Život (ne) počinje u četrdesetoj

Neki kazu da zivot pocinje u cetrdesetoj, ali ja to vidim kao jednu vrstu ironije, u mom slucaju. Kada zakoracite u cetrdesetu, pocinje vreme raspada i fizickog sunovrata. Nista ja ne dajem, ni pet para, na one izreke ocajnika tipa: mlad si onoliko koliko se mlad osecas. Ja se osecam vec zrelom za penziju, kako na fizickom tako i na emocionalnom planu.

Ova godina je pocela fantasticno, a iza mene su vec dve operacije (ceo zivot nisam imala nijednu operaciju, pa mi se zivot sada sveti za sve te godine zdravlja i bezbriznosti). Prvo je usledio jedan opak zahvat na zubu, koji ni ne znam da li ima prevod na srpski, a nemacka verzija mu je : Wurzelspitzenresektion (bez zezanja, jedna je rec u pitanju i znaci otprilike, odstranjivanje vrha korena zuba) i tu sam se napatila toliko da nisam jela jedno mesec dana na desnoj strani vilice jer sam mislila da mi zubi komplet ispadaju, takav je osecaj bio posle operacije. Potpuno sam sigurna da mi taj zahvat nista dobro  nije doneo, i da cu svakako zavrsiti kao moja baba sa vestackom vilicom u nekom momentu, i da ce mi svi zubi kad-tad ispasti, iako ih cistim u sitna crevca. Ipak mi sada zivimo mnogo duze nego pre, na primer, 100 godina, i u nekom momentu mora da krene i taj zadah raspada, pa sto se ne bi uhvatio na zubima kao vesnicima starosti.

Druga operacija mi je donela snove ludje nego sto sam ih ikada imala. A to znam jer ih zapisujem vec nekoliko meseci, redovno. Pa kad krenem da ih citam, kao da sam zasla u neki bolesni svet Murakamija kombinovanog sa Daglasom Adamsom a zacinjenog Edgar Alan Poom. Poslednje sto sam zapisala je ovo:

Mama, sestra, ja i Lawrence smo u Grckoj na nekom ostrvu. Lawrence je velicina gumi-medvedica i moja sestra ga pere u Koka-Koli. Ja joj kazem: jooj pa nemoj u Koka-Koli, al ona ga ipak tako opere, i on krene da se povecava do neke normalne velicine, i krene da dise.

Krivim totalnu anesteziju za ovaj izrazito bizaran san. Koliko sam imala strah od narkoze, toliko je sve proslo glatko da se i dalje cudim, zasto sam se toliko bojala. A doktori su bili em fini, em lepi, kao iz neke od onih ‘ER’ serija, o fensi doktorima u americkim bolnicama na celu sa Klunijem. Posto ja volim sebe da posmatram u raznim momentima svesnosti, eto, pisem o snovima, i to mu je neka druga ‘svest’ tako sam sebe posmatrala za vreme anestezije, ali daleko nisam stigla, posto to cudo deluje u roku od 4 sekunde. Pre nego sto su me uspavali rekose mi da mislim na nesto lepo a ja sam rekla: na lepo vreme u Bilefeldu. Onda je doca stavio lek i i u roku od 4 sekunde sam zaspala, rekavsi: ‘sad osecam lek’, bez borbe.

Dok tako kontempliram o zivotu i prolaznosti, odvrnem UB40 koji su mi sada sjajni, pa pevam po stanu.  A na jogu mogu za dve nedelje, to ce sigurno da me izvuce. Za sada sam mrgud.

 

This entry was posted in Bielefeld. Bookmark the permalink.

2 Responses to Život (ne) počinje u četrdesetoj

  1. LaraR says:

    Realno, četrdesete su baš zeznute, tako da ti sve pre toga izgleda kao zajebancija. Dok se u nekom momentu ne navikneš i postaneš više chill nego ikada. To je bar moje iskustvo, draga :)

  2. elektrokuhinja says:

    Laro, jedva cekam da krene to chillovanje, pa da mi se fucka za sve. Za posao mi je taj stupanj vec dostignut, jos samo da prevazidjem to moje ritualno hipohondarstvo pa sam na konju!

Leave a Reply