Prethodni mesec sam samo gledala filmove. Nije bilo bitno šta, bitno je da se slike kreću, makar bila akcija, krimić ili komedija.

A onda sam se vratila čitanju. Prvo kupila brdo knjiga. Postavila ih na policu i krenula redom.

Dođem kući, napravim salatu i  dok večeram radim baš ono što ne treba-čitam za vreme jela. Kažu treba se koncentrisati na hranu kad jedeš. A meni je baš ovo sad neki novi fazon. Onda se u neko doba prebacim na sofu, i nastavim, stranicu za stranicom. Sve dok me oči ne zabole a to je negde oko ponoći. Momenat kad mi se oči same od sebe zatvaraju je znak da treba da pređem na krevet. U snovima opet čitam. Ili preživljavam radnju iz knjige što ponekad uopšte nije zabavno. Jednom sam se probudila oblivena znojem. Jedva zaspah opet.

Čitala sam  Sputnik Sweetheart, drugi put. I plakala kao kiša. Uopšte ne shvatam zašto. Poslednje stranice su mi bile takve da je skoro na svaku reč iz mene izlazila bujica. Pritom priča nije posebno tužna niti je završetak nesrećan. Možda nekad plačem jer se osećam tako poetski onda. Plakanje uz knjigu-zvuči tako uzvišeno. A možda me negde ta priča toliko dodirne, da, kao da je za mene napisana. Murakami je sedeo u Japanu i nije ni bio svestan da je pisao samo za mene.

Pre neki dan sam za par sati sažvakala Plackart, Vladimira Aleksandroviča Kozlova. Tu nisam plakala ali sve mi je bilo jasno. Videla sam sve svojim očima, tačno sam znala gde je šta i kako izgleda. Opet Moskva i opet neke blesave godine provedene u njoj.

Trenutno sam kod Amelie Nothomb i  Zimskog putovanja, taman do ponoći. A od sutra opet nešto novo.