Nikad mi nije bilo jasno šta znači ono kad mi kažu: “mi kuvamo svaki dan zajedno”, pritom te pogledaju onim samozadovoljnim okicama koje ti kažu, mi smo, ah tako skladni. Mislim muško-ženska kombinacija. Hajde kad je žensko-ženska kombinacija, ili kao neki *event* gde se više žena nađe pa uz par vina peku pizze posle posla, a ako još usput i znaju šta rade onda mi je to ok. Ali svaki dan, kao ON i ONA da se gužvaju u kuhinji dok on pita kako se seče luk ili koji nož da uzme, ili gde stoji pirinač…-pa ja bih od toga naprosto popizdela! Kad mi se nađe neko kome tu nije mesto, ja se unervozim. Onda krenem da vrebam iz ćoška i da brojim greške pa se sve grizem za jezik da ne bih nekog uvredila a u suštini se jedim. Moja kuhinja je meni svetinja. Mislim ima li išta lepše nego doći sa posla, pa zasukati rukave, pa krene seckanje, te luk, te pečurke. Te malo začina ovde, malo soli tamo. Pa kreneš da zakuvavaš i da dinstaš. Ili da mesiš i pečeš. Mene to spremanje opušta. Već nakon par minuta kuvanja, ja zaboravim na sve loše što se desilo tog dana i potpuno se ubacim u flow. Sve znam šta mi treba, gde i kada… Zato mi nikako nije jasno to kuvanje u dvoje. Mislim kako da si u flowu bre kad se sudaraš s nekim svo vreme, kome treba daska a kome voda, aj ti prvo operi pa ću ja da seckam, aha nemamo još jednu dasku dođavola, ček da je operem i tako dalje. Mislim lepo je komunicirati ali ne mora baš da bude u kuhinji. Što se tiče ispiranja, tu nemam problem 
Ovaj moj “challenge” sa šećerom i dalje traje. Sad jedem puno voća, i to je jedino što je slatko. Kolače u firmi zaobilazim, a zlobnije kolege nutkaju jer znaju da ne jedem. S tim da sam ja potpuni stoik koga trenutno šećer ne zanima pa se samo okrenem i razmišljam kako im se salo gomila na kukovima, i onda se osećam sjajno.
Vreme je ovde poslednje dve nedelje potpuno odvratno-ili pada neka ledena kiša ili duva vetrina. A kao toplo je, u plusu smo. S vremena na vreme krene bljuzgavica i to mi je omiljeno. Takve dane zovem: “zbogom frizuro!” Ova moja kosa em je onako poluvalovita, pa ako još krene bljuzga a nemam kišobran pri ruci, onda se te kvazi-lokne pretvore u nešto neopisivo, kombinaciju svračijeg gnezda i npr. paučine, i sve lebdi, i onda se čovek sem što je dan grozan, oseća spremno za jednu dobru psihoterapiju, jer zna se-kad je frizura loša, propast je sveta. Imaš osećaj da te svi gledaju onako sažaljivo i vrte glavom, kao jadna ova, vidi joj kosu nakostrešenu. A onda ja kao pravi mazohista posmatram one glatke sjajne kose, i zavidim im misleći na moje nevolje celog zivota. Uvek neka vlat ne valja, negde uvek neki rog štrči. Kao šlag na toru nađe se i poneko da te uteši, kao ali ti imaš lokne, kosa ti nije dosadna! Tako je dinamična i bujna.. O ne, nije ona dosadna, to su decenije koje potrošiš da izgleda iole normalno!!!
Sutra najavljuju bljuzgu. Al baš me briga. Petak je!
Hahaha, umirem čitajući tvoja zapažanja o grupnom kuvanju.
Ni mi ne kuvamo zajedno. Mada, skoro je Miljan našao neki kuvar sa vegi burgerima. Zaključili smo da je to jedina stvar koju oboje volimo da jedemo, pa se on nešto primio kao da kuvamo zajedno. Ja ajde kao pristala, a što ti kažeš ja u tome ništa romantično, skladno i praktično ne vidim. Samo suvišna pitanja na koja treba da odgovaram, ili da imam nekog da mi smeta na putu između radne površine, šporeta i sudopere. Ali, ja jednako mrzim da kuvam sa bilo kim drugim. Imamo ovde drugare, koji vole da svrate vikendom da kuvamo zajedno. Ajme, umesto jednog, s troje se sad guzim u kuhinji. :)))) Digla sam ruke od kuvanja sad, pokušavam da se koncentrišem na ispijanje vina, dosipanje istog kuvarima u čaše i odgovaranje na pitanja: gde mi je šta stoji u kuhinji. Tako, kad neko drugi vodi brigu o jestivosti spremljenog obroka, kuvanje u grupi postaje mnogo lakše.
p.s. Bravo za (ne)šećer!
Meni je kuvanje jedna od najdražih zabava ili terapija, kako kad. Mada, ne volim da kuvam posle posla, umorna i gladna. Ali u periodima kad sam u modu rada od kuće, vikendima, praznicima, povodima kućnih druženja i slično, baš baš mi prija,
Marice,
a kako funkcionise to vegetarijansko kuvanje? Da li oboje jedete isto ili spremas za Miljana nesto posebno? Ili on jede meso na poslu? Kod nas je kuhinja u 90% vegetarijanska, a kad mi dragi trazi meso onda jede negde napolju, na pauzi za rucak
Mislim da cu i ja da isprobam to pijenje vina dok se gosti motaju po kuhinji. Inace sam kao neki hitler u kuhinji!
Laro ja vec na poslu krenem da razmisljam sta bih kuvala, pa krisom idem po sajtovima sa receptima kad mi fali inspiracije, onih poslednjih petnaestak minuta kad ti je koncentracija ionako ocajna. I onda sve u glavi smislim, odem u radnju, pokupujem sastojke i stanem za sporet. I onda sam na ciao. Ciao poslu, ciao stresu, ciao glupe kolege, dobro vece lepi dane.
Ja bukvalno sve kuvam duplo. Iako ni on nije neki mesožder. Ali on voli da jede testo i ne jede većinu povrća, tako da ni oko preliva za špagete ne možemo da se dogovorimo. Da se on pita jeli bi pite svaki dan.