Otkako je korona u ovim krajevima opet pocela da se zahuktava, krenuli su i redovni mejlovi iz kadrovske sluzbe (ako se to tako na srpskom zove). Prvo, nosimo maske do wc-a, kuhinje  i kantine, i uopste svuda gde nismo na svom radnom mestu. Drugo, kolege dolaze na sastanke umaskirani, a sekretarica vraca kuci one koji nemaju masku pri sebi. I kao trece, trebalo bi pojacano da se koristi i rad od kuce, iako ga moji sefovi jos ne pominju, jer to jelte nije pozeljno. Bas ne vole da nas salju kuci. Sumnjaju da neki nista pod milim bogom ne rade, sto i nije daleko od istine.

Svakodnevno se borim sa orkanskim vetrovima te ne ulazim do daljnjeg (citaj, dok ne zaledi) u autobus. Produva me vetar na bajsu do posla, a od posla cesto pokisnem toliko da mi cak i gace budu mokre. Onda se uvalim u kadu i tako provedem vece, gledajuci stupidne serije na netflixu. Netflix je djavo! Kad krenem  da pratim sezonu, spremna sam da ne spavam danima dok sve delove ne odgledam. Sada sam na odvikavanju, i citam genijanog Uelbeka, koji me svojim nihilistickim stavovima uvek pomalo zarazi, pa i ja tako krenem po svemu da blatim. Nije dobro, znam, ali uz orkanske vetrove sasvim odgovarajuce.

Dok je radna nedelja mlacenje prazne slame, racunanje stubova, i uopsteno dosada, vikendi su divni i ispunjeni radoscu. Pretprosli vikend, bila sam na  Fruskoj Gori, posle vise od godinu dana. Ah kako mi je sve to nedostajalo! I Novi Sad, i Fruska i Dunav i kej i burek i pijace, i ljudi ponajvise.  Avaj, sve sto je lepo ima kraj….

Ovaj vikend, setali smo po nemackim sumama, uz trazenje pecuraka kojih je bilo u izobilju. Hladno je i vlazno ali pecurke! Neki ih skupljaju u korpe i nose kuci da prave gulas, a ja ih ipak samo gledam. Htedoh da odem na kurs za raspoznavanje gljiva, ali prokleta korona je sve otkazala.

Neka se nosi korona!

I neka zive sumski vikendi!