mi se da romantičniji prizor nisam videla. Ili se bar ne sećam. U svakom slučaju, Volga u zoru je nešto mnogo lepo. Kako se sunce samo presijava na površini… kako je velika ta reka i moćna… Pijemo čaj i uživamo u pejzažu. A onda- Kazanj!

Caj

Comments (22)

By elektrokuhinja, 27/07/2009 23:07

Istina je da se u Rusiji promeni shvatanje o razdaljinama. Ono što ovde zovu vikend-putovanjima  u Evropi bi za to na primer uzeli godišnji odmor i letovali nedelju dana. Ne verujem da bih se usudila da za dva dana predjem rastojanje od 1400 km plus šetam i turističarim. E pa kad ste u Rusiji ovakva putešestvija su sasvim normalna stvar. Kad se samo setim klackanja busom po obližnjim planinama, a na samo 200 km od Beograda… Da, razdaljine su ovde, pa, drugačije.

Krenuli smo petak, posle posla, vozom za Pskov u 8 uveče. Moja priprema se sastojala u pakovanju dve majice, dvoje gaća i čarapa, četkice za zube, sendviča navrat nanos i zatim trka na stanicu.  Mnogo sam slušala o tim plackartnim vagonima, i sve sam više ubeđena da mi se takav način putovanja  dopada. Vagoni su otvorenog tipa, nema kupea između, a pritom su za spavanje. Postoje samo pregrade koje odvajaju svaka 4 kreveta. Nema vrata, svi smo zajedno, oko 50tak ljudi spava u jednom vagonu. Mislila sam prvo da, kako sam osetljiva na hrkanje i zvuke, nema šanse da zaspim, ali zapravo, vrlo je prijatno i lako zaspati. Prvo svako nađe svoj “kompartman”, može se sedeti i ćaskati sa saputnicima sve dok “provodnica” ne ugasi svetlo u vagonu, oko 11 sati.. A dotad-pije se pivo (ipak smo u Rusiji), jede se pile, ako je voz bolji ima i muzičku podlogu (verovali ili ne čula sam i metallicu u jednom momentu), čita se, ode se u vagon-restoran, pa ko šta preferira. Na ve’im stanicama imate priliku da protegnete noge, jer voz stoji oko 15 minuta, a napolju je prava mala pijaca. Lokalci nude krompir, palačinke iz sopstvene radinosti, pivo, sokove i štošta zanimljivo.

Posle gašenja svetla,  svi kao po komandi se uspentraju u svoje krevete,  i nastavlja se u horizontali.  Klackanje vas polako uspava, a ako ima hrkanja sve se to nekako utopi u zvuke voza tako da se dobije sasvim ujednačen šum koji ne smeta spavanju uopšte (ja sam živi dokaz) Interesantno je, na samom polazištu ste u ravnici, oko vas reke, jezera i šume, a nekih 700 km severno, posle 12 sati imate identičan predeo koji se nije promenio ni za dlaku. Ista ravnica, reke, jezera i šume. Ujutru, u ponudi su čaj ili kafa od 9 rubalja (18 dinara), odlazak u toalet, umivanje, pranje zuba i sve po redu. Još malo, još malo, i eto nas na cilju!