Dobila sam jednu novu  halu. Izgleda kao omanje čudovište. Ima glavu i nogice od rešetke. I nemam pojma šta ću s njom, al pravim se sve da znam, pa možda upali. Još sam nabavila i knjigu, pa knjiga putuje redovno sa mnom sa posla i na posao, a sve u nadi da ću je čitati kad dođem kući, ali negde između 10 sati radnog vremena i ono malo vremena što mi ostane uveče da razmislim ko sam ja i šta radim na ovom svetu, knjiga sa kranovima ne dođe na red. Evo vikend stiže, hoću, čitaću je, obećavam.

Prošlogodišnji poklon za rođendan je krenuo da se ostvaruje. Kako zauvek reći bye bye dlakama na nogama? Da, ja spadam u one nesrećnike koji su gene nasledili  po muškoj liniji u porodici te vodim višedecenijsku borbu sa dlakama raznim. Žileti, depilatori nove generacije i stare generacije, zatim vosak topao, vreo i hladan, kreme za depilaciju… Sve sam isprobala i dosta je vala bilo. Hajde što to zamara, nego je to takav gubitak vremena, koga razume se sve manje imam. I kad vam neko kaže da laserska depilacija ne boli-e pa laže vas. Boli i te kako, nije ni najmanje zabavno. Prvo vam teta da naočare, da ne oslepite slučajno, zatim upali laser -biiip biiip – i krene u avanturu. Gore dole, levo desno.Pa lepo vidiš svoje dlake kako varniče i gore, a tu je i onaj miris paljevine (čekaj, je l to ja gorim?). Kao da te milion osa bode istovremeno. Kad preživiš onda kreneš da proveravaš kada će krenuti čudo da deluje. Treba im nekoliko dana da koren odumre i da dlake krenu da ispadaju. Prosto mi ih sad dođe žao. Dugo smo se družile, dlake i ja.  Ja sam u fazi čekanja i proveravanja. Kad li će, kada? I onda za mesec dana sve nanovo. Pa nekoliko puta. Pa da vidimo dokle ću dogurati.

Danas je Valentinstag, kažu nemci. Svi su jako uzbuđeni, vode žene na večere, kupuju cveće i bombonjere, osećam se kao za osmi mart u Rusiji. Pune radnje ljudi, svi nešto kupuju kao pomahnitali. A ja? Ja odoh da jailbraikujem moj matori telefon. I da slušam dobru muziku.

Najnovija opsesija: Woodkid, I love you. Taman za Valentinstag.;)