Elektrokuhinja

Стиже лепо време а то значи да крећем да возим бајс редовно, а то још значи да се редовно знојим, пре и после посла. После посла и није тако страшно али пре посла ми у сваком случају није циљ-туша нема, тј. има, али морала бих да одем у фабрику што ми се искрено не ради. Мени некако, штагод да ставим испод мишке, ништа то не одговара. Ако има алуминијума, онда се трипујем на разне болести које ме вребају, ако нема алуминијума, онда се или улепим или усмрдим, а највероватније и једно и друго. Тако да сам у потрази за идеалним дезодорансом добила одличан савет. Зашто ми то, о зашто! нико није раније рекао? Рецепт је следећи: узме се мало соде-бикарбоне, помеша са водом, и директ испод пазуха. То је то. Сигурни сте минимум наредних 12 сати: Не осећа се ама баш ништа.

Нервира ме  што сам понекад превише критична. То приметим код себе. Приметим и код осталих, и то ми исто тако смета, као и код мене саме.А уствари мени је баш супер. Све је добро. И зашто онда то неко незадовољство с времена на време? Коме то још треба… Или ми се можда  некад мозак улењи па не види оно што му је испред носа. А испред носа му је да је све добро. И да сам ја добро. Ваљда је у питању неко људско проклетсво, ко ће га знати. Устанем ујутру, прочитам вести, попијем кафу, поједем доручак, седнем на бајс. Тих 40так минута ујутру ми дођу као да сам на годишњем одмору. Концентришем се само на пут, на полупразне улице, на шуму кроз коју прођем, на малу воденицу. Онда крене радни дан и фрка, некад се мало нервирам, али то је у потпуности небитно. И онда опет пут кући и 40 минута сам на годишњем. И тако сваки дан.

Открила сам Др. Оеткер-ове готове колаче. И почела да варам, тј прећутим да су готова мешавина, али мислим да то није страшно. То су готове мешавине, типа брашно, ипрашак за пециво у правом односу. Плус можда мало чоколаде. И увек успеју. Ја сам један антиталенат за колаче, мени је то просто превише замајавања а и не волим да кувам на граме. Оно, ставите 300 грама брашна, 148 грама шећера, 231 милилитар млека-маните ме. Нити имам чиме да мерим, а и да имам мрзело би ме. Дакле, купиш др Оеткера и смешаш то што пише да смешаш, ставиш у рерну на толико и толико минута и испадне савршено! Што би се ико млатио са рецептима?!

A ћирилица? Допада ми се како изгледа, допада ми се како је квадратаста и допада ми се промена. Ако будем писала разгледнице, стизаће вам на ћирилици, сасвим сигурно.

Један пријатељ ме је замолио да шерујем ово а мени наравно ништа није тешко:http://dronologista.wordpress.com/2014/05/18/catastrophic-floods-in-serbia-and-bosnia/

И да крене већ једном та досадна вода да се враћа у корито ионако су људи довољно пропатили, само им је још ово срање требало.

Nemačka pop muzika zvuči kao revival Meat Loafa, ako ga se iko još seća. Pompezno, sa promuklim glasovima, nekakvim bubnjevima kao u epskim filmovima, sa kulminacijom na kraju, i vrištanjem. Ili pak ozbiljnim muškim glasom, dubokim, sa dozom lošeg vibratoa. Eto tako mi zvuči nemački pop sa radija.

I neću da jedem njihov pommes i wurstove (pomfrit i viršle). Ta pommes-wurst kultura je počela opasno da me nervira. Aj nek mi neko kaže šta je tu posebno, i čemu treba da se divim.

I da li je socijalna Inteligencija kod nekih ljudi nepostojeća ili oni pokušavaju na loš način da ti se udvaraju? Dakle ako si u frci, ako ti gori pod nogama, i ako već imaš dovoljno stresa da ti nije dobro i da ne stigneš ni čašu vode da popiješ u toku dana.. Baš onda ti dođe kolega koji ima večito neki problem i ne zna kako da ga reši a tvoje drugo ime je čarobnjak, i ondak sedi li sedi, dok se ti petljaš sa pet drugih stvari, pritom ti zvoni telefon, neko čeka na tvoj email, a na drugom monitoru se računa neki stub iz xx projekta, i ta osoba koja sedi pored tebe ti stvarno stvarno ne treba. A ne znaš kako da je da izvineš na lep način odjebeš. Nego si kvazi fina, i kažeš da nemaš vremena, a osoba sedi, i ne namerava da dođe kasnije. Od takvih persona mi se prevrće želudac al bez zezanja.

Onda dođem kući posle takvog dana, pa merim pritisak jer sam se ishipohondrisala da sam na ivici kolapsa (a nisam) nego mi je prosto svega previše.

I ovakvi momenti se dešavaju upravo dva dana pre odlaska na odmor, da ti onako pošteno zagorčaju život. I onda kao budala ostaješ u birou do pola noći, boriš se sa vetrenjačama a za čije babe zdravlje?

Krenula sam da vozim bajs. To mi je kao psihoterapija. Al jeftina.

Još sutra i odoh na skijanje. Bole me. Baš.

Imam jednu čudnu strast. Volim da slušam izveštaje o saobraćaju. Ja uopšte ne vozim niti mi pada na pamet u skorije vreme da krenem da vozim. Al saobraćajne izveštaje volim da slušam. To me nekako smiruje. Onda mislim da tamo negde daleko neki život pulsira, da se nešto pomera i premešta. Uključim radio uveče i kad su izveštaji ja prekinem s čitanjem i slušam. Uz te izveštaje ide i neka dramatična muzika. Možda me uopšte izveštaji ni ne zanimaju. Možda je samo do muzike. Hm.

Sanjala sam Zo. Da smo nas dve veštice i da treba da se borimo jedna protiv druge na veštičijem turniru. I onda mi ona kaže da ne želi protiv mene da se bori i ja se sa time složim. Jedna drugoj smo zatim pokazivale kako lebdimo. A onda sam ja njoj pokazala kako hodam po plafonu, naglavačke. A po zidu nisam umela da hodam i to me je nerviralo.

Novi Murakami je pročitan. A čekala sam ga kao ozeblo sunce. Ili kao ozebao sunce, šta li je ispravno? I naravno u pitanju je opet neki vuk samotnjak, i Tokio, i bizarni snovi,i fetiš ka ušima,  i priča u priči. S tim da je ovaj put glavni junak građevinski inženjer (mislim da ne postoji knjiga u kojoj je glavni junak građevinac). Baš sam uživala. A na engleski će se knjiga prevesti tek polovinom 2014. A na nemački ko zna kad, oni ionako čekaju engleski prevod pa prevode s engleskog na nemači (katastrofa).

Novi Sad je zimi super. Sija sunce ceo dan, može se i na Frušku, a ima i dobrih vunenih haljina da se kupe. I dobrih čarapa. Ko i uvek. I kafa je jeftina, i klopa je jeftina.

Imam i novu boju kose, jer su sede krenule opasno da se razmnožavaju. I sad sam nekako sama sebi čudna. Al navići ću se.

That’s up.

Fruška Gora