Comments (6) Kad ustaneš mrak.
Kad se vraćaš s posla-mrak.
Na prozoru-kiša.
A kaže prognoza sutra i sneg.
Al baš me briga.
Ima nekog šarma u tom mraku u Moskvi. I u vetru. I u kiši. Ionako idem kući kad ovde zaveje. Pa vidimo se drugari za nekih mesec dana… Primam želje, čestitke i pozdrave, kome šta treba, naručujte!
Posto nasa ruska cimerka odlazi za koji dan, dale smo se u potragu za trecim cimerom. Ili cimerkom. Ja nesto vise tipujem na musko, promene radi.
Bilo je to interesantnih nekoliko meseci za nas, a najbitnije momente cu docarati.
Zanimljivost br. 1. Dolazim s posla, Masha u kuhinji, promenila raspored svega sto postoji, plus presula moje ovsene pahuljice iz originalnog pakovanja u plasticnu staru flasu od svepsa. Zasto? Sta li je moglo nagnati da to uradi?
Zanimljivost br. 2. Masha kuva. Skoro nikad nije bila tu ali kad je bila… my oh my. Bilo je tu svega i svacega. Salata, takozvani bejkoneri 
koja se sastoji od: zelene salate, pomorandzi, parcica kajgane i kao finish przene slanine sa kobasicom. Bejkoneri se ispostavio kao odlican kad dodjes kuci posle 3 sata nocu, pritom se vozis taksijem vise od 45 minuta sa Turcinom koji nema pojma gde je Moskva a kamoli nasa ulica. God bless Bejkoneri!
Tu je jos i takozvana “slina” u frizideru koju do dana danasnjeg ne znamo sta je ni ja ni moja cimerka, lici na pa… prosto slinu, a stavlja se svuda. Maze se na hleb, dodaje se u caj ili limunadu. Zeleno je, slatko-mentol mirisa i sluzavo. Ne bih se usudila da probam.
Zanimljivost br. 3. Masha kupuje. Bolje reci ne-kupuje, s obzirom da se kupovina odvijala samo ako joj neko dolazi u posetu. Ostalim danima, tu je frizider koji sluzi za snabdevanje. Nema veze sto je u frizideru nasa hrana koju mi kupujemo. Banane se jedu, sirevi, svo povrce ali se zato nikad nista ne kupuje za uzvrat. Princip se zove “jedem sve, ne kupujem nista”. Isto vazi i za ostale stvari, tipa deterdzent, toalet pair.
Poslednjih dana njenog prebivanja u stanu, Masha se ostrvila. Toliko je uzela maha da je moja i cimerkina konverzacija svaki dan izgledala nekako ovako:
Ja: Sta li ce Masha danas pojesti, pitam se…
Cimerka: Ja tipujem na hleb. Tvoj.
Ja: Ja tipujem na tvoj ananas.
Cimerka: a sta ako nam uzme tofu???
Ja (sa uzasom na licu) Neee, samo tofu neeee, jedva sam ga nasla u Moskvi!!!
Onda doalzak kuci i prebiranje po stvarima koje nedostaju. Ok, ananas je tu, hleb je jela, nutelu takodje, jaja, pomorandze, hm, a banane gde su???
Zanimljivost br. 4: Masha i pare. Posle iznenadnog odlaska u Milano na svadbu drugarice, kupovine clinique kozmetike i finih vina, vraca se u Moskvu i trazi pozajmicu od nas u iznosu od 5000 rubalja. Malo vise od 100 evra. Pritom se ja ne secam kad sam poslednji put izasla iz Rusije. Ludost!
Bilo je jos svetlih momenata sa nasom Mashom, ali ostavicu to za neki drugi put. Vec i sad ima dosta materijala.
Konkurs za sobu je i dalje otvoren a bas me zanima, koga biste vi izabrali?:)
Loading ...Kasnim na avion. Imam 7 minuta da stignem. Probijam se kroz neke tunele, kola me obilaze, trčim kilometrima… Usput srećem ruskog vojnika koji tuguje za nekakvom Dorotejom, u prolazu on mi priča celu svoju nesrećnu sudbinu. Trčim dalje, kroz šumu, dolazim u podnožje planine. Treba se popeti skroz na vrh jer tamo je pista. Krećem, hvatam se za stene, rukama se odupirem, klizim, upadam u sneg, verem se sve više i više, zadihana sam, umorna, al znam da moram da stignem. Još nekoliko poteza i gore sam, pista je na samom vrhu planine, ne znam kako odande poleću avioni ali ni ne pitam se, samo hoću da stignem na vrh. Teško mi je, pentram se još više, celo telo me boli, znojim se… i budim. Potpuno mokra od znoja. Ruke me bole od veranja. Uh, ipak nisam zakasnila na let…
Panorama Theme by 
Themocracy
