Moja zgrada leži na šinama. I svaku noć, negde oko 1 sat, pomera se oko 20tak kilometara van centra. I ja gledam kako zgrada putuje, posmatram to kroz prozor. Prvo skrene levo, onda nizbrdo niz jednu livadu, i zaustavi se pored potoka, na ivici šume. Tu prenoći a zatim se ujutru uredno vrati na mesto, u centar. Mene ni najmanje ne uzbuđuje ta translacija sama po sebi. Ne vidim tu nikakav problem. Jedino što me malo uznemiruje je sledeća misao: “A šta ako se desi da izađem uveče u klub i hoću da se vratim kući u gluvo doba a ono zgrada otputovala?” Zato sam i iznajmila stan u centru da bih mogla svuda peške. I još razmišljam kako li je hausmajster sredio problem kanalizacije, da li se zgrada priključi na neki drugi vodovod i kako to dovraga uopšte može da funkcioniše? I tu se malo iznerviram. Dok o tome razmišljam, budim se i tapkam do wc-a. Vraćam se u krevet, a kroz prozor vidim kako  se menjaju predeli. Pokrivam se jorganom preko glave i govorim sebi…to je samo san…