Metro
Prvo da se izvinim briznim mojim roditeljima, sto se ne javih odmah, te je mama uspanicena (mogu da zamislim) zvala dok sam jos u metrou bila nedostupna, a tata, verovatno cim je cuo vest odmah pomislio na najgore. Pomislih, eto, bicu online, pa ko me vidi, znace da sam okej. Mea culpa. Pravilo no. 1-javiti se briznim roditeljima ako se nesto lose desava oko vas.
Moj dan je u svoj toj frci bio prilicno standardan. Probudih se, doruckovah, oko 8.30 sam bila u metrou, na mojoj standardnoj ruti. Svetlo-zelena pa narandzasta. Nestandardno je bilo to, sto su na razglasu objavljivali da citav jedan povelik potez od crvene metro linije uopste ne funkcionise. Ja sam se naprezala da cujem u cemu je stvar, ali sve sto sam uspela da uhvatim je da нет движения, sto znaci da nema kretanja na toj liniji. Sto se nikad ne desava. Tj. kao sto se da zakljuciti, desava se ako je neka velika frka u pitanju. Crvena linija je inace najstarija linija, prava zila kucavica grada, koja povezuje sve najbitnije tacke u centru. Osim toga, i nesto vece guzve, nisam nista posebno osetila. Pametni su u metrou, nista ne kazu i panike nema, dogod si u metrou.
Kad sam izasla, shvatim da gomile ljudi cekaju na marsrutku, a i da svaki drugi na eskalatoru prica telefonom. Ok, pomislim, frka je, neko se bacio pod voz ili slicno.
Tek po dolasku u ofis saznajem sta se desava. Prvi poziv-zabrinuti prijatelj zove da vidi da li sam stigla na posao. Ja stigoh, al njemu ce trebati punih dva i sata po prvo peske pa tramvajem da stigne do svog radnog mesta. Zatim krecu pozivi, sms poruke, emailovi i chat pitanja. Ok sam, dobro sam, nije moja linija, ne idem tako rano metroom.
Kazu da su krive zene-samoubice. Teroristicki akt. Ko zna vec oko cega. Sta god da je u pitanju neopisivo je gadno. Ljudi krenu na posao ujutru i umru zbog neke budale ili fanatika.
Dan prolazi u slusanju vesti . Neki iz ofisa se podsecaju 2004. godine kad se slicna stvar desila na jednoj od stanica.
Do 4 sata, ceo metro sistem funkcionise, kao da se nista nije desilo. Sve stanice su osposobljene, svi prelazi rade. Vracam se kuci, ustaljenom rutom ali primecujem da se vrlo malo ljudi odlucilo za metro. Zapravo, ne mogu da razumem zasto ne koristiti metro. Ako je opasnosti i bilo, sada je sigurno mnogo manja. Policija je na svakom koraku a Rusi su prilicno dobri u tome ma sta ko mislio. Ipak 7 miliona ljudi ide metroom, a ovakve stvari se desavaju retko. Isto kao i u bilo kom drugom velikom gradu. Nadas se da se nece desiti. Nikad vise.
Ludog sveta svuda ima. Ne bih ni znala da se ista desavalo da ti o tome nisi napisala post, tj. i status na fb-u. Toliko o mojoj obavetenosti
Super sto si ovo napisala, korisno je videti taj svakodnevni ugao velike teme
Biću malo opširna:-)
1.Ova fotka koju si postavila je sjajna.
2. I meni je jako strašno to kad pomisliš da jednog dana krećeš sasvim normalno na posao i onda se dogodi takonešto, valjda tek tada shvatiš koliko si smrtan. A svi mi mislimo kako se to uvek dešava nekom drugom.
3.Kada je bila ona bomba u metrou u Londonu, zovu mene roditelji da vide gde sam. Ja sam igrom slučaja dan ranije radila LHR, a kad su me zvali sam već bila na drugom kraju sveta, u Johanesburgu. Zove me ćale i pita de sam, ja odgovaram da sam u romingu i da mi troši kredit:-) On i me i dlaje pita gde sam tačno, i kad sam izgovorila da sam u JNB, njemu je laknulo i samo je prekinuo vezu. Teško je biti roditelj, I guess…
Marice, jos kad saznas da su teroristkinje samoubice imale po 17 godina, smuci ti se ovaj svet komplet koliko je nenormalan.
Laro, da se to negde drugde desilo, ljudi bi mozda izasli na ulice, protestovali kao u npr. Madridu, ali Rusi, oni su toliko oguglali na sve pa i na ovakve stvari da niko nista. Par dana, cujes na radiju o tome kako ce se povecati mere bezbednosti, o tome kako se vinovnici moraju pronaci, ali ljudi najnormalnije koriste metro, ostave po koji cvet na Lubjanci stanici i to je to. Nikakva frka. Neverovatno.
Jef, najvise volim opsirne komentare. Fotka je sa mobilnog, jednog lepog letnjeg dana 2009 godine. Nekako te ovakve stvari malo razbude. Postanes svestan smrtnosti. Svoje i svih ostalih.A da je tesko biti roditelj mogu samo da zamislim. Kakve im muke zadajemo….
Uh… Zaista ima ljudi spremnih bukvalno na sve, iz samo njima znanih razloga…
Anyplace, anywhere, anytime.
Vec dugo te nema – ne pises nista, sto se ne ugledas na mene, ja ako ne svaki a ono bar svaki drugi dan opisem sve
Bice jedan kuvarski post uskoro