Kako sam postala razmazena, sto sam starija…prva stvar na koju pomislim kad idem u hotel je: a sta cu s jastukom? Poznata je stvar da su hotelski jastuci jedan horor, ili su predebeli ili dosezu do pola ledja, pa umesto nocnog uzitka dobijes jal isijas jal vratnu ukocenost. Takve probleme sam resavala time da debele jastuke razbacam po sobi, a onda od peskira napravim sebi “odgovarajucu debljinu”. E pa dosta je bilo improvizovanih jastuka! Resenje je u putnom anatomskom jastuku (da, da, to zaista postoji) i jedva cekam da krenem na moje dugoocekivano i nadasve zasluzeno putovanje.

Dok razmisljam kako zivot da rasporedim na sto manji kofer, znajuci italijanske, austrijske i nemacke vozove gde sa velikim koferom rizikujes ili da te mrzi pola voza ili da nemas gde da ga deponujes, polako me stize putna groznica. Bice to jedno sporo-vozno putovanje, od severa Nemacke do juga Italije, sa stajanjem u Minhenu, Veroni i Napulju, pa preko do Ischie, a onda muvanje po jugu, gde me put odnese. Vremena imam na pretek, i jedva cekam da krenem da se dosadjujem (to kazu moje kolege uz zluradi osmeh). Eh drage kolege, kad biste samo znali…meni u zivotu jos nije bilo dosadno, eto cekam taj dan da svane i da kazem: wow, kako mi je dosadno, bas mi se ide na posao! Zlatno zivotno pravilo glasi: ko cita knjige, njemu nikad nije dosadno.

Odoh da jedem najbolju pizzu na svetu, da pijem kafu na svakom uglu, da se banjam u termalnim vulkanskim vodama i da bazam po italijanskim sokacima. I necu sesti nijednom za racunar, necu zapravo uopste sedeti, to mi je plan. La dolce vita dva meseca! A i jastuk sam ponela