Danas, na putu sa seminara, ćaskamo. Vozimo se kroz neka polja sa vetrenjačama, gledamo kišu kroz prozor kako pljušti, umorni smo i neispavani. Ali nekako mi se čini da je sve, baš sve okej. I da tako i treba da bude.
A na radiju Black and Gold.
Ne mislim na to da me sutra čeka brdo posla. Sad mislim kako da operem sudove, okačim veš i krenem rano na spavanje. A sutra je novi dan. I opet je nekako sve okej.
Imate li nekad takav osećaj? Da je onako sve u najboljem redu.
Nekad:-) Ili onaj osećaj kad si srećan/a, a ne možeš da imenuješ zbog čega:-)
E da, ili taj. I nema ništa posebno, sasvim je sve uobičajeno, nit se šta promenilo, nit se šta desilo, a nekako ti je sve potaman.
bubice moja :* (na ti jedna ukrivo zvezdica :))
Anciiiiii!!! Jedva cekam septembar!
vec dugo nemam :))) mada mozda , ali mozda..mi je sve ok sekund ili dva kada osetim prvi jutarnji gutljaj kafe..(mada se to vec zove zavisnost):)))))))))
A Jankica kad te poljubi to nista??? pih!
ma to je uvek ok:))…mozda bi cak prednost “sve je ok” dala pre zagrljaju:)) ..mislima sam na sve je ok malo veca filozofija