Dok se drugi talas korone polako (ali sigurno) zahuktava ,dane provodim a gde drugde, nego na poslu. Ako je vec kraj sveta, daj da ga provedemo sa nama najblizima: sa kolegama.
Rasporedili su nas dijagonalno po stolovima, mada su neki buntovnici i dalje ostali na starim pozicijama, misleci da je korona jedna velika zavera. Drugi su pokupili svoje prnje jos pre 7 nedelja i vise ih nikad niko nije video (a ni cuo) . Pretpostvalja se da se vise nece ni pojaviti u birou. A mi, koji smo na starim pozicijama rintamo kao i uvek, nesmanjenim kapacitetom. U kantini sedimo u parovima, kao na romanticnoj veceri. Dvoje za stolom, pa jos ceono. Pa ako nekom zatreba biber, ovaj drugi mora da ustane sa stola i napravi bar pet koraka da bi ga dodao svom kantina-partneru.
Prvo je bila nestasica toalet papira i dezinfekcionih sredstava. Mada je i sapun bilo tesko naci. Onda su se okomili na ovsene pahuljice, pasulj, pastu i pirinac. Ko nije napravio zalihe, mogao je da jede… kisele krastavce svaki dan. Njih je bilo uvek. A sada su se okomili na: banane! Ja kad se vracam s posla, sto je negde oko 6 uvece, mogu da se slikam sa bananama. Nema ih! Mada moram da priznam u 6 uvece je bilo sta tesko naci, a da nije list sparusene salate ili crvljiva jabuka. Sve to, plus korona!
A kad nisam na poslu, onda pijem caj od kamilice i gledam u nebo (a ponekad i u amazon, pa kupim nesto cisto da me zelja mine). Kod kuce je sjajno. Onaj park u kome su se i Kurta i Murta skupljali, a meni ispod prozora, sada je oaza mira i tisine. Ja kao da sam negde u sanatorijumu. Nema ljudi, nema ponocnih dranja, nema tinejdzera koji puse iza zidica da ih matorci ne vide, i sto je mozda i najbitnije, nema italijana iz prizemlja da nas terorise svojim basovima. (Ja sam ga najurila, a ko drugi). Ispricah se ja sa gospodjom Elerbrake, koja je mog misljenja, a to je da: (bog da mi dusu prosti ) nam je korona donela dobar san. Spavamo odlicno! Ne bih da kazem da treba da potraje ali bi bilo lepo da i Kurta i Murta nadju sebi neki drugi park, i nas ovde ostave da malo odahnemo. Eto. Pa ako ko cita…
“Eto. Pa ako ko cita…”
Ja! Redovno! Ali obično nemam šta pametno napisati, pa te čitam u tišini.
Cao Marice!!! Ja pokusavam nekako da se probudim ali inspiracija je minimalna. Sto od korone sto prosto od zivota…
Meni su ovi tvoji postovi u poslednje vreme kao prozni haiku!
,,Eto. Pa ako ko cita…”
Blog sam nasla pre nekoliko godina i ponekad citam stare postove iznova. Jako mi je zao sto cesce ne pises. Ne mogu da docaram koliko lepote u tvom pisanju ima.
Hvala Lure. Evo trudicu se vise da pisem, nekako inspiracija sasusila…