Nemačka pop muzika zvuči kao revival Meat Loafa, ako ga se iko još seća. Pompezno, sa promuklim glasovima, nekakvim bubnjevima kao u epskim filmovima, sa kulminacijom na kraju, i vrištanjem. Ili pak ozbiljnim muškim glasom, dubokim, sa dozom lošeg vibratoa. Eto tako mi zvuči nemački pop sa radija.

I neću da jedem njihov pommes i wurstove (pomfrit i viršle). Ta pommes-wurst kultura je počela opasno da me nervira. Aj nek mi neko kaže šta je tu posebno, i čemu treba da se divim.

I da li je socijalna Inteligencija kod nekih ljudi nepostojeća ili oni pokušavaju na loš način da ti se udvaraju? Dakle ako si u frci, ako ti gori pod nogama, i ako već imaš dovoljno stresa da ti nije dobro i da ne stigneš ni čašu vode da popiješ u toku dana.. Baš onda ti dođe kolega koji ima večito neki problem i ne zna kako da ga reši a tvoje drugo ime je čarobnjak, i ondak sedi li sedi, dok se ti petljaš sa pet drugih stvari, pritom ti zvoni telefon, neko čeka na tvoj email, a na drugom monitoru se računa neki stub iz xx projekta, i ta osoba koja sedi pored tebe ti stvarno stvarno ne treba. A ne znaš kako da je da izvineš na lep način odjebeš. Nego si kvazi fina, i kažeš da nemaš vremena, a osoba sedi, i ne namerava da dođe kasnije. Od takvih persona mi se prevrće želudac al bez zezanja.

Onda dođem kući posle takvog dana, pa merim pritisak jer sam se ishipohondrisala da sam na ivici kolapsa (a nisam) nego mi je prosto svega previše.

I ovakvi momenti se dešavaju upravo dva dana pre odlaska na odmor, da ti onako pošteno zagorčaju život. I onda kao budala ostaješ u birou do pola noći, boriš se sa vetrenjačama a za čije babe zdravlje?

Krenula sam da vozim bajs. To mi je kao psihoterapija. Al jeftina.

Još sutra i odoh na skijanje. Bole me. Baš.