Imam jednu čudnu strast. Volim da slušam izveštaje o saobraćaju. Ja uopšte ne vozim niti mi pada na pamet u skorije vreme da krenem da vozim. Al saobraćajne izveštaje volim da slušam. To me nekako smiruje. Onda mislim da tamo negde daleko neki život pulsira, da se nešto pomera i premešta. Uključim radio uveče i kad su izveštaji ja prekinem s čitanjem i slušam. Uz te izveštaje ide i neka dramatična muzika. Možda me uopšte izveštaji ni ne zanimaju. Možda je samo do muzike. Hm.
Sanjala sam Zo. Da smo nas dve veštice i da treba da se borimo jedna protiv druge na veštičijem turniru. I onda mi ona kaže da ne želi protiv mene da se bori i ja se sa time složim. Jedna drugoj smo zatim pokazivale kako lebdimo. A onda sam ja njoj pokazala kako hodam po plafonu, naglavačke. A po zidu nisam umela da hodam i to me je nerviralo.
Novi Murakami je pročitan. A čekala sam ga kao ozeblo sunce. Ili kao ozebao sunce, šta li je ispravno? I naravno u pitanju je opet neki vuk samotnjak, i Tokio, i bizarni snovi,i fetiš ka ušima, i priča u priči. S tim da je ovaj put glavni junak građevinski inženjer (mislim da ne postoji knjiga u kojoj je glavni junak građevinac). Baš sam uživala. A na engleski će se knjiga prevesti tek polovinom 2014. A na nemački ko zna kad, oni ionako čekaju engleski prevod pa prevode s engleskog na nemači (katastrofa).
Novi Sad je zimi super. Sija sunce ceo dan, može se i na Frušku, a ima i dobrih vunenih haljina da se kupe. I dobrih čarapa. Ko i uvek. I kafa je jeftina, i klopa je jeftina.
Imam i novu boju kose, jer su sede krenule opasno da se razmnožavaju. I sad sam nekako sama sebi čudna. Al navići ću se.
That’s up.
Fruška Gora
Kad si spomenula ove izvestaje – setila sam se knjige Bodi Artist od Delila…gde glavna junakinja gaji pasiju prema posmatranju jedne raskrsnice, koju snimaju kamere – live prenos stanja na putevima.
A bas sam razmisljala da li da kupujem De Lila, vidim ima par nekih novih knjiga koje nisam ranije vidjala. Sad si me eto inspirisala.
Najzad novi tekst!
Sebe smatram redovnim čitaocem Elektrokuhinje. Naročito što je počeo da me hvata eskapizam pa sam pročitao i celu arhivu dva-tri puta.
Piši češće, piši još!
I lep provod u Novom Sadu!
Ćao Bojane, drago mi je da i dalje zalaziš ovde. Evo pisaću obećavam, i češće, da ne moraš arhivu da aktiviraš
Nego, jesi li isprobala onaj recept za koh?
Bojane, stoji mi recept uredno prepisan, al ja sam toliko lenja sto se kolaca tice da se stvarno sramim. Ima jos nekoliko recepata ‘na cekanju’ i sve cekam pravi momenat koji nikako da dodje. Al evo nova godina, nove odluke, koh stoji pod no.1!
Kao da čitam poeziju kad god navratim na tvoj sajt u poslednje vreme
Nosila sam na odmor zbirku rođendanskih priča koju uredio i pripremio Murakami. I svidela mi se samo jedna priča, pored njegove. Bolje bi mi bilo da sam ponela nešto baš njegovo.
Eh, odlazak kući. Nešto me i ne vuče trenutno da idem za Srbiju, ali mi moji na momente, i previše nedostaju. A nesrećni Skype slabo pomaže…
Ijao vidi Marica, i vidi se i Singapur u feedu desno:)
Mene vuce kuci u Srbiju sve i svasta. Tamo su mi svi drugari, i nigde ne mogu da ih zamenim. Sve je to lepo, posao, lova, putovanja, ali kad su moji, i kad ih znam sto godina, to je nesto sasvim posebno. Znas ono-ne vidis se s nekim pola godine, niti se cujes, a onda u jednom danu, sve obnovite, kao da se tih pola godine nije uopste ni desilo. Sve je isto kao da ste se juce rastali. To je sasvim poseban osecaj koji ja imam samo u Novom Sadu.