Vikend je bio savršen. Nedeljno jutro, bez kiše (o la la, Bilefeld bez kiše, to zahteva momentalnu outdoor akciju!).  Lagani doručak i proučavanje lokalnih biciklističkih staza. Pronašla sam sebi cilj dana koji se zvao Gvozdeni Anton (Eiserner Anton). Samo ime je zvučalo toliko genijalno da sam morala da izvidim kako u stvarnosti izgleda.

Ovo je na samom početku Šume, gde su staze bile fine i pitome.

Krenula sam potpuno neopremljeno, to jest amatersko-turistički. Nit voda, nit ranac, jedan sendvič za ne-daj-bože, i malo para ako naiđem na neku kafanu usput. I sad tako amaterski popnem se ja na Teutoburšku šumu, bolje rečeno planinu, nešto tipa Fruške Gore. Tu krenem jednom stazicom koja je u početku izgledala vrlo primamljivo. Asfalt, kroz šumu, oznake na sve strane, levo puca pogled na ravnicu, desno puca pogled na pašnjake, idila prava. Sve dok nisam dublje zašla u šumu, gde se ispostavilo da je moja *biciklistička staza* prerasla u alpske kozije bogaze. Kako i zašto ni sama ne znam, samo sam u jednom momentu zatekla sebe kako guram bicikl kroz blato, pored kamenitih delova planinskih. Eh… Da mi je neko rekao da je Teutoburška šuma ustvari idealna za planinarenje, a za bicikle, paaaa, ako imate neki od onih potpuno profi bajkova, za jurcanje po kamenjarima, i ako ste taj tip osobe da vam se to sviđa, onda je šuma idealno mesto za vas. Ako ste kao ja jedan pejzažni ne-takmičeći, vikendom-uživajući, nefanatični biciklista onda vam koziji usponi nimalo neće biti zabavni. Uz malo psovanja i guranja mog divnog gradskog bicikla, izbila sam u civilizaciju, posle neka dva sata lutanja… No, dva sata nije tako strašno. Bicikl je i pored neodgovarajućeg terena preživeo i ja sam srećno stupila na čvrsto i zdravo asfaltno tlo.

Gvozdeni Anton

Do Gvozdenog Antona sam stigla malo izblatnjavljena, ali i dalje dobro raspoložena. Popeh se na gvozdenu skalameriju, pojedoh moj sendvič i uživah u pogledu i vetru.

Odlučila sam da ostatak poslepodneva iskoristim negde u blizini neke vode. Takav divan dan, taman bi mi neka plaža prijala! Sjurila sam se asfaltnim putem do grada, nastavila preko nekakvih polja sa konjima, kravama i zečevima… Mene te domaće životinje potpuno oduševljavaju…mora da su u pitanju moji zaboravljeni zlatiborski geni… ko će ga znati.

Pronalazim upravo ono što sam tražila. Plaža, pesak, beach volley, bar i ležaljke. Potpuno oduševljeno uzimam sebi jednu ležaljku, zaranjam noge u pesak i pijuckam sok. Ne mislim apsolutno ni na šta. Posmatram ljude okolo, pejzaž i sve mi je onako potaman.

Ovakve ture, sigurna sam, prsto podmlade čoveka. Ceo dan provesti napolju, čitav dan u nekoj akciji, ne postoji ništa lepše na ovom svetu!

Pogled

Bicikl i klupa

Obersee