Sivo nebo se nadvilo nad Moskvom. Bolje reci crno. Napolju je mracno, toliko da u stanu drzim upaljeno svetlo.
Nesto me muci prehlada, kanda od ovih visokih temperatura (ipak je decembar, a +5), totalno neprirodno za Moskvu. To se kazu, nije desilo u poslednjih 150 godina.
Bila sam na koncertu. Pravom ruskom rok-koncertu. Odvukla me s posla koleginica. Trebalo mi je nesto drugacije. Htela sam da pricam na ruskom i da gledam nepoznata lica. Oko mene dvadesetogodisnjaci, na bini se smenjuju bendovi iz citave Rusije, a ja cavrljam na losem ruskom sa 4 ruskinje. Nadrealno. Nekako me sve to podsetilo na srednjoskolske dane. Ne secam se kad sam otisla na “svirku”. Ozbiljno. Sto ne znaci da necu ponoviti.
Od Lare sam dobila odlican link, za nedeljno tmurno popodne. U e-novinama izlazi u nastavcima tekst Deca Putina. O ruskim bespucima, o kulturi, i citavoj jednoj generaciji. Mnogo mi se dopalo. Uplaticu ja sebi kartu trans-sibirskom zeleznicom. Hocu, hocu. I to zimi, dok pucketa inje po prozorskom oknu. Videcete.
Ako poželite da jedete meksičku hranu u Moskvi, e pa nemojte. Prava meksička klopa je puna ljutih začina, svežeg povrća, salata, i sve u svemu, vrlo je ukusna. To ne znači da svako jelo treba da krasi topljeni sir (?) i majonez. Ako na ovo dodam i konobara koji je svo vreme obigravao oko nas kao kobac, nutkao nas dezertima (njet, spasiba) i salatom (njet spasiba) koja košta ko svetog petra kajgana, kao i poznatu restoransku gostoljubivost-sklanjanje tanjira u po zalogaja, onda je svakome jasno zašto me više ovaj restoran neće videti. Pobegosmo glavom bez obzira.
Ako poželite da nađete poštu u mom delu grada, e pa teško ćete je naći. Ono što ćete vrlo lako naći su dva pijanca (koja na prvi pogled ne izgledaju tako, tek kad otvore usta, o da) koja ćete pitati za pravac, i tek naknadno shvatiti da to i nije bila tako pametna ideja. Posle toga nećete više nikoga ništa pitati, jer svako ko stoji besposlen na ulici u osam uveče, na kiši na plus 2 je il pijan il lud.
Ako pokušavate da na bezbolan način preživite rastanak, nemojte mahati vozu. Kratak pozdrav, brz pogled i nikako na voz pa mahanje. Ne ne! Što kraće to bezbolnije. Lek za posle-okupirati se toliko poslom da vas zaboli očna jabučica, tj očni živac (što je vrlo neprijatna stvar), te pokušati čajem od kamilice da ga opustite (koji ne pomaže da se razumemo). No, bolje bol u očnoj jabučici nego bol od rastanka!
Comments (10) 
Themocracy