Danas je ubedljivo najodvratniji dan sto se vremenskih prilika tice u Bielefeldu. Bljuzgavica plus ledeni vetar i dolazak (ponovni) zime i minus 10 koji predstoji ovog vikenda. Sve to ulepsava moj bronhitis koji sam dobila jer mi je cimerka na zimovanju uzivala da vetri po citavu noc kako bi imala ‘vazduha’ jer je  poznata stvar da ako ne otvoris prozor, ugusices se jer u sobi vlada vakuum. Tako da se mucim sa polutuberkuloznim kasljanjem, ljudi se sklanjaju od mene na ulici, a i u gradskom prevozu (ima to svoje prednosti kod kolega koji te nerviraju, da se eto i oni sklanjaju, ziveli!)

Ako duhovi postoje, onda  jedan sasvim sigurno obitava u mojim kuhinjskim elementima. Dok se opusteno nalivam slovackom supom od belog luka (protiv bronhitisa), levo od mene, na neka dva metra se cuju zvukovi. Nije ringla, nije ni rerna, sve je iskljuceno. S vremena na vreme samo cujes brum. I to je to. Onda opet jedno brum. Ja oprezno pogledavam ka kuhinji, nijedna se serpa nije preturila, nista se ne desava, ravnoteza vlada i dalje, ali se cuju zvuci. Neka ga, nek se igra sa sudovima, ako vec nema nista pametnije da radi.

Budim se svake noci redovno u 4:30. To nije nista strasno jer sam se ranije budila i ranije i ostajala budna po citavu noc, sve do jutra. Sad jednom nocu buditi se nije bas nista posebno. Prihvatila sam svoju nesanicu kao da je to deo mene. Samo posmatram sta se desava. Koliko traje. Kada ode. I stvarno, kad tako krenes da gledas stvari iz nekog drugog ugla, onda i ta nesanica ne izgleda nista strasno. Posle nekih 15 min zaspim , sto pomocu meditacije sto pomocu dosade. (Sta raditi u 4:30 nocu, pobogu?)