Moram da se pohvalim. Uspela sam da postanem normalan vozac, sto znaci:

• da ne moram petnaest puta u wc pre nego sto sednem u auto,
• da se ne preznojavam dok preticem kolonu kamiona
• i da svuda znam da se uparkiram (izuzecemo neprijatnosti sporosti uparkiravanja, time se ne ponosim).

Cak sam  sama (iz nuzde) dodala neke napredne tehnoloske elemente, tako da od potpuno primitivnih kola, imam  pravi hi-fi uredjaj. Naime, moj odavno zaboravljeni ipod posluzio je kao muzicki plejer, i dok jezdim putevima severne Nemacke, slusam hitove koje sam nekada davno uspela da skinem sa neta, besplatno, dok je to jos moglo. (slava mu-vremenu). Ovde ako bih pokusala ista da skinem, stigao bi mi kurirskom sluzbom u roku od sat vremena racun za uplatu, na sumu xy, zbog krsenja zakona. Tako da sam tu rabotu, nazalost, batalila.

Nije samo ipod nasao novu namenu, nego sam pronasla  i bluetooth koji srece li, moze da se uglavi u taj moj jedini ulaz za slusalice :). I sada cak uspevam da telefoniram,  beskontaktno i da se javljam na pozive a da ne pipnem telefon. To mi je hit!

Prilicno sam iznenadjena da postoje vozaci koji su losiji od mene. I tome se cudim svaki dan. I da takvi ljudi sednu u automobil i voze, iako voze uzasno, samo mi potvrdjuje, da sve ove godine, moji strahovi nisu niposto bili uzaludni. Svet je prepun ludaka na ulicama, koji jedva cekaju nekog da ucmekaju, u to sam ubedjena.

Svi me pitaju sta radim, sto se ne javljam. A ja – citam. Eto, nista drugo ne radim. Citam dok me oci ne zabole, dok mi se ne zamagli pogled, dok se kapci sami ne spuste, dok ne zaspim u sedecem polozaju a kindle mi ispadne iz ruku. Eto zato ne pisem. Da li zbog korone ili zato sto sam postala opasni ovisnik, ove godine, do sad, procitah 22 knjige. Sve mi se cini da cu dogurati do 40, kako je krenulo. Kada dobijem poziv za neko dogadjanje, meni u glavi krene da radi sat, te kada cu doci kuci, te koliko cu moci taj dan da citam, i da li cu uspeti uopste, i da li mogu ranije da odem a da se niko ne uvredi. Znam, treba se druziti, mi smo drustvena bica, ali to kad sednem uvece, uzmem knjigu u ruke i krenem u neke druge svetove, to je trenutni spas. Ni dosadan posao, ni stres, ni lose vesti- ma niko mi nista ne moze!

A sada – knjigu u ruke!