Pre nego sto odem na subotnju pijacu, izvlacim zaparlozeni blog i
- tresem od prasine
- cistim ga od nekih starih i zaboravljenih programa
- bekapujem i placam zaostale racune
Ponekad pomislim-jadan blog, a nekad je mnogo vise zivota u njemu bilo…
Neko ce pomisliti kakav blog-takav i vlasnik, ali nije sasvim tako! Juce je bilo veliko ciscenje spavace sobe (ono kad vam se po nogama vijore talasi prasine dok idete od kreveta do ormana). Soba je ociscena i ispolirana i izgleda kao bombonica.
Nego najnovija opsesija se zove voznja kolima. Svako ko me zna, zna da sam ja jedan apsolutno ocajan i jadan vozac. Dobro, ocajan ne moze da se kaze. Bolje reci, vozac koji je nekad pre 1000 godina polozio, i to na jedvite jade, a zatim nikad vise u auto seo. Dakle nepostojeci vozac. Godina 2016 je u mom privatnom kalendaru odabrana za Godinu Voznje, tako da sam (juhu!!!) uspela da polozim za nemacku vozacku dozvolu, sto je otprilike moj najveci zivotni uspeh.
To vam je kao kad imate nekog bauka, koji vas posmatra iz tmine i konstantno izaziva. A vi znate da je on tu, i da cete kad-tad morati sa njime da se uhvatite u kostac ali ga uporno izbegavate. E pa dosta je bilo izbegavanja!
Terapija se sastoji u sledecem: svaka voznja bilo da se ide do prodavnice, benzinske pumpe ili pak na fudbalsku utakmicu, moja malenkost ima da da je za volanom. Te se prosle nedelje vozio autoput (brm-brm) sa 150km/h (personalni rekord). Prvo krenu da se znoje dlanovi, pa se sva ukocim, cak mi se i noga na gasu nekako ukoci, ali zato posle 10 minuta ide kao podmazano. Za sada cemo omanje greske (tipa voznju preko ivicnjaka kah-kah) oprezno precutati i nadati se u buducnosti jednom boljem prostornom osecaju, ipak su veca kola u pitanju, a moj osecaj je na skali od 1-5 negde na dvojci.
O globalnom otopljenju u Bilefeldu nema ni reci. Ovde je i dalje prilicno hladno (jutarnja oko 3 stepena) tako da i pored dobre volje da se odreknem grejanja (pobogu, polovina aprila je) danas su svecano ponovo odvrnuti radijatori jer kako stoji naredne nedelje nas ocekuje zahladjenje (cak na 1 stepen jutarnje temperature). Nemci se naravno ovde orijentisu prema kalendaru, a ne prema realnim vremenskim uslovima, pa se na +5C mogu videti mladici u kratkim pantalonicama i kratkim rukavima, jer napolju sija sunce. Deco, deco… ako sija sunce ne mora da znaci da je toplo. Kada li ce samo nauciti…?
Mi smo se preselili u novi biro koji je potpuno odvratan, sto znaci da nemamo dnevnu svetlost, pogled mi je u atrijum a ne napolje, a leti ako ziva predje preko 25C bice pakao jer nemamo klimu. Kolege ili imaju tikove ili su na ivici nervnog sloma. Jedina dobra strana je novi wc gde sam ja jedino zensko. Imam privatan wc na poslu. Kakav luksuz. I tako dok se ne izgradi novi biro. Skoro kao da su nas u podrum stavili. Zato mi je privatan zivot u procvatu. Svaki vikend putujemo, svako vece je svecana vecera i zivot nam je lep. Biro?-ma koga zabole.
Nego danas je pijaca. Jeste nesto lepo ‘ubrali’?
Meni je voznja bila jedna od najgorih ispita u zivitu, o padanjima na vozackim ispitima da ne govorim:-) Sad sam sasvim solidan gradski vozac u Puntinu, pre 10 godina nisam mogla ni da pretpostavim da cu biti na ovom nivou :-))) Uvek se setim nemacke poslovoce na ovu temu: Übung macht den Meister, i prokleto je tacna
Ovaj tekst sam pisala (pre OMG 7 godina!!!) za neki casopis. http://www.rtv.rs/blog/JefimijaVucinic/entry/autobiografija_volan_u_rukama
Znam i ja jednu mudru izreku, koju su iskusni instruktori vožnje govorili novim polaznicima:
Kad počneš da voziš, jedna noga ti je u grobu, a druga u zatvoru.
Jef, ono sto je poražavajuće je da postoje zamisli gori vozači od mene. Mislim sama ta činjenica me zastrašuje. Hajde što sam ja početnik ali šta je sa onima koji godinama voze a nemaju veze sa životom?
A za parkiranje ja te potpuno razumem. Ja u nekim momentima nisam znala je l treba napred pa levo ili u rikverc pa desno sve dok sebi to ne bih nacrtala. Ovo zvuči jako debilno ali ja stvarno nemam taj osećaj u sebi. Neki su prosto rodjeni s volanom. Ja zasigurno ne.
Lavli, vidi ta dva osecaja me ne napuštaju ni za trenutak. Danas sam vozila po seoskim putevima i koliko god cvikala ranije od autobana sad mi je seoski put najveca nocna mora. Autoput? Milina!
Usko mimoilazenje ponekad bez sredisnje linije i susret oči u oči sa drugim vozilima izaziva u meni seriju panicnih napade. Ja smatram voznju uopste jednom vrlo opasnom rabotom a vozace latentnim samoubicama. Inace ne mogu da shvatim da neko u voznji moze da “uziva”. To mora da je vrsta mazohizma.
Kujna je tu!!!
Vožnja zahteva slobodan um. A pažnja da bude odmerena; ne ona maltene histerična, kad od previše pažnje napraviš grešku.
I da voziš, voziš, voziš… E, onda vremenom shvatiš da su neke reakcije drugih u saobraćaju gotovo uobičajene, pa na njihove majmunarije odreaguješ rutinski. Samo polako.
Ako mene pitaš, nema tog adrenalinskog naleta kao pri dodavanju gasa kad se ukjljučuješ na autoput… Obraduje me svaki tvoj novi post, posebno nakon duge pauze.
Pozdrav.
Gil za mene je dovoljan adrenalin sto sedim u limenoj kutiji i vozim 140km/h!
Vezbam vezbam svaku priliku za voznju.
Moje ukljucenje na autoput izgleda nekako ovako:
joj
Je l smem?
Oce me pustiti?
Jeee uspela saaaam!
Sad ti je jasno koji sam nivo. :)))
Prvih 100.000 kilometara je najteže, posle je stvar rutine.