Neke davne ’98 ili ’97 godine (nemojte me drzati za reč, u svakom slučaju neka govnjiva vremena su bila u pitanju) dobila sam nagradu na nagradnoj igri Radio ‘Dunava’. Pitanje je bilo: ‘Kako se zove stadion u Budimpešti?’ A nagrada je bila, kako sam kasnije saznala, šverc-tura u glavni grad Mađarske, s tim da je cilj bio kineska pijaca. Dakle, da sumiramo, davne deveteset i sedme godine, nagrada na radiju je bila put na kinesku pijacu.
Put je izgledao ovako: u pet ujutru sastanak na buskoj stanici, da bi se potom krenulo put Mađarske. Ja, naivna školarka i okoreli ‘futoška-pijaca’ šverceri. Ja sam se nekako potajno nadala da će mene ipak uspeti da izbace u centru grada ne bih li videla sveta, a ostali slobodno nek idu da švercuju. Ili da ću bar uspeti odande da se doberem nekako do centra. Al ne lezi vraže, do te pijace nije bilo nikakvog normalnog prevoza, onomad, i sve to beše suviše komlikovano, te sam se ja pridružila, a šta ću-šverc-turi.
Pijaca je bila ogromna, stvarno su bili kinezi na sve strane, koji-što su prodavali, što i sami živeli na toj pijaci. U nekakvim čudnim kontejnerima, verovatno direkt sa broda isporučenim, bilo je tu svega, od igle do lokomotive. Neki su prodavali, neki se šišali, neki u isto vreme dok šišaju i kuvali, sve u svemu, ja sam to sve doživela kao tešku egzotiku. Sećam se da sam kupila troje gaća mami, neke potkošulje sebi, pokoju pastu za zube, u ono vreme si mogao ili kaladont da kupiš, ili skupu pastu na pijaci, i da sam ostatak dana provela tumarajući među tezgama. Iako su ostali mudro jeli u oprobanim mađarskim kafanama, ja sam pomislila, kad si u Rimu, to jest u Kini, jedi domaće. Tako da sam se nažderala nečeg paprenog, na jednoj tezgi, od čega mi je i pozlilo. Pa smo na putu do Novog Sada nekoliko puta stajali, na benzinskim pumpama, specijalno zbog mene.
Granični prelaz je bio doživljaj specijal. Kao, pošto svi švercujemo (ja mojih troje gaća i potkošulju), onda se svi kao dogovore da potplate carinika, malo našeg, malo mađarskog, ne bi li nam ‘progledali’ kroz prste. Sve mi je to bilo vrlo sumnjivo, ali, šta ćeš, tu si gde si. Onda smo svi morali da izađemo napolje, da bi nam pregledali kofere (meni ruksak sa onih troje gaća). A jedna fina saputnica nas je zamolila da joj pomognemo da prošvercuje neke kožne jakne, tako da je ceo bus stajao napolju, pored svojih kofera, sa istovetnim crnim kožnim jaknama, sa krznom, koje smo obukli preko svojih jakni. I kao niko ništa, sve je to bilo sasvim normalno.
Onda smo se nekako, u samu zoru dobrali do Novog Sada, ja sam imala slobodan dan u školi, ili sam ga sama sebi odredila kao slobodan, nebitno je.
Posle toga još nekoliko puta me je zvala fina gospođa iz turističke agencija, a onda je odustala. Nisam bila neki materijal za švercera.
I sad vi ovo sve objasnite nekom Nemcu, a da ne umre od smeha. Il da vas ne gleda kao da ste pali s Marsa. Ala su nekad bila vremena…
Zamišljam te u toj kožnoj jakni i umirem od smeha
Ovo je fenomenalno, ni ja koja sam odande ne mogu ovo lako da prihvatim kao “normalnu priču”. Ti šverceri su posebna klasa Srba 
Marice, toga sam se juce setila, pricajuci s jednim drugarom, sa nasih prostora. On je umro od smeha, zacenio se, nije mogao da veruje. Zamisljam da to pricam nekom s posla i reakciju.
Izgleda da mogu.
Smešna mi je bila “suva exotika” :-)))))
A je l sećaš da su naši sutobusi (kad smo se vraćali sa maturske exurzije) bili parkirani kod te kineske pijace!!! Nas 4oro, koji smo se zatekli zajedno, nismo znali put do pomenute pijace. Prolaznici nisu znali engleski, pa smo na kraju rukama kosili oči ne bili objasnili da tražimo Chine town :-))) Kasnili smo sat vremena, Zoranki se digla kosa na glavi, i meni bi danas u njenoj situaciji.
posto imas iskustva, mozda bismo mogli neki biznis da razradimo dok sam jos uvek ovde, a?
neke ’92 ili 93, krenem ja sa srednjom umetnickom na picasovu izložbu u budimpestu. pun autobus umetnika, i tri profesora da nadgleda nas neiživiljene tinejdzere. negde pred povratak dve profesorke najave da ćemo u povratku svratiti na kinesku pijacu, ceo autobus drekne da nema šanse, “mi smo umetnici, a ne šverceri!”. eh da! da bi smo osigurali sigurno izbegavanje pijace, drugarica i ja zaglavimo u žerbou jedući kolace. ceo autobus je popizdeo. jbg ali bar nismo išli na pijacu.
Jef, ja se toga uopste ne secam. Cekanja se secam na nekoj skrnavoj granici sa Slovackom, gde smo svi odlepili i tako odlepljeni pevali neke pesme pola noci. Otad mi je Slovacka u losem secanju iako verovatno sasvim okej izgleda.
Grdana ja te teram stalno da ravijamo neke biznise, ono-ti sijes, ja prodajem. Ili ti heklas, ja prodajem. A ti nista.
LN, e svaka vam cast. I za protiv-pijaca stav i za zerbo.kolace. A vidis, ima ljudi koji ne samo sto idu na kinesku pijacu, nego i plate da idu na istu, a jos i kao nagradu to dele. Meni sad kad se toga setim, kao da sam u nekoj paralelnoj dimenziji zivela.
Pingback: Japonia
Pingback: ray ban clubmaster prezzo