Comments (16)

By elektrokuhinja, 17/05/2010 23:18

Vladimir

Nikako da sednem i napišem ovaj post, a želim već duže vreme. Nedostatak inspiracije, da se ne pravdam kao uvek na vreme. Vremena ima ako hoćeš da ga nađeš. Manje cheta, manje interneta, manje facebooka i gle! sat više života.

Malo smo se šetali po okolini. Ovaj put Vladimir, Suzdalj i još nešto vrlo malo malecko al ispade pun pogodak. Pa da krenemo od Vladimira.

Krenuli smo u subotnje divno letnje jutro, prvi pravi letnji dan ove godine. To je otprilike jedino lepo vreme na koje možete sasvim sigurno računati u Rusiji. Praznik 9. maj nema šanse da bude ni oblačan, ni sa kišom, ni hladan. Veliki praznik mora da bude savršen!

Ovaj put smo se iz praktičnih razloga odlučili za autobus. Neka 4 sata u putu, jedna piš pauza, gomila kola oko nas i zastoji na sve strane, jer Rusi koriste svaki vikend od maja do oktobra za posete svojoj dači, pa makar sedeli u kolima 3 sata za 20 kilometara. Kakva želja za prirodom!

Hotel Zarya

Doklacksmo se već nekako te uradismo jedan brzinski tour-de-Vladimir i zatim pravac ka prelepoj nam gostinici. Komunistički hotel, u samom centru, sa ruskim doručkom (o ovome nešto kasnije). U pitanju je betonska građevina od 12 spratova, ali! molim lepo sa najboljim pogledom na grad i okolinu. A ima i šta da se vidi. Za nas napaćene Moskviče, koji u najboljem slučaju kroz prozor vide betonsku susednu zgradu, ovaj vladimirski pogled u daljinu ka šumama, poljima i rečici je bio pravo zadovoljstvo.

Popodne smo se prosto prošetali.

Tipična ruska seoska kuća

Malo stari grad, malo fotkanja, i puno puno gledanja u daljinu. Samo to. Ništa drugo nam nije trebalo.

Pa sedneš na travicu, na bregu, i gledaš ispod sebe.

Idila. Pa još toplo, pa povetarac. Gledaš ljude. I shvataš koliko je Moskva veštačka.

U Vladimiru se mogu videti i normalne žene, što znači bez štikala, bez mini sukanja, u patikama, bez šminke, sa viškom kilograma a ne samo izgladnele nimfice.

Uveče smo zaređali po kafanama. Kome treba savet gde i šta u Vladimiru, molim da mi se obrati. I gde kafu popiti, gde je jeftin konjak, kakva pica se može pojesti, gde se utakmice gledaju, gde je glavni pub, bowling klub i gde se može đuskati u bašti. Sve sam saznala za jedno veče.

Više fotki ima na mom flickeru, a ovde jedna mala foto-priča.

Spomenik posvećen fabrici traktora

Prešli smo reku Kljazmu, i gledali grad sa druge strane. Grad je na brežuljku i vide se lepo sve crkvice. Pored reke se može prošetati a i poroštiljati. Za kupanje nisam baš sigurna.

Da ne bude da samo pričam, evo i dokaza. Sedeli smo, uživali i popili po pivo na brežuljku. Kad si u Rimu, ponašaj se kao rimljani. Još malo pa asimilacija završena. Samo nikako te štikle da nadenem, to neće biti tako lak proces.

U crkve nismo ulazili. Al lepo ih je slikati.

Pogled sa našeg hotela. To sad kao ja sedim na prozoru i experimentišem s fotografisanjem:)

Šta smo jeli sledeće jutro i kako smo se otisnuli do Suzdalja u sledećem postu. Dotad, mogu da vam poželim samo lepo vreme kao u Moskvi ovih dana, čujem da je u Srbiji zahladnelo.;)

Comments (9)

By elektrokuhinja, 11/03/2010 01:11

Зеленый домик

Put od Jaroslavlja do Rostova traje oko sat vremena. Autobus je mali, popunjen dupke, sa zavesicama na prozorima, koje ja profesionalno uklanjam spajalicom kako bih uspela da nešto vidim napolju. Kao i obično, pejzaž kroz koji prolazimo je šuma, šuma i još šume prekrivne belinom. Sam autoput izgleda pristojno (iako sam čula da su putevi van Moskve u očajnom stanju), sem što gume potpuno ulaze u 20 centimetara snega.

Stižemo popodne u Rostov, i, kako napolju nije toliko hladno kao prethodna dva dana, odlučujemo se za šetnju od stanice do sela. To se ispostavlja kao prava odluka jer seoce obiluje živopisnim kućicama u ruskom stilu, sto znači: male, slatke, drvene, raznobojne kućice. Sve to uz još snega, koji nije kao u Moskvi-crn, vec netaknut,beo, čedan nekako.

U centru nailazimo na daleko poznati kremlj, jedan od najlepših u čitavoj Rusiji, i za početak se penjemo na vrh kule uskim stepeništem. Pogled-bajkovit. Tu jedna crkvica, tamo toranj, tu deo zidine i belo u nedogled…

Šetamo okolo-naokolo, i prosto uživamo u pogledu. Sve je tako idilično, tiho, lepo, nigde ništa suvišno, nema ni ljudi (nije sezona), a čak sa snegom, ovo mesto ima poseban šarm. Verovatno je lepo posetiti ga i  leti, ali nekako, sneg, pa zima, pa Rusija, to je meni bar pravi doživljaj.

Rostovski kremlj

Posle Kemlja, odlučujemo se za  gruzinski restoran gde klopamo sve i svašta, opet za mnogo manje para nego u Moskvi. Otprilike, platiš duplo manje a dobiješ duplo veće porcije. Šta smo jeli, vidi se na slici. Nekakva supa, od pola litre sigurna sam, zatim marinirani plavi patlidžani sa paradajzom i lukom, i krompir pečen.

Klopa

Nema nista bolje od supe kad si smrznut (ovo vam je jedna mnogo velika mudrost koju vredi zapamtiti i upotrebljavati u smrznutim situacijama). Tu je još i čaj ,koji se u ovim krajevima služi kao desert-dakle posle jela pa ako ste mislili da pijete nešto dok čekate na vaše jelo, potrebno je posebno napomenuti.

Još jedan obrt po selu, i odlazak do jezera Nero (da li Nero zvuči ruski? meni uopšte ne). Gledanje u tminu, gde se nazire ostrvo, zamišljanje kako mora da je fino imati vikendicu (daču) ovde i kupati se u jezeru leti, daleko od Moskve, frke, metroa u buke… Eh, ali putovanju je nažalost skoro kraj. Vraćamo se u Moskvu autobusom, a putovanje nije uopšte naivno. Traje punih 5 sati, uz dve piš-pauze koje vrlo rado koristimo (s obzirom na količinu čaja i supe prethodno pejedene). A onda povratak u realnost-metro, buka i frka, i sanjanje o nekim novim destinacijama čim  malo otopli…

Rostov u tmini

Ostrvo na jezeru Nero

Comments (13)

By elektrokuhinja, 23/02/2010 23:28

Kostroma, 7 ujutru na -21C

Najzgodniji način putovanja do Kostrome je, naravno voz. Sada kao već iskusni putnik namernik znam kako šta i gde. Prvo-plackart, tj spavaći najjeftiniji vagon. Sedneš na svoj krevet/sedište, popiješ čaj, ponekad razmeniš pokoje slovo sa susedima ( jedan Čečen i jedan nedefinisani tadžikistansko-izgledajući mladić), a onda sledi nameštanje kreveta, gašenje svetla, skidanje (moš i u gaćama spavati, nikog savršeno nije briga, svi se lepo razgolite i spavaju) i pravo na spavanjac. Slušalice na uši, muzika specijalno odabrana za tajgu, i onda lagano padanje u san uz klackanje. Ćebe definitivno nije potrebno iako je napolju debeli minus (ogrneš se čaršavom). U vagonima greju, alal im vera. Onda sledi buđenje negde oko 6 i to uz obaveznu rusku muziku,  paljenje svetla, ko se domogne kupatila odlično, a ko ne, ide smrdljivih zuba napolje.

6 sati ujutru nije baš idealno vreme za poseti Kostromi, pa smo proveli nekih sat vremena u staničnom kafeu. Kafa-10 rubalja instant, 25 rubalja turska. Zašto u ovim krajevima služe tursku nikako mi nije jasno. Proučavanje mape uz ćaskanje sa drugim turistima zalutalim u ove krajeve po zimi.

Kostroma je otprilike veličine Novog Sada, ali deluje mnogo manje. Centar se može prepešačiti za 10 minuta, tu je požarna kula, statua Jurija Dolgorukog (koji je osnovao grad) i naravno, ukras svakog ruskog grada-Lenjin. U momentu kad sam izašla iz gradskog autobusa, smrzla sam se. Temperatura je bila oko -21C plus vetar koji je ceo dan duvao sa Volge. Nekih 20 minuta sam izdržala napolju uz već bolne prste na nogama, i potpuno smrznuto i utrnulo lice. Potraga za otvorenim kafeom ili bilo kakvim mestom, samo da se sklonim sa brzoprodiruće hladnoće, urodila je plodom kao poseta Evrosetu (radnji za prodaju mobilnih telefona i kredita za mobilni). Toliko je neizdržljivo bilo! U radnji dobijamo informaciju da se u Kostromi ništa ne otvara pre 10 ujutru! (Ja sam naravno bila potpuno spremna da provedem više od dva sata razgledajući razne nokije, soni eriksone i samsunge-čisto da se zna. Tako izgleda krajnje stanje očaja.). Ovo deluje vrlo uznemirujuće na mene i ne želeći da se pomirimo sa situacijom krećemo u ubrzanu potragu za BILO KAKVIM mestom koje se nalazi unutra a ne na ulici. Spas stiže nepunih minut kasnije u vidu takozvane Zakusočne, štagod to bilo, zvuči kao mesto gde ima da se jede i mi ulećemo ni ne razmišljajući. Unutra-drveni šank, babuška sa dva bokala vode, prodaje čaj, pokoji čips i kafu. Kupujemo čaj i onda gledamo oko sebe. Za jedinim stolom koji postoji sedi četvoro podjednako napaćenih turista. Započinjemo konverzaciju i ispostavlja se da smo u istom sosu. Smrznuti, a nigde da se uđe. Ostajemo sa novopečenim drugarima u zakusočnoj dok se bar delimično ne odmrznemo, a zatim, spremni na novi ujed hladnoće izlazimo u grad.

Samovari-suveniri ispred Kremlja

Kostromski Kremlj

Plan je brzinska poseta kremlju, a zatim do prve kafane. Brzinska poseta crkvi a zatim do restorana. Hodanje po zaleđenoj  Volgi (na moje insistiranje), i pravac na voz.

Popodne  svi zajedno putujemo do Jaroslavlja. Ja-bez osećaja u prstima na nogama. U Jaroslavlj stižemo popodne, uzimamo autobus do centra, i onda pravac iznajmljeni stan. Kako sam izula čizme tako sam shvatla da su promrzline na prstima postale sasvim ozbiljne. Još koji sat napolju i verovatno bih mogla da se oprostim od svojih prstiju vo vjeki vjekov. Prsti su bili potpuno crveni a neki od njih sa plavičastom nijansom. Veče provodim odmrzavajući ih postepeno.

Potpuno zaleđena Volga, po kojoj se može skakati, šetati, skijati sankati i klizati. Plivati teško.

Iznajmljen stan na dva dana a ne hotelski smeštaj, ispostavio se kao pravo rešenje. Em je jeftinje em se osećaš kao domaći. O tome kako smo se mi odomaćili u Jaroslavlju, u sledećem postu.:)

Comments (7)

By elektrokuhinja, 13/01/2010 14:20

Ne secam se da sam ikad donela neku novogodisnju odluku, verovatno zbog toga sto ih je nemoguce sprovesti sto zbog lenjosti, nerealnosti ili vec kojekakvih drugih spoljasnjih faktora.
Ove moje odlukice nisu bas sasvim novogodisnje, nego nekako globalne, ali hajde kad je vec nova godina tu, da ih povezem, kao novi poceci, novi posao, nova bezvizna putovanja, pa i nove odluke.

Jutros slusam moj omiljen radio na kome kazu da su najcesce novogodisnje odluke vezane za fizicki izgled-tipa: skinuti prekomerne kilograme, vise se baviti sportom, jesti voce i povrce. Kao dokaz da se ja potpuno uklapam u klisee, s tim da kod mene ne dolazi u obzir skidanje kilaze (i dalje na bmi kalkulatoru vazim za neuhranjene) ne bih li se obavezala, pa i ovako “javno” moja zelja se tice skidanja stomaka. I to onog pivskog. Iako pivo ne pijem, u poslednje vreme iskljucivo vino, stomak ocigledno posle tridesete pocinje da raste.

Neka bude prilicno neambiciozno:

1. Joga sa setom trbusnjaka ne mora bas svakodnevno, vec znam da nema sanse. Pa nek bude bar tri puta nedeljno.
2. Ponekad otvoriti knjige za ucenje nemackog i ruskog. Sad sa bezviznim rezimom nadam se da cu cesce da skoknem u evropske krajeve. Knjige su tu, kupljene, stoje na stolu jos samo da se redovno otvaraju. Hm, hajde, bar dvaput nedeljno procitati ponesto.
3. Nema pod tri. Rekoh neambiciozno. Krajnje.

A vase zelje?

Comments (8)

By elektrokuhinja, 12/11/2009 01:13

Potrebne su dve stvari da se u stranom gradu osetiš kao kod kuće. Dve vrlo skromne i krajnje jednostavne stvari.

1. dobar frizer

2. bar jedna kafana u koju kad dođeš, znaš 50% ljudi

Frizerku sam našla, zna tačno šta volim, i šta mi stoji. A nije ni skupa.

Kafana je ta neka, bezveznjikava al kad odeš jednom mesečno bude baš taman. Sve znaš. I koga će biti, i kakva je atmosfera. Nalaktiš se na šank, pa gledaš okolo. Pa vidiš ko je tu, mahneš nekom, s nekim razmeniš dve tri reči, s nekim i više, nekog ko ti je dosadan ni ne pogledaš. Znaš i bend koji će da svira i svaku pesmu. Znaš i ko će da đuska a ko da zvera okolo. Pa kad vidiš nekog novog prosto ti čudno- čekaj, ko je sad ovaj, nešto ga se ne sećaš. Zgodno je to tako, u malim dozama. Ne treba preterivati da ne postane dosadno. Onda zapamtiš poslednju pesmu, pa pevušiš na putu do metroa. A na putu do metroa osetiš miris ćevapa. Kako? Nemam pojma. Al miris je bio tu. U centru Moskve. Mislim da je vreme da se ide kući. Pa ti nekako milo. I ta Moskva. I jedna, i ona druga kuća. A pesma je baš odgovarajuća.