Ponekad mislim da bih trebala da vodim privatan dnevnik, onaj u koji zapisujes svaki dan, kako bi se i ovakvih dana secao kad se nista po milim bogom nije desilo, ili kad su se desile samo nekakve silne gluposti. To je potroseno vreme a ne znas ni gde ni kako je otislo, i kad pogledas unazad ipak je to tvoje zivotno vreme koje je neumitno isteklo. Nazalost.

Voznja na posao, istim busom kojim se uvek vozim. Devetedetpetica, isti ljudi sede unutra, napolju sipi neka kisica, onako jesenja. Kazu, od sutra ce biti opet leto. Onda dodjem na posao, tamo sve isto, sednes, nesto na kompu drndas, neke zidove i takoto, onda na rucak u kantinu koja je sada gora nego ikada, zato sto se cela firma renovira i pretumbava pa nemaju ni kuhinju nego nesto improvizuju, i peru sudove u wc-u. E posle tog polu-uzasnog rucka, sto sam ovaj put nekako uspela da svarim, dolazi na red jos malo rada, do nekih pet popodne kad krenem da gledam bus za natrag, a on kasni, paz ovo: 74 minute! Ima li u Srbiji da bus kasni 74 minute? Da, ali eventualno u ono najgore doba bede i sankcija. Dakle, ne uzimam moj kratkovozni bus kojim stizem tacno na jogu, vec neki koji voza preko sedam gora i sedam mora, tako da na jogu kasnim bar pola sata te ni ne pokusavam da stignem.

Sama kod kuce improvizujem joga-cas, gledam moju youtube-joginku koja se samo smeska i lepotica je prava i sve joj je super, drzi jogu od Balija do Maldiva, od Berlina, do Johanesburga, na sve nekim kul mestima. Uradim stoj na glavi. To je valjda najbolje sto mi se danas desilo.

Onda sebi nesto napravim za klopu, popricam na dva tri chat-a i onda je vec 21:30 kad uzmem dve kosulje da peglam i evo sada je 22 sata, i kao zrela sam za krevet. Sta sam danas radila? Nista. Stoj na glavi. Eto.

Kakav dan.