Sanjala sam smak sveta. Nesto kao Von Trierova Melanholija.
Priblizava nam se planeta i mi nista ne mozemo povodom toga, znamo svi da je kraj za koji sat. Ja se zaputim da kupim, ili nabavim neko sredstvo za spavanje, da kao nista od toga ne primetim. I setam ulicama nekog sela, a planeta nam se priblizava. Vec je kasno, i samo sat vremena mi je ostalo da nadjem sredstvo za spavanje ili stagod slicno, i da se vratim kuci da zaspim. Uspevam na kraju da pronadjem neki lek, ali nikako kuci da se vratim. Svi su napolju, a to selo izgleda kao neki grcki turisticki gradic, sa onim uskim ulicama, belim kucama, fenjerima i kaldrmom. Nekako u poslednji tren stizem kuci, pijem lek za spavanje i lezem u krevet. Oko mene je buka, od te planete koja nam se priblizava, a ja samo zelim da zaspim, da nista vise ne primetim.
Imao sam takav deža vu kad sam ovo pročitao i bio ubeđen da si ovo već napisala. Onda sam tražio po starim postovima, ali nema ništa. I dalje nisam siguran. Možda si mi pričala?
Baš ovakav san mislim da nisam sanjala, a sigurno ga nisam tebi ispričala jer se odigrao prošle noći. Toliko sam bila pod utiskom da sam ga prepričala u po noći. I tako je stigao na blog.
Moji snovi se često vrte oko nekakvog kraja. Kraj života, kraj sveta, svejedno je. Ovo sa planetom koja treba da nas udari je nešto potpuno novo.