Kupila sam auto. Ja, kojoj sama pomisao na voznju izaziva potoke znoja  ispod pazuha, ubrzano kucanje srca i anksiozne napade. Ja, koja ne bi ni trotinet znala da uparkira. Ja, kojoj je jedini siguran parking livada, bez drveca molicu lepo u blizini. Ja, zakleti vozac bicikla i prekaljeni pesak.

Ali korona nas je sve ponesto naucila: nekoga kako da kuva, nekoga strpljenju, a mene voznji. Mislim, vozim ja, kao, vec godinama, ali voziti tudj auto nema puno veze sa voznjom, pogotovo kada vam neko kao kopilot sve vreme daje zadatke i navigira.

Prvo putesetstvije je izgledalo ovako: odlazak u wc tri puta, ulazak u kola, proveravanje rute jedno trinaest puta, a onda posle kratkog razmisljanja, ipak, izlazak iz kola pa opet na piš, za svaki slucaj, nikad se ne zna. Izabrala sam dan, jednu subotu usred lockdowna, kada nista nije radilo, tek je svanulo, i time sebi zagarantovala potpuno prazne ulice. I tako i bi. Jezdila sam autoputem potpuno sama, tek poneka kola jednom u petnaest minuta. I stignem ja na odrediste, na moju veliku radost. Mislim da sam bila u stanju potpune meditacije. Za mene nista nije postojalo sem tog puta i svesnosti o sebi da ja zaista sama vozim kola. Ta misao mi je toliko i dalje apstraktna da se  svaki put iznenadim kad stignem na odrediste u jednom komadu. Za mene je voznja izuzetno opasna rabota. Onako, osecam se kao u rollercoasteru. Mislim, juriti sa 120km/h u komadu lima, nikako nije zdravo. Znam, avioni su jos gori, sedenje u stolici na nebu nikako ne odgovara zakonima fizike, ali onaj ko pilotira je profesionalac koji zna sta radi, a ne neko kao ja, ko svaku voznju poistovecuje sa ulaskom u gulag na najmanje deset godina. Moj cilj za 2021-da mi voznja postane rutina. Zavidim onima sto piju kafu, i voze. I ja bih da pijem kafu i vozim! Ili na primer, duvaju nos u maramicu i voze. Moje najvece dostignuce multitaskinga u kolima  je da prebacim radio stanicu sa 2 na 1, ili da podesim grejanje.

No vratimo se nocnoj mori svakog vozaca-pocetnika, sam ako se ne prezivate Sumaher.  Na listi najomrazenijih stvari u mom zivotu,  parkiranje  je br.1.

Tako sam se prvi dan posle 6 nedelja rada od kuce, zaputila u biro. Ovo nikada nisam mislila da cu izgovoriti, ali: ja se zaista radujem vec danima odlasku u ofis! Nema vise helanki i rastegnutih starih majica “za-po-kuci”! Nema vise masne kose jer se internet stedi pa nemam video-call-ove vec samo audio. Meni ocigledno fali rutina u zivotu, a ne razvlacenje sa sofe na radnu stolicu, a sa radne na kuhinjsku, i tako po citav dan. Sve mi se to smucilo, te eto mene jutros na putu za posao-kolima. Jako sam ponosna da sama vozim kola, da li sam to vec spomenula.? Necemo naravno puno pricati o tome da su mi duga svetla bila ukljucena danima, i da sam ablendovanje ostalih ucesnika u saobracaju okarakterisala jednom recju: Ludaci! (a ludak sam ocigledno bila JA). To cu pripisati pocetnickim greskama, i zaista se sramim. Minuta cutanja.

Do posla je sve teklo glatko, no sto se moje omiljene rabote – parkiranja tice, tu sam malko zakazala. Koliko god ja zelela u nasoj garazi da parkiram, ovaj prvi put se nisam usudila. Kukavica sam. Znam, znam, vezbom se postaje majstor iliti Übung macht den Meister, ali ja stvarno ne mogu da se stavljam u stres dok neko iza mene nestrpljivo ceka da se uparkira a ja se na najprostijem mestu uparkiravam deset minuta. Srecom pa postoji nekih 300m od biroa jedan otvoreni parking, gde nema zive duse, zato sto je toliko daleko, tako da sam “uspela” bravo-ja, da se na praznom parkingu smestim. Stvarno sam ponosna (not). Bice od mene jednog dana vozac, videcete. Samo malo da se utreniram.