Iako se svi u ‘toplim’ letnjim mesecima odlucuju za nesto juznije krajeve, mi smo se ovaj put nagodili da, po zelji moje jace polovine nakon tri godisnja odmora po mom izboru, napokon po njegovom severnjackom izboru putujemo u hladnije krajeve. Dakle iz hladnog Bilefelda gde ziva nije presla dvadeseti podeok i gde sam ja poslednjih dana razmisljala da li da ukljucim grejanje ili ne, krenuli smo kolima ka Skandinaviji – ujedno odlicna vezba za novopecenu vozacicu. Put nas je vodio do Lübecka, tj po srpski verovatno Libeka, u petak uvece posle posla. Dakle pravac autoput i vozi! Ja sam uzela volan negde posle Hanovera jerbo je tada manje saobracaja a najgori je onaj vozac koji vozi pod stresom. Za mene je pun autoput nesto kao panicni napad zacinjen dozom paranoje, dakle samo cekam kad ce nesto lose da se desi. To nikako nisu dobre misli jednog vozaca. Od Hanovera je put bolji, nema toliko ludaka na ulicama jer su valjda svi vec stigli kuci posle posla. U samom mestu, negde pred Lübeck-Libekom, obicno predajem stafetu da se ne bismo gubili petnaest puta. Tamo spavamo jednu noc, gledamo stari grad i klopamo za male pare- jer Nemacka je ekstremno jeftina, sada shvatam kada je poredim sa Norveskom. Ili Svedskom. Ali o tom potom.
Lepo naspavani, napojeni i najedeni krecemo ka trajektu za Dansku. Vreme je onako, smrljavo. Duva vetar, malo kao paducka nesto, ali nije strasno-dansko leto verovatno. Na trajektu je kao jedan veliki free shop. Put traje 45 minuta ali ima svega. Od prodavnica raznih, suvenira, restorana, starbucksa, samo jos i bioskop sto nisu ugradili. Uglavnom svasta se cuje na tom brodu, cak sam i neke bosance prepoznala.
Posle trajekta naoruzavamo se strpljenjem jer planiramo da predjemo nekih 800km i da uvece stignemo za Oslo. Kroz Dansku mi je u pocetku zabranjeno da vozim, jer jos ne znamo kako se ponasam u prelasku preko visokog mosta, da li cu uspeti, ili cu nas u samoubilackom napadu survati u dansko more, bolje da sa suvozackog mesta prvo osmotrim situaciju. Osmatram. Most ko most, malo duzi od naseg iznad Dunava, ali nista posebno. Odlucujem da je most bezopasan-mentalna zabeleska.
Kad smo presli sve mostove, prelazim u ofanzivu. Kako sam sela u auto, moj darling je zaspao sto me pomalo obeshrabruje i zabrinjava. A sta ako se nesto desi i meni treba njegov savet, sta onda? On i dalje spava a ja vozam i ne dam se pomesti. Pocinje da pljusti kisurina prvo blago a zatim toliko da nista vise ne vidim. Vozim po osecaju koji je jadan i bedan. Ipak uspevam na moje veliko iznenadjenje. Ponekad se nerviram jer ispred mene vozi oldtajmer a ja se ne usudjujem da ga preteknem pa vozim iza njega 80km/h i jedim se.
Kad sam vec iznurena kisom, treba mi odmor psihicki i fizicki i negde kod Göteborga predajem volan. Kako sam sela na suvozacko sediste tako se podize ona kisa sa zemlje i osvetli nas sunce kao da smo negde na sred mediterana. Divno svedsko sunce, odjednom vidis sve. Svedska izgleda kao Zlatibor. Tamo od Göteborga osecam se kao da cemo stici svaki tren na Zlatibor. Pasnjaci, brda, ovce, kotline i useci i stenoviti predeli. Malo tunel, malo most. Zavidim na opustenoj voznji dok sam ja imala kisu iz pakla. Sad odjednom sija sunce i sve je idilicno.
U zavisti uzimam posle sat vremena opet da vozim, negde do Osla. Hocu i ja da imam lepo vreme dok vozim! Na putu nema zive duse, mi smo jedini koji putuju. Kako je sve lepo pusto. Nema dosadnih kamiona, nema ludaka koji ti se zabijaju u dupe, nema gnjavaze. Svi voze 110km/h i vlada svuda mir i opustenost.
U Oslo stizemo negde oko 20 casova, tamo je naravno svetlo kao u podne, i bice tako sve do 23h. A sta je bilo u Oslu, cuce se sutra!
Radujem se svakom tvom oglasavanju.
Cekam nastavak.
Super, jedva cekam nastavak!
Evo stize novi post!
O, najzad povratak blogu!
Čekam nastavak Norveške i mašem iz Holandije
Cao Bojane, kako ti se dopada u Holandiji?