Ako ste iole poznata faca u blog krugovima, desice vam se jedno od sledeceg. Ok, puno ljudi ce vas citati. Puno ljudi cete upoznati preko bloga. Mnoge lepe stvari ce vam se desiti. Ljudi ce poceti da vam govore – da stavi to na blog, to je tako dobra prica. Sami cete poceti da razmisljate – hm, ovo bi moglo nekome biti zanimljivo, od ovoga bi moglo nesto da ispadne.
Ali! Uvek postoji neko ali.
U nekom momentu, dobicete i sledece instrukcije. “Sve moze samo nemoj da me stavis na blog!” Ili tipa-pazi, ako me stavis na blog…!
Cenzura!
Pretnja!
Da li se i vama to desava? Ili ja ovde nekome licim na skandal-majstora?
Molim lepo.
hm…
Pa ti inace ne pises o ljudima, bar ne na taj nacin na koji se neki pribojavaju da ce biti spominjani. Ili sam ja nesto propustila?
Kakva glupost.
Draga moja, moje iskustvo je ovakvo.
1. Razgovaraju moj muž (MM) i njegov drug (NJD) čija žena redovno posećuje Mušemu.
MM: Zamisli, procureo nam je bojler
NJD: He, he, oćemo čitati o svemu na blogu?
2. Razgovaramo MM i ja u intimnosti našeg doma:
JA: Ne mogu da se opasuljim da plaćamo milion dolara NAŠIH PARA kulskom siledžiji za sranja po Americi!
MM: Jao, ćuti, taman sam zaboravio (potom sledi pola sata našeg razgovora na temu).
MM (iznenada): Samo molim te! Nemoj o tome da pišeš na blogu! Pusti!
3. Moja mama (telefonom):
Da li ja od sestrine snaje treba da čujem da si bila da vidiš dedinu kuću u Hrvatskoj?
Ja: Otkud znaš?
Mama: Snaja je čitala na Internetu! Ceo Internet zna, samo tvoja majka poslednja sazna.
Lični blog je izazivanje opšte opasnosti!
Naravno da se dešava, svakodnevno dobijam mejlove i ljudi me mole da ne pišem o njima… A nisam ni poznat ni puno čitan… Uglavnom to nisu ljudi ovako, već ekipa koja nešto/nešto ali onda kao, nemoj mene pominjati, ja se bojim interneta… Ma, kao što ljudi beže od kamera na ulici, tako i ovo…
steeeeeelaaaaa!
Ja cu tebi da pokazem , ti si onaj sto pise na netu, po onim sajtovima kako ih vi zovete?? Svi ste vi pacovi koje cu ja da istrebim…
bla, bla, bla , reci su SM velikog menadzera i malog coveka…
A ima i velikih ljudi koji se definitivno plase da budu u bilo kojoj formi na netu: molim te , nemoj da me pominjes, molim te!!!
Marice, u tome je u fazon, ja uopste ne iznosim niciji prljav ves na mom blogu. A i zasto bih? Toliko mi se interesantnih stvari desava da prosto nema potrebe da pricam o tudjim zivotima.
Zelena, bas glupost. Al ponekad mi smesno. Ljudi mene shvataju kao nekog “opasnog” i uticajnog. Haha.
Musema, dopadaju mi se tvoje tri crtice. Sve mi je jasno. A sto se tih nekih politickih tema tice, desavalo mi se da mi kazu: ej, znas, nemoj o tome da pises, ne treba da navuces nekog sebi za vrat. Prvo, koga briga sta tamo neka elektrokuhinja zvrlja po svom internet prostoru. Pa nisam ja revolucionar!
Walker, jao jeste, postoje ljudi koji cvikaju od interneta kao djavo od krsta. Mozda se boje da njihovi home-videi ne dodju do nekog bloga
@leva noga: Mislis stella artois?
Deda, bas napisah walkeru komentar. Imas raznih ljudi, neki se boje i fotografije da im se nadju na netu. Kao, sta cu sad, videceme svi, znace ko sam. Pa vide te svi na ulici ili gdegod, ne stavljas svoje golisave slike, valjda. Ili stavljas pa se zato bojis?
To, to, “videće mi sliku na internetu pa će znati ko sam”, tačno tako… kao da nekog zanima ko su oni… ali eto…
Pa shta znam… Ako vec stavljash nechiju sliku na net, a do tad nisi, ili nije u pitanju neko ko visi u cyber svetu, onda mislim da je red prvo da ga pitash. Barem bih ja tako uradio, ali generalno ne pishem uopshte o prijateljima na blogu, nit’ kachim njihove slike.
Kada je o drugarima blogerima rech, pomenem nekoga from time to time (ili stavim link), mada i to retko radim, kao i neko mene, ali pobogu – chitanje i komentarisanje i jeste srz blogovanja!
Kad sam me myself u pitanju – ne smeta mi nishta. Nemam fb account, npr., ali mi ni najmanje ne smeta shto drugari postavljaju slike sa zajednichkih izlazaka/deshavanja.
Ali, kada je o tvom blogu konkretno rech, evo pratim te nekoliko meseci, od kad si u Moskvi i ne secam se da si bilo koga “kompromitovala”… Sad, ako se neko identifikovao s mishem u proshlom postu…
Zez! 
Treba poštovati privatnost drugih. Imaju svako pravo da ne žele da se njihove privatne stvari i fotografiej objavljuju bilo gde. Ma koliko se to nekome učinili bezveze, nije bezveze.
Iako sam prilično aktivan i poznat na Interietu, ja ipak veoma držim do svoje privatnosti i ne volim da neko drugi objavljuje moje privatne stvari pa i fotografije. Sve što želim da se o meni zna, a to nije malo, objavim sam.
Recimo, u ratu sam sa ženom jer objavljuje neke naše privatne fotografije. Njoj je to kul, a meni se okreće stomak kad god vidim – jednostavno ne volim takve stvari.
Zaboravi i guraj dalje kao da se nista nije desilo – svuda ima paranoidnih i obsesivno-kompulzivnih!!!!
Predraze, ja sa tim nemam problema, volim i da mi objavljuju slike, i da pisu o meni, sve mi je to super. Ne znam zasto se ljudi toliko “boje” interneta. Necista savest mozda ;)?
JX, i ja tako mislim! Ha! Paranoicnih bas na sve strane, sad ce neko da ih vidi pa ce da zloupotrebi, sta stavice im hitlerovske brcice na sliku :)))
Paranoja je danas bespotrebna, posebno što svako u svakom trenutku i bez interneta može da sazna sve o tebi. Ako želi, naravno. A onda, često mislimo da drugi mnogo razmišljaju o nama, što je najčešće pogrešno, ljude najčešće boli uvo, ili popularnije Nobody cares.
Ako pišem o nekome, prvo se posavetujem sa tim nekim, pa onda delam dalje.
Mene najčešće teraju da nešto objavim, a ne da NE objavim. Iovako me kritikuju da volim da cenzurišem samu sebe.
Na svu (ne)sreću – nisam poznat bloger u blogerskim krugovima…
take care…
Ja odavno sve sto mi se desava gledam kroz prizmu-bi li-se-to-moglo-opisati-u-postu-? Ali da pazim o kome pisem, pazim. Ako je neka tema osjetljiva, onako sa strane ispitam jel toj osobi ok da je spomenem na blogu….slike svakako ne objavljujem. Za to mi sluzi facebook
hehe skandal majstor-)
Ja sam misljenja da ako je u pitanju slika ili ime,kompanija, adresa ili neki drugi identifikatori onda je red prvo pitati za dozvolu. za opis dogadjaja i situacije, kojoj si na primer sama prisustvovala ili koju si sa drugima prozivela, sve dok ne identifikujes precizno i nedvosmisleno te druge osobe, dozvola ne dolazi u pitanje. Znaci pisati o smesnom susedu bez pominjanja imena, ulice i broja je sasvim ok i ako se neko u prici prepozna i hoce da je zabrani…to je ondak malo i paranoja kao sto kaze kolega odozgore-)
ta osoba koja te je zamolila da je ne spominješ, u stvari želi suprotno – piši o meni i mojim doživljajima, stavi moju sliku, još, još, to!
Milice slazem se sa tim da nobody cares. Sta koga briga za moje piskaranje.
Ana, kod tebe nikako da vidim slike, stvarno. Aj sibni ko si na flickru na moj mail da te nadjem
Indo, paranoje na sve strane.
Sib, znaci sve, puno ima prezime, ulica, grad pa onda papreni detalji o osobi. Moze biti…