Nema nista gore nego biti cicija. E sad to se ovde u Nemackoj kulturi ne kaze cicija, nego se kaze on/ona je stedljiva. To je ovde jedna izuzetno pozitivna osobina. A zasto mi je to palo na pamet? Sve je pocelo sa kolacima.
Mi imamo jednu tradiciju u birou da se petkom jedu kolaci, svakog petka u 10 ujutru. Skupi se ceo biro, i onda se njopaju kolaci, kao neki mali team-building event, vrlo je simpaticno, taman oko 10 ogladnis, a i da prekratis vreme do vikenda. Ko kupuje kolace odlucuje se na pocetku godine, na takozvanom kolac-kalendaru. Svaki petak se dodeli jednoj osobi i to te zakaci jedno tri puta godisnje. Da rezimiram, tri puta u godini, ili ispeces ili kupis kolace za nekih 16 dusa, i svi srecni i zadovoljni.
E sada nije svaki kolac-kolac. Ima ih ovakvih i onakvih. Ima na primer da se kupe u pekari, odlicni i mirisljavi, a ima i kad se sami ispeku, pa kakvi god da su, trud je vazan! Obicno su domaci jos i bolji nego iz pekare. Ali ima jedan tip kolaca koji niko ne voli. To su vam oni zapakovani u foliju iz Aldija, komad kosta 1 evro, kako ih otpakujes tako se raspadnu, a ako ih jos iseces, pretvore se u mrvice. Ukus im je nikakav, optika je mrljava, i uopste, sve to izgleda kao neka saka jada.
Tom sakom jada nas vec godinama svaki put nanovo obraduje moja omiljena koleginica. Nije da ja imam nesto protiv nje ali taj njen teror jeftinim kolacima koji traje sigurno 4 godine je od nje u mojim ocima napravio jednu vrlo nesimpaticnu osobu. To vam je onaj tip-jedinica, mama i tata su joj kupili prvo kola a onda i stan i ne mora da digne dupe ni za sta u zivotu niti je ikada morala. Kada se udala, mi kao skupljali pare, sto je tradicija, al za sta smo njoj skupljali nije mi jasno. I tu nas je pocastila Aldijevim kolacima od 1 evra, tri komada, dakle za tri evra se isprsila za sopstvenu svadbu.
Na top listi omiljenih, nalazi se kolac sa makom. Ko taj kupi, osvojio je dodatne poene kod svih kolega. Ova se naravno prva nazdere po tri komada sa makom, sve mljackajuci i kao s radoscu uzvikivajuci: mmm mak! A kad dodje njen red onda nista mak nego usecereni dvopek. I ja sad te njene kolace debelo ignorisem, ni ne pojavim se. To je moja sopstvena vrsta tihog protesta.I bas me briga.
Eto, cemu drugom sluzi blog nego da opanjkavas kolege koji to nikada procitati nece 
A je l drugima to smeta? Je l joj neko kaze nesto.
Svima smeta ali niko se ne usudjuje da joj bilo sta kaze, jer bozemoj nepristojno je…
Ja bih na dan kad je koleginicin red, umesila kolače i odnela na posao. Da jedem pošto su njeni nejestivi a šteta da propadne petak.
Mi smo imali sličnu praksu dok sam radila u Frankfurtu. Ređe, ali su svi donosili neku klopu na određen dan. I kako smo svi bili iz raznih delova sveta, ajme kakvo je to natecanje bilo ko će bolju nacionalnu klopu da spremi i donese. Mi smo se toliko prejedali na taj dan, da niko ništa ceo dan nije mogao da radi. A inače su svi neki entuzijasti kuvari bili, pa je nonstop bilo nešto za ždranje.