Mollösund

Za Mollösund se odlučujemo jer do tamo vodi takozvani ‘najlepši put Švedske’, tako bar piše u mom vodiču. Reč je o ostrvima koja su povezana mostovima sa kopnom, a sva ona mala sela sa šarenim kućicama koje vidjate po Švedskoj, e pa sve to se nalazi na Orustu i Tjörmu. Kroz Švedsku nas na moje veliko iznenadjenje prati dobro vreme, (nekih dvadesetak stepeni maksimalno) što je za domoroce toplo-nešto kao naših 40 u hladu u julu. Svi idu raskopčani i u japankama, dok sam ja sa svojim džemperom i letnjom jaknom i dalje vrlo egzotična. Meni je i uvek hladno jer neki vetar duva. Pošto je usred sezone (verovali ili ne, u Švedskoj postoji sezona za odlazak na švedsko more(?!)) odlučujemo se za čudan hotel  što je ujedno i najskuplji hotel u odnosu na ono šta nudi, u kome sam ikad odsela. Reč je o sobi od 20 kvadrata sa deljenim kupatilom, u smislu, jedno kupatilo na četiri sobe, za tričavih 147 evra. U to ulazi, na svu sreću i doručak. Ovo je bilo spontano rezervisanje u roku od nekoliko sati, ali cena se tamo ne menja puno jer su ova dva ostrva veoma popularna u Švedjana (opet na moje veliko čudo).

Nasa soba

Ostatak smeštaja je bio ili skuplji, ili nepostojeći. No dobro, jedan put sam u Švedskoj pa daj da se živi. Ispada da je soba stvarno lepa, ali cena je i dalje nerealna, priznaćete.

Uveče smo gladni kao vukovi, te se bacamo u potragu za jelom. Od domaćice saznajemo da je odličan restoran u selu, i da večeras svira i lokalni bend. Zvuči kao sjajna zabava. U samoj luci nas dočekuju skupe jahte ali sa klincima 18-20godišnjacima koji slave, ko će ga znati šta… maturu možda? Svi imaju jahte, i svi piju. Obučeni su u sakoe i skupe cipele, i sve mi to nekako izgleda kao neki spring brak u američkim filmovima al za bogate. Ni ne znamo šta nas u restoranu čeka.

A u restoranu.. svi sede napolju. Ja poluužasnuta pitam, a da li možemo unutra? A konobarica se smeje i kaže, nemamo mesta unutra, ali ovo je švedsko leto, divno vreme. Ako  mi još jednom neko bilo šta kaže o švedskom ‘svežem letu’ pljunuću ga. To nije sveže a nije ni leto, nego je to prosto rečeno spičotina na običnom srpskom.

Neki su se i kupali!

Za nas je izvukla specijal meni, za veče. U pitanju je švedski tapas, a to znači, sitnice za pregristi. Meni cvrče creva a plus i ja cvrčim kad vidim cene. Jedan tapas košta 11 evra. Ja se odlučujem za supu, a moj darling za tapas. U momentu kad je klopa stigla, ja sam pomislila: ah kako lepo, dobijamo nesto da pregrizemo dok nam glavno jelo ne stigne. Samo, nažalost, to JE bilo glavno jelo. Na drvenoj dasci su bile tri ćasice, svaka velicine 3cm. Na jednoj le ležalo nešto malo haringe, oko 2cm, na drugoj malo pavlake sa crnim lukom i na trećoj ostatak od lososa veličine 2cm i malo pavlake. Moja supa je takodje bila u malo većoj šoljici sa vodom, začinima i dva račića. Jedemo mi to naše jadno jelo dok nam creva krče. Da sam imala petnaest tahvih tapasa ne bih se najela. Ceh je naravno astronomski jer smo dodali i čaj i pivo. Dakle, nit smo se najeli niti napili, al smo zato sve pare potrošili, mašala. Bežimo glavom bez obzira i tražimo kiosk ili štagod gde se prodaje nešto od čega će nam stomaci biti iole puni. Sedamo u lokalnu ćevabdžinicu i naručujemo neke veggy burgere sa krompir pireom. Sada nam je jasno zašto 20 ljudi čeka u redu ispred kioska. Oni su se pametno odlučili da ne jedu tapase koji se zovu švedski ne zato što je švedska kulinarija u pitanju, nego zato što su švedske cene u pitanju. Naravoučenije, jedite po kioscima i sve će biti okej!

Slike iz prepodnevnešetnje, pre polaska za Ängelholm:

Plaza