U 7.18 ujutru, dok se grad još budi, dok se drugi gnjecave po udobnim sedištima automobila ili gužvaju po autobusima, ja ponosito prkosim vetru i pedalu po pedalu, sa kosom kao vila ravijojla napredujem u svojoj biciklističkoj avanturi.

Ko se još sa mnom zajedno budi i osedlava svoga modernoga đogata?

Studentkinja, lepo obučena, mlada i fina, na jednom klasičnom biciklu. Tašna u korpi, knjige i kaciga pod obavezno.

Zgodni ćale i debeli sin. Debeli imaš da smršaš, kaže ćale.

Još jedna zgodna cica, i to u suknji. Pitam se kako funkcioniše vetar, suknja i bicikl? D li da eksperimentišem?

Đubretar u fluorescentnom prsluku. Pardon, nije đubretar no iz nekog meni nepoznatog razoga, nemci biciklisti vole da izgledaju kao đubretari, radnici na gradilištu ili na aerodromu. Što drečavije to bolje. Znam znam, vidljivost, jasno mi je. Al ne mogu stvarno da se obučem ko đubretar, mama i tata me učili da treba lepo da izgledam.

Crnkinja sa malim dupetom.

Dva klinca sa kacigicama i svom mogućom zaštitom.. Eh kako su slatki. Kod nas u Srbiji jedino pod pretnjom smrću da te nateraju kacigu da nosiš a ovde se opet od kacige garant ni u sopstvenom krevetu ne odvajaju. E pa ne mogu kacigu da nosim, iovako mi je kosa neukrotiva, još mi samo treba post-kaciga efekat.

Bicikl fanatici. Uvek postoje, bilo jutro, dan, veče, usred noći, uvek ima jedan, sa sve onim specijalnim načarima, u biciklističkim bermudama, u anti-vetar-anti-znojenje- anti-kiša-anti-bogtepitašta-majici,  sa fanatičnom grimasom na licu i pobedonosnim osmehom kad vas pretekne. I kacigom, naravski.

Bicikl treba da je uživanje! A ne takmičenje. Molim lepo.

Bielefeld-Ummeln