Da ne bih zaspala u sitne sate, jer do voza imam još tačno dva sata, pišem dugo zamišljani post. Posle godinu dana u Nemačkoj, na jednom mestu, evo kako to izgleda, iz moje perspektive.

Organizovanost, racionalnost i skromnost. Nemci su organizovani i disciplinovani. Planira se mesecima unapred, zna se tačno šta ko može da očekuje, za narednih… nekoliko godina kako se meni čini. Na poslu vlada preciznost. Još nikad nisam morala ovako tačno sve da računam kao ovde. Racionalni su i smireni. Nema neke histerije kao kod Rusa ili kod Srba, nema strasti, nema dreke i vike, svako gleda svoja posla, niko se ne meša u tuđe stvari. Retko ko se razmeće svojim poreklom, imovinom ili obrazovanjem. Dela, a ne reči.

Dobro se oblače i vode računa o sebi. Imaju stila, imaju frizure, paze na sebe, jeste da piju pivo, al bave se sportom pa neko ko ima 45 godina izgleda (meni) kao neko ko ima 35. Nikako da provalim tačno koliko je ko star ovde.

Rezervisani su ali kad vas jednom zavole to je to. Potrebno im je vreme da nekog prihvate. Kod nas, tamo na jugu, ako se dobro razumete prvog dana, sutradan ćete već zajedno otići u kafanu, ili na ručak. S nemcima ne ide to tako. Prvo sve u rukavicama, oprezno, da oni vide ko ste i šta ste. I taj period traje…nekoliko meseci. Ali kad vas jednom prihvate, pomoći će vam oko svega, biće vam uvek tu, plus oni vole taj južnjački temperament, dakle Španija, Balkan, sve što je iole strastvenije, to je Nemcima egzotika. Dakle najbolje kafane su srpske i bosanske, najbolje žurke su im šljivovica party-i, a najradije letuju u Španiji.

Nesrazmerna štedljivost i kuknjava. Tako bih ja to nazvala. Kad neko na primer vozi najskuplji mogući mercedes, a u kantini kuka o tome kako jedan hlepčić košta deset centi više nego u pekari, i pritom se odriče tog hlepčića. Ili kuka kako je kantina skupa pa ceo dan ne jede ništa već gladuje. Ili kupuje sve na rasprodajama i specijalnim ponudama u supermarketima, stoji satima u redovima da bi dobio specijalni popust na deset litara koka-kole. I tako neke budalaštine koje meni, na primer, ne bi pale na pamet.

Uopšte, ta štedljivost. Mislim da je to ono što mi ponajviše smeta. Primera radi, idete na žurku, kupujete vino. Kupite odlično belo, računate, nećete da se obrukate, kupujete nešto fino, malo skuplje, svi će piti, pa da bude dobro. Al ne lezi vraže. To mi se već nekoliko puta dosad desilo. Dam domaćinu flašu u nadi da će se moje lepo vino otvoriti te većeri, ali avaj, domaćin uzima moje fensi vino, i daje mi njegovo sirće-vino. Ostajem sa sirćetom, dok se moje vino stavlja na neku policu koja se kasnije zaboravlja, i vino ostaje domaćinu a ja pijem neki užas celo veče. I svaki put isto. Nakon nekoliko puta odlučila sam da kupujem i ja jeftino. Ako ćemo već da pijemo sirće onda da ga pijemo do kraja.

Opsednutost kolima. Svi voze mega-skupa kola, pritom je benzin u Nemačkoj ekstremno skup. Na ulici nećete videti skoro nikoga jer su svi po ceo dan u kolima. Vozovi su fantastični, tramvaji u skoro svakom selu, stižete javnim prevozom za mnogo manje para svuda, biciklističke staze su odlične ali običan svet ih ne koristi. Ja kad kažem da se vozim biciklom na posao, misle da sam vanzemaljac. Mislim, ja i jesam vanzemaljac, a pogotovo što se tiče:

Nemačke Kuhinje. Koja je vrlo… blah. Kupus, meso i to svinjsko, viršle i pomfrit. I sos iliti zose. To je ono što će prosečnog Nemca obradovati do nebesa. Nikakvi posebni začini, kineska kihinja je pojam grozote, uopšte skeptičnost prema svemu što je malo drugačije. Sad, postoje razni restorani, može se sve naći, ali ja govorim o proseku. Prilično  jednolična kuhinja, može se komotno meriti sa ruskom  koja je dosadna do zla boga. Sem recimo soljanke ili borša. Ako dakle kažete da ste vegetarijanac ili da ne jedete meso, pokušavaće svaki dan da vas ubede da to što radite nije ispravno.

Toliko od mene za sada. Da ne bude da je sve samo loše, ili samo dobro. Ima i dobrog i lošeg. Pa kome šta prevagne. Kod mene su ipak one dobre stvari dobile na težini. Da nije tako bila bih negde drugde.

Vreme sam prekratila, još samo cipele da spakujem pa pravac na voz. A kad se vratim pišem o noćnim vozovima Nemačke. Vama lep vikend, i srećan praznik rada!